Moram da vam priznam da sam baš teško sastavio listu ove godine, što se iz datuma njenog objavljivanja da i pretpostaviti. Malo zbog objektivnog razloga u pelenama, a više zbog toga što 2019. nije bila ni blizu filmski uzbudljiva, kako sam očekivao. Makar u ovom mom delu žanrovaca, superheroja i ostalih hitova za kućno gledanje. Gotovo sve što je bilo hajpovano, nije ispunilo očekivanja (ili tako ja mislim, ima nekih što smatraju drugačije), a skrivenih favorita i nije bilo previše. Ali ok, gledalo se, valja ga ljuljati. Film godine znao se već od septembra, horori dominiraju (iako ima svega), neke naslove već dobro znate, neke nećete ni prepoznati. Pošto sam vam uskratio videoklubaški maraton za obe Nove godine, taman vam sad spremam za kinesku. Pa da počnemo!
20. Incident In a Ghost Land
Film počinje fotkom Lavkrafta i komentarom naše junakinje da se radi o vraški dobrom piscu. Zatim prelazimo na blagi meta narativ o horor spisateljici u vlastitom hororu. Onda nas Paskal Ložije izvoza kroz eksplozivne scene strave, jeze i užasa, da bi, na žalost, u drugom delu sve krenulo ka dosadi. Ipak, i takav, ovaj film ima zaista preteću atmosferu, pa ugođaj i nekoliko useravajućih scena nadomešćuju prilično tanku priču, koja pokušava da bude pametna, ali bez ikakvog impakta. Ako ništa, definitivno se radi o ostvarenju boljem od prethodnog The Tall Man (koje je doduše, bar dolepotpisanom, takođe imalo ok momente), ali je miljama daleko od remek dela Martyrs. Veliki broj kritičara je umesto o filmu raspredao o političkoj korektnosti, ali ako ste fan makar sličnih naslova, zaista vas to neće dotaći.
19. Thelma
Naslov koji je podelio kritičare, jer ga jedni kuju u nebesa, a drugi potpuno unižavaju njegovu vrednost, dok je, kao i obično, istina negde na sredini. Najviše mu se zamera prepoznatljivost fabule i raspleta, u bezbroj puta ispričanoj priči o devojci koja odrasta i prihvata svoje super moći, uz začin gej ljubavi i religioznog okruženja. Priču znamo, ali je način na koji je predstavljena vrlo upečatljiv. Joakim Trir je do sada radio drugačije filmove, a posle ovog, može komotno da se svrsta u velike vizuelce horora. Proizveo nam je i dve, tri scene koje nećete zaboraviti, sa sve jednom fantastično upečatljivom, uz koju ćete se slediti pred kraj. Nije dovoljno za plasman u gornji deo liste, ali ostaje zapamćen među najboljim filmovima 2019.
18. Adult Babies
Možda ga niste gledali ni pod naslovom Attack of the Adult Babies. Redak predstavnik onih čudnih dela koje vas teraju na čuđenje i gađenje, istovremeno prate neku svoju unutrašnju logiku i daju utisak da su autori zaista nešto želeli i da kažu, a ne samo da vam ogade nedeljni ručak. Opisivati šta se događa će vam samo ubiti zabavu, pa recimo da je prošireni naslov dovoljan da vam pruži utisak o tome šta možete da očekujete. Ovo je pre svega najcrnja moguća komedija, sa gomilom klozetskog humora, dok je horor (odnosno više gore), tu samo da pojača utisak. Za fanove engleskog humora i filmova Džona Votersa, što je jedan zajeban Venov dijagram.
17. Housewife
I u ovoj godini plašio nas je Džan Evrenol, najstrašniji Turčin još od beogradskih dahija. Zbog kratkog trajanja (sat i dvadeset) nije bilo mnogo vremena za gubljenje, a Evrenol je dobro iskoristio relativno oskudan prostor, da nam ekonomično prenese priču o stradanju mlade žene na koju se nesreća lepi, kao da se na Alaha govnima bacala. Kasnije će se otkriti da joj se ništa od toga ne dešava slučajno, ali priča definitivno nije glavna prednost ovog filma. Nema previše krvi, nema ni mnogo direktnog plašenja, ali ono gde Domaćica dominira jeste fantazmagorična atmosfera i ugođaj potpune dekadencije, u kojoj se prepliću ritualna ubistva, lavkraftovski sektaši, psihodelija i seks. Ima naravno par userajavućih scena koje će vas naterati da skočite iz stolice, čisto da se upotpuni oldskul ugođaj.
16. Heavy Trip (Hevi reissu)
Najsvežiji izdanak finske hevi metal komedije. Autori debitanti su spojili muzički film o teškom putu ka uspehu, prateću ljubavnu priču, zakasneli coming of age i neizbežni road trip. Da su se posvetili samo jednom od ovih segmenata, komedija o jedinom nepoznatom metal bendu iz Finske bila bi zadovoljavajuća. Ovako, iako je mnogo toga nabacano, film ni u jednom trenutku ne šlajfuje i sigurno se odvija do kraja, kada vokalno instrumentalni sastav Impaled Rektum osvaja pažnju koju zaslužuje. Ako vam ime benda ne govori dovoljno kakvu vrstu humora da očekujete, recimo samo da članovi svoju muziku nazivaju “symphonic post-apocalyptic reindeer-grinding Christ-abusing extreme war pagan Fennoscandian metal”.
15. Upgrade
Novitet Lija Vanela, odgovornog za serijale Saw i Insidious, baziran na nasleđu velikana mešavine SF-a, horora i akcije, Verhovena, Karpentera i Kroneneberga. Predstavljena nam je jednostavna priča o automehaničaru kojem u napadu ubijaju ženu, on ostaje vezan za kolica, a zatim se čudom tehnologije vraća na noge i dobija kompjutersko navođenje kroz futuristički svet. Ako ste fanovi sajberpank žanrovaca s kraja prošlog veka, pronaći ćete ovde mnogo detalja, koji će vas držati do kraja ovog pitkog filmića. Dizajn budućnosti je urađen odlično, s obzirom na mali budžet, i sve odlično funkcioniše, čak i uz ne baš preterano dobru glumu i činjenicu da je film pokrenuo mnogo tema, a nijednu nije razradio do kraja. Zamišljamo da bi ovo mnogo bolje funkcionisalo kao jednosatna epizoda Black Mirrora, uz predvidiv antiklimaks depresivni kraj.
14. Unsane
Verovatno nikada nećemo saznati da li je Stiven Soderberg zaista imao potrebu da ceo film snimi Ajfonom, osim neke love koju mu je Epl verovatno tutnuo. Ono što znamo je da je napravio film koji je više uzbudljiv za gledanje, nego što je dobar. Imamo napetu vožnju sa (ne)očekivanim obrtima i solidnom jezivom atmosferom. Naturalistički pristup koji nas tera da prihvatimo neke blage naznake nastupajućih događaja, bez da nam ih fotografija najviše rezolucije nabija u facu. Dakle, imamo de Palmu sa Ajfonom, odnosno potpuni trijumf forme nad suštinom. Ono što film vadi iznad proseka jeste fenomenalna uloga Kler Foj, koja je uspela da sama iznese gotovo čitavu minutažu, uz pomoć s klupe komičara Džej Faroa. Kako je ovo uspelo da zaradi pare, očekujte još sličnog materijala, ali bi svi koji to pokušaju trebalo da se sete da ipak nisu Soderberg.
13. A Quiet Place
Film za poštovaoce kućnog reda i tišine od dva do pet. Autorsko-glumački projekat Džona Krasinskog, sa sve suprugom mu Emili Blant. To znači da je ovo jedan od kvalitetnijih kućnih videa koje možete da iskusite. Jedan od mnogih horor hitova godine, ali retki koji je takvu titulu zaista i opravdao. Ćutanje u apokaliptičnom okruženju, kako vas ne bi pojela čudovišta, dovoljan je seting za napetu akciju i nekoliko jezivih scena, a kad se u jednačinu ubaci i trudnica, sedećete na ivici stolice i verovatno ni vi nećete moći da progovorite do kraja. Ostavljen je prostor za nastavak, tako da će verovatno biti prilike za dalje istraživanje ovog sveta.
12. Batman: Gotham by Gaslight
Ni ove godine kod DC studija ništa novo. To “ništa novo” znači da im animirani naslovi kidaju, a da su im igrani uglavnom blja. Aquaman je malo popravio utisak, ali i dalje to nije ni prineti onome što Detective Comics umetnici mogu da naprave u crtanoj formi. Autori su ponovo prešli granicu rejtinga, dobili najtvrđe R na svetu, ali su uspeli da na pravi način adaptiraju verziju Betmena smeštenu na kraj XIX veka. Iako animiran, ovo je jedan od boljih horor trilera u poslednjih nekoliko godina. Čovek šišmiš se ovde vratio korenima kao detektivski Betmen, ali pokazuje i zavidne fizičke sposobnosti dok se tuče sa Džekom Trbosekom, koji je glavni negativac priče. Tvist na kraju samo služi kao trešnjica na torti. Svima koji vole Betmena, preporučujemo i animu Batman Ninja. Odlična godina za Betmena. Makar ovog nacrtanog.
11. Annihilation
Još jedna kvazifilozofska SF fantazija Aleksa Garlanda. In a good way. Naravno da njegovi filmovi nisu toliko „duboki“, kakvim fanovi žele da ih predstave, ali im se ne može osporiti da su intrigantni, zabavni i vizuelno perfektni. Priča o čudnoj izmaglici koja guta sve pred sobom i stalno se širi, a iz nje se još niko nije vratio, iskorišćena je za vatromet psihodeličnih prikaza mutiranih biljaka, životinja i koječega, od kojih su neke scene zaista jezive i krvave, i ne očekujete ih u filmu s ovolikim budžetom. Glumačka ekipa koju predvodi Natali Portman (uz Garlandovu simpatiju Oskara Ajzaka, i, daćebog, buduću akcionu heroinu Tesu Tomson), odlično se nosi sa sporijim tempom, i podjednako dobro odgovara na tihe meditativne, i na bučne hororične scene.
10. Bad Times at the El Royale
Čuveni grafit “To nema radnju, to je Godar” mogao bi delimično da se odnosi i na Žan Likovog američkog prezimenjaka Drua, kome je i u drugom filmu važnija fetišizacija žanra, od konciznog sleda događaja. I nije da tu ima nešto loše. Posle izvrtanja horor konvencija na postavu u Cabin in the Woods, Godar nam daje posvetu matorim krimićima i celokupnom kulu ’60-tih i ’70-tih, ali možda malo više na način na koji je to radio Tarantino, nego direktnim oslanjanjem na originale. Priča o gomili sumnjivih individua, koje zaglave u propalom motelu slavne prošlosti, idealna je za ovakvu rašomonijadu, prepunu ličnih priča svakog od likova i gomile referenci na pop kulturu i istoriju moderne Amerike. Još da je sve bilo malo svedenije i kraće, baš bi bilo hit.
09. Terrified (Aterrados)
Prvi film na ovoj listi čiji naslov počinje sa “terrifie”. Iz nekog razloga sam ga dugo izbegavao, ali mi je onda sjajno legao u moru izvikanih noviteta. Jednostavna priča (tj. više priča) o strašnoj sili koja teroriše komšiluk, odličan je primer kako se pravi uzbudljiv horor bez filozofiranja. Vizuelno je jako interesantan, ne toliko zbog efekata, već zbog efektnog stila. Argentinac Demian Rugna nam je ispostavio nekoliko zaista useravajućih scena, kojima je jedina mana što najbolju vidite u prvih desetak minuta. Ali biće dosta toga do kraja da vas drži u napetosti, koju razbija samo povremeni baš crni humor. Autor od kog dosta očekujemo u budućnosti.
08. Deadpool 2
Prvi je bio jedan od najboljih ljubavnih filmova ikada snimljenih, a ovaj je jedan od najboljih porodičnih. Pa tek kada to prihvatimo, možemo da ulazimo u glumu, režiju, scenario, popkulturne reference, Selin Dion na špici i mačke Tejlor Svift na Dedpulovoj majici. Realno, nije ovo film o kojem bi moglo mnogo da se piše (pišljiv?), bez da se pokvari ugođaj iznenađenja i otkrivanja najsitnijih detalja koji će samo da obogate punu sliku. Dedpul stvarno ima razlog da prođe kroz iskupljenje, a uz sebe će imati najšareniju moguću grupu najsuludijih mutanata i ljudi viđenih u superherojskom filmu. Nažalost, planirani X Force film je izgleda mrtav, jer je Dizni rešio da kupi sve na ovom svetu, pa tako i Fox, ali verujemo da će i u budućem objedinjenom Marvelovom filmskom univerzumu lajavi plaćenik imati svoje mesto.
07. Revenge
Osveta je takođe jedan od retkih filmova ove godine koji je opravdao hvalospeve koji su ga pratili. Odličan odmak u rape-revenge podžanru i za razliku od većine takvih naslova ne eksploatiše sam čin koji pokreće radnju, već se fokusira na osvetu. A budući da će osvetu nad muškarcima koji su je zlostavljali i pokušali da je ubiju izvesti mlada i talentovana Matilda Luc (definitivno kandidat za scream queen titulu), neće vam biti teško da bez daha ispratite film od početka do kraja. I vizuelno je dominantan, što po režiji, što po kameri, a sve prati i fenomenalni elektro skor francuskog muzičara poznatog pod nadimkom Rob, koji je svojim sintovima već obojio nekoliko ovakvih ostvarenja. Gledati ako želite da vidite kako se prilagođavaju sedamdesete modernoj publici.
06. Between Worlds
Ovaj film je bez problema mogao da bude i na listi najgorih ostvarenja godine. Ili na poslednjem mestu ove liste. Ili na prvom. Ovo šesto mu zato nekako i pripada. Kao, nije top 5, jer u stvari i nije baš podložan kategorizaciji. Ne znam šta da vam kažem o ovome. Zamislite televizijski triler s početka devedesetih, ubacite dozu natprirodnog i začinite Nikolasom Kejdžom na vrhuncu svog samosvesnog preterivanja. Ako zaplet ičemu služi, recimo da Kejdž spasi ženu, koja trči da astralno spasi svoju ćerku, teško povređenu u saobraćajnoj nesreći, da svi počnu da žive zajedno, pridružuju im se duhovi, a tu su i realni životni problemi. I Nikolas Kejdž koji za vreme seksa voli da naglas čita iz knjige “Memories by Nicolas Cage”. I voli da puši dok se poliva benzinom. Kejdžova renesansa se nastavlja, ove godine je briljirao u Mandy, pa donekle i u Mom and Dad. A bogami i glasom u Spider-Man: Into the Spider-Verse. Čekamo ga u Ričard Stenlijevoj adaptaciji Lavkrafta. Zlatno doba Holivuda.
05. Terrifier
Drugi film na ovoj listi čiji naslov počinje sa “terrifie”. Nema gimika i kvazikompleksnosti modernih filmova strave i užasa. Klovn ubica je krenuo u svoj pohod i na tome ga ništa neće zaustaviti. Osim naših junaka. Možda. Nema nikakvog podteksta, kritike otuđenosti, ili Trampove Amerike. Neko ide okolo i kolje, neki drugi pokušavaju da se spasu. Prosto k’o pasulj sa krvavicom. Mali budžet ćete vrlo brzo apstrahovati, pre svega zbog glavnog negativca, jednog od jezivijih klovnova istorije filma, kojem dodatni kvalitet daje to što je glumac koji ga tumači i pantomimičar, te ume da izvuče maksimum iz grimase i pokreta. Tu je i svedena ali vrlo precizna režija Demiana Leonea, koji dogodovštine klovna Arta prati kroz nekoliko filmova, pa možda možemo da se nadamo i uspostavljanju prave franšize. Pravi doprinos jednog ovakvog horora je bar jedna scena za useravanje i urezivanje duboko u mozak, a Terrifier ih ima čak nekoliko – i jezivih, i krvavih, i psihološki uznemirujućih. Oldskul, ali stvarno udara tamo gde treba.
04. Boarding School
Prijatno iznenađenje priredio nam je Boaz Jakin, do sada poznat po kultnim treš akcijama, akcionim blokbasterima i cmizdravim blokbasterima. U novom rediteljsko-scenarističkom poduhvatu zahvatio je malo horora, malo psihotrilera, malo coming of age nasleđa i napravio delo za vrh ovogodišnje žanrovske produkcije. Postavka je jednostavna – dečak sa kojim roditelji ne znaju šta će, jer su previše posvećeni ličnim problemima, završava u internatu sa još gomilom dece sa fizičkim i mentalnim problemima i počinje da se dešava nešto čudno. Žanrovskim puritancima možemo da kažemo da će tokom skoro dvosatnog filma imati dovoljno pravilno raspoređenih šokova, da bi se opravdalo stavljanje na horor policu. Ono gde film potpuno dominira jesu likovi dece (naročito dvoje glavnih) i njihovi međusobni odnosi. Ne sećam se da je neki naslov skorije ovako verno i temeljno prikazao dečje svetove i lomove, uz logiku koja će vam delovati čudno, dok se ne setite da se deca zaista tako i ponašaju. Nema ništa strašnije od malih psihopata.
03. Black Panther
Da se odmah dogovorimo da ovo jeste odličan film i da me zabole za vaše stručno mišljenje o tome da li je trebalo, ili ne, da bude nominovan za Oskara. U godini sa prvom delom Infinity War, i sa meni odličnim drugim delom Antmana, trebalo se izboriti za titulu najboljeg superherojskog filma. Prva stvar koja vas šutne u glavu jeste dizajn, afrofuturizam na maksimumu, nešto potpuno novo u odnosu na prethodne filmove u univerzumu. Čedvik Bosman ima stav i stas heroja, i jednako je dobar i pod maskom i kao kralj T’Čala. Ženski likovi su odlično iznijansirani, i nijedna žena u ovom filmu nije tu kako bi popunila prazno mesto u scenariju. Svi znamo koliko Marvel filmovi pate od loših i neubedljivih negativaca, ali je Rajan Kugler sa scenaristima, i uz nesebičnu pomoć Majkla B. Džordana, uspeo da stvori potpuno pretećeg lošeg momka, kog potpuno razumete, iako preti poretku za koji navijate u već skoro dvadeset filmova. Uz sve navedeno i već standardno neprikosnovene akcione scene, nećete sigurno pogrešiti ako Crnom panteru posvetite dva sata svog vremena. I to nekoliko puta.
02. O clube dos canibais
Ovo je očigledno bila godina uspešnog korišćenja ustaljenih priča, jer film o bogatašima koji jedu siromašne, nije baš najoriginalnija ideja ikada. Ono što je autor Guto Parente uspeo, je da izvuče maksimum iz premise, da nas bez preteranog objašnjavanja uvuče u jedan bizaran svet i natera nas da još više zamrzimo najvišu klasu. A opet koliko ih mrzite, toliko se i brinete za naše junake, pre svega zbog odličnih glumačkih ostarenja, ali i postavke scenarija. Sve to prati fenomenalna muzika i precrni humor, tako da je Klub kanibala jednoglasno (tj. jednim glasom) proglašen za najbolji film ovogodišnjeg FESTA-a. I dalje kruži po festivalima, tako da mislim da nije dostupan na internet pijaci, ali bukmarkujte ga negde, gre’ota bi bila da ga propustite.
01. The Night Comes For Us
Kako rekoh na početku teksta, film godine znao se već izvesno vreme. Jedan od retkih naslova koje sam ponovo pustio samo par sati posle prvog gledanja. Film koji bismo možda najbolje mogli da opišemo kao tuču u kafani! Direktan, bez uzdržavanja, krvav, ali i neverovatno zabavan. Oni koji su rekli da mu se dometi graniče sa horor komedijom, nisu previše pogrešili, jer je nivo nasilja povremeno takav, da vam nije jasno da li vam je možda program sam izvukao neki Braindead ripoff i pustio ga umesto tabačine koju ste startovali. Tuče su osnovni kvalitet naslova, koreografisao ih je borilački superstar Iko Uwais, ali ne očekujte previše njegovog tradicionalnog penkak silata (proslavljenog u The Raid i nastavku), već prizemniju verziju šibanja sa svakim i svačim na raspolaganju. Lete ovde i pesnice i noževi i goveđe koske i bilijarske kugle, a reditelj sve to hvata u već oprobanom stilu indonežanskog akcijaša. Timo Tjahjanto je ove godine snimio i solidan horor May the Devil Take You, te ga sigurno možemo proglasiti i najboljim rediteljem 2018. Nadajmo se da će nas obradovati i sledeće i da će se na naći i na tadašnjoj listi. Do tada – uživajte uz The Night Comes For Us.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS