Kao institucija od nacionalnog značaja, logično je bilo da Tegla i ove godine posveti pažnju drugoj veličini kulturne scene Srbije – beogradskom festivalu filma FEST-u. Pošto smo malo počeli da se bavimo i svojim životima, u pauzama konzumiranja pop kulture, nažalost nismo mogli da se posvetimo festivalu kako dolikuje. Ove godine nije bilo dremanja po sofama Sava centra, kafe u DKC-u i masaže dupeta posle filma u Domu omladine. Ipak, mi ne bismo bili mi, da nismo smogli snage i ispratili makar onaj deo programa 46. beogradske smotre filma, koji nam se učinio zanimljivim. Ukrštajući iskustva sa i dalje pasioniranim gledaocima, shvatili smo nam je izbor bio dobar, te da imamo osnova da i ove godine dodelimo naše svima poznate nagrade. Pa da počnemo!
Nagrada FIPRETSCI-ja (Fédération Internationale de la Tegla Presse Cinématographique) – The Nile Hilton Incident
Kada odlučite da snimite triler i smestite ga u Egipat za vreme njihovog Arapskog proleća, sve što uradite dalje biće samo nadogradnja te fenomenalne ideje. Švedski reditelj egipatskog porekla Tarik Saleh je uzeo pare iz nove, vratio se u staru domovinu i napravio fenomenalnu sliku Kaira uoči događaja koji će promeniti zemlju, region i svet. Saleh je poznat po eksperimentalnim filmovima i spotovima za Like Li, ali se ovde odlučio na tradicionalniji pristup i naturalističku kameru, koja prati pokvarenog inspektora, dok pokušava da otkrije ubicu poznate pevačice. Dok njegova misija traje, okolo se sve raspada, svi su korumpirani, svi su na nečijem platnom spisku, ali naš glavni lik pronalazi u sebi dozu odgovornosti, koja ga vodi do rešenja. Tumači ga Fares Fares (jeste, pravo mu je ime), već utreniran u ulogama pandurčina, sa facom ko stvorenom za ova bliskoistični noar. Ima ovde nespretnosti, ali je celokupni utisak više nego zadovoljavajući.
Nagrada za najbolji WTF film – Les Garçons Sauvages
Jedan od onih filmova za koje je skraćenica od What The Fuck i uvedena u upotrebu. Šta ćete više arti od belgijskog (na francuskom) coming of age filma o pet dečaka, koji su malo i satanisti, pa zaglave na tajanstvenom ostrvu, a sve je smešteno na početak XX veka. Prvi dugometražni rad meni nepoznatog Bertrana Mandika je jedan od razloga što idete na FEST, jer je ovako nešto najbolje doživeti u bioskopu, a na platnu se verovatno malo prikazivao i u inostranstvu. Fantastično nadrealno vizuelno iskustvo, uz dobru glumačku ekipu i stalno gaženje po eskscentričnosti i dobrom ukusu, ubacuje film na listu nagrađenih. Na kraju ćete dobiti potpuno objašnjenje metafore, što možda i nije moralo da se desi, ali ok, za prvenac, i više nego dobro.
Srebrna Tegla – Thelma
Film koji je podelio kritičare, jer ga jedni kuju u nebesa, a drugi potpuno unižavaju njegovu vrednost, dok je, kao i obično, istina negde na sredini. Telma je mogla da ponese i titulu žanrovskog filma FEST-a, ali smo se odlučili za ovu kategoriju. Najviše mu se zamera prepoznatljivost fabule i raspleta, u bezbroj puta ispričanoj priči o devojci koja odrasta i prihvata svoje super moći, uz začin gej ljubavi i religioznog okruženja. Priču znamo, ali je način na koji je predstavljena vrlo upečatljiv. Joakim Trir je do sada radio drugačije filmove, a posle ovog, može komotno da se svrsta u velike vizuelce horora. Proizveo nam je i dve, tri scene koje nećete zaboraviti, sa sve jednom fantastično upečatljivom, uz koju ćete se slediti pred kraj. Nije dovoljno za zlato, ali nekada nije loše biti drugi.
Zlatna Tegla – O clube dos canibais
Ovo je očigledno bila godina uspešnog korišćenja ustaljenih priča, jer ni film o bogatašima koji jedu siromašne, nije baš najoriginalnija ideja ikada. Ono što je autor Guto Parente uspeo je da izvuče maksimum iz premise, da nas bez preteranog objašnjavanja uvuče u jedan bizaran svet i natera nas da još više zamrzimo najvišu klasu. A opet koliko ih mrzite, toliko se i brinete za naše junake, pre svega zbog odličnih glumačkih ostarenja, ali i postavke scenarija. Sve to prati fenomenalna muzika i precrni humor, tako da je Klub kanibala jednoglasno (tj. jednim glasom) proglašen za najbolji film ovogodišnjeg FESTA-a.
Teglina nagrada publike – Agape
Film koji je stvarno privukao najveću pažnju, i zbog teme i na konto imena autora, i na osnovu polu-božanskog statusa Gorana Bogdana među ženskim življem na ovim prostorima. Naravno da niko nije mogao da iznese temu pedofilije među sveštenstvom (pa još u Hrvatskoj!) osim rediteljsko-scenarističkog dvojca Branko Schmidt – Ivo Balenović, koji su već zasekli u dubinu i hrvatskog, ali i ex-jugoslovenskog, raspadajućeg društvenog korpusa. Nije im odmogla Bogdanova harizma, kojom je uspeo da nas natera da poverujemo liku, koji je po svim kriterijumima za najgoru osudu. Ili nije, jer nam Agape ne daje nikakav odgovor, potpuno je ledeno hiruški precizan, neopterećen trajanjem (75 minuta!) i krunisan krajem u stilu nekog velikog rokenrol filma iz prošlosti. Ne bih da otkrivam delove zapleta, jer đavo je ovde u detaljima, osvrnuće se autori i na druge boljke naših društava, od korupcije, do imbecilnih reklama. Pravi Roršahov test, pa učitajte u njega šta hoćete. A mi se nadamo da, budući da je kraj trilogije, Agape neće prekinuti saradnju dva velika autora.
I to bi bilo manje više to. Ako vam nešto nedostaje, naše je mišljenje da su neki filmovi bili samo izvikani i da nisu zaslužili da se nađu na ovoj prestižnoj listi. Neke iz objektivnih razloga nismo uspeli da pogledamo, tako da njihove prikaze očekujte u narednim mesecima (pre svega Ederlezi Rising, Đenovezeov The Place i You Were Never Really Here). Koliko god nemali vremena, uvek će se naći makar malo za ah taj FEST.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS