Iza nas je još jedna godina festivalskih i arty filmova, prepunih pretencioznog bullshita i skrivenih aduta (da ne kažem hidden gemova), koje ćete tek otkrivati na leto 2019, ako ne i za Novu Godinu 2020. Naravno, ako ne izbije nekakav nuklearni rat ili invazija vanzemaljaca, pa nas onda baš bude briga za festivalske filmove koji stižu sa Venecije, Berlina ili Sundancea. Uskoro vas čeka i lista video klub naslova iz 2018, čisto da se naglasi da je sem Black Panthera bilo još nešto da se gleda uz kokice. Ovde Crnog pantera nema, ali ima drugih politički korektnih ostvaranja, jer kako danas bez crnih superheroja, azijatskih bogataša i žena u ulogama koje su muškarci već odigrali.
20. House That Jack Built
Što više razmišljam o ovom filmu, to mi se više dopada, iako nisam bio pod bog zna kakvim utiskom kad sam ga pogledao. Ima dosta padova i praznog hoda, ali ipak, danas je zaista retkost da je svaki film nekog autora pravi filmski događaj, a to svakako predstavlja svaki novi film von Triera. U nešto malo jače od dva sata, Lars priča o sebi, svojoj umetnosti i pravu umentika da radi kako zna i ume. Ovde je sebe stavio u ulogu serijskog ubice koji provocira, ubija, maltretira i mi to treba da odbranimo na neki način. Pa dobro, može i gore.
19. Infinite Football
Kad smo bili klinci, pored standardnih pravila fudbala, postojalo je i ono nenapisano, i skoro ga niko nije voleo, a to je da taj čija je lopta može da je uzme i krene kući, ako mu se ne sviđa rezultat partije. E pa, Porumboiu je snimio film o jednom sličnom liku, koji je posle povrede u detinjstvu, kada ga je neki buzdovan tolko zveknuo u nogu da nije mogao više da se bavi sportom, rešio da smisli nova pravila, gde ne bi bilo fizičkog kontakta. Sve bi sve delovalo kao stoni fudbal, tj. ljudi bi bili podeljeni po oblastima na terenu, koji bi u stvari bio oktagon. Ma budala. Porumboiu ga savršeno pušta da se lepo ispriča, ne pravi mu nikakve zamke, već ga pušta da priča šta misli, pa eto, kapiram da ima i ljudi koji će se složiti sa svim ovim novim pravilima. Blago njima.
18. Tag
Da je ovaj film snimljen negde van engleskog govornog područja i sa 20 puta manjim budžetom, pričali bismo o festivalskom čudu i nezavisnom hitu. Ovako je jedno od potcenjenih ostvarenja, koje se neće naći ni na Teglinoj listi bioskopskih popcorn ostvarenja, pošto kolega koji je pravi verovatno nije želeo da da šansu filmu pravljenom po ekipi likova koji su preko 20 godina igrali igricu koju smo kao deca znali pod imenom “šuge” ili “ledenog čike”.U svom tom grossout humoru, fizičkoj komediji i užasnim ljudskim osobinama, koje samo kompeticija može da izvuče, krije se veliko srce, koje neće osetiti samo oni koji nikada nisu namestili ortaku da se saplete, padne i napravi budalu od sebe, ali su mu i istog momenta ponudili ruku da ustane. Naravno, sve ide u preterivanje, i realno je da ljudi vole da gledaju ovakve stvari, jer misle da prijateljstva mogu sve da izdrže. Ipak je to samo na filmu. U realnosti, prijateljstva pucaju zbog mnogo glupljih i benignijih razloga.
17. Private Life
Ništa do sada neviđenog nema u novom filmu Tamare Dženkins, u kom na razne načine pokušavaju da zatrudne Kathryn Hahn i Paul Giamatti, uz pomoć svoje nećake, in vitra i ostalih zajebancija koje veštačka oplodnja nudi. Međutim, rediteljka uspeva da nam što više približi ove ljude, kao prave osobe od krvi i mesa, a ne kao neke džulijarobertsoidne androide koji se keze. Tu su i statisti, sa tužnim izrazima lica po čekaonicama, koji čekaju da čuju makar nekakvu dobru vest. Samo zbog tužnih lica statista, ovaj film vredi pomenuti i staviti na listu.
16. Poslednja avantura Kaktus Bate
Temeljno građenu priču, sa dosta prikupljenog materijala, autor Đorđe Marković je snimao čak sedam godina. Poslao je jednog od naših najpoznatijih stripadžija Aleksandra Zografa na detektivsku avanturu, kako bi pronašao barem neki podatak o umetniku Veljku Kockaru, koji je crtao malo poznati strip o Kaktus Bati, malom živom kaktusu, očigledno nastalom pod uticajem škole crtanja Volta Diznija. Zograf saznaje sve o životu, ali i o smrti Veljka Kockara, koji je streljan 1944. godine i označen kao agent Gestapoa. Naravno, taj podatak je namontiran, da bi se tada dolazeća posleratna vlast oprala u osvetama neistomišljenicima. Na kraju, bez obzira što je ovo vrlo lako mogla da bude priča gde se jedna Srbija obračunava sa drugom, tj. gde je sve moglo da bude akcentovano tako da se potomci reakcije obračunavaju sa potomcima KPJ, Marković iznosi samo činjenice, zauzima stav da niko ne sme da bude streljan bez suđenja, i stvara neku vrtstu mitoligizacije vezane za ovog strip autora i njegovo malo delo, a realno je da svi volimo dobar mit i popkulturnu legendu.
15. Beast
Britanska romantična komedija, bez komedije i bez romantike, sa puno drame. Nešto kao Orkanski visovi goes wrong. Ona je socijalno retardirana, on je Hitklif koji je osuđeni ubica. Naravno da se svi protive njiihovoj vezi, kao u nekoj narodnoj pesmi, naravno da se ona oglušuje o želje svojih roditelja i ide za njim, i naravno da su match made in heaven, jer se ne zna ko je veći psihopatae. Ljubavna priča godine, ako bukvalno shvatate gotik pesme Curea, gde se ljubav i smrt dodiruju.
14. Old Man And His Gun
Malo malo pa se pojavi naslov gde neki matori 70+ glumac dobija svoj film, u kojem uglavnom dobijamo priliku da vidimo kako se oprobava u nekoj vrsti ispunjavanja bucket liste. Ne i Robert Redford. Njega na po par godina vidimo u nekom autorskom filmu, gde on i dalje izbacuje razloge zbog čega je pravo američko blago. Ovaj film je upravo takav. Old school kao i sam Redford, o tipu koji pljačka banke, to je radio ceo život i jebeno je dobar u tome. Oproban metod koji je razvio do savršenstva i realno ne želi da se snalazi u nečemu drugome. Sve je rađeno po istinitoj priči, i ako treba neko da vas opljačka, onda bolje da to bude ovakav lik.
13. Three Identical Strangers
Tri brata rođena su istog dana 1961. godine i dati su na usvajanje. Svako je otišao u svoju porodicu, da bi se 19 godina kasnije, sticajem okolnosti sreli, novine su pisale o tome, njih trojica su postali nešto kao selebritiji, koji su poznati samo zato što su poznati. Kao neke preteče rijaliti učesnika. Prvih pola sata dokumentarca o njima nam ne donosi ništa zbog čega bi ovaj film trebalo da se nađe na Slobodnoj zoni, festivalu koji se mahom bavi angažovanim filmom. Međutim, zašto su razdvojeni, kakve to veze ima sa agencijom za usvajanje, slobodnom voljom, šta nam donosi nasleđe, a šta vaspitanje, pitanja su kojima je film pokušao da se bavi. Na kraju da, ovo jeste psihologija for dummies, za lagano jesenje popodne, ali i kao takvo nudi barem određeni vid bioskopske zabave, zbog čega ćete barem desetak minuta da se zamislite nad nekom od tema.
12. Summer
Film o novotalasnoj sceni Lenjingrada ne mora da podrazumeva zabavu, iako zvuči zabavno. U rukama manje pismenog reditelja, ovo je mogla da bude – pokazna vežba snimanja filma o tome kako je nekada bilo bolje/masturbacija nad herojima detinjstva/i jedno i drugo. Serebrenikov ipak vozi iz druge perspektive, tako da dovoljno odaje poštu nekim poznatim i manje poznatim herojima, a opet i mi koji pojma nemamo o ruskoj muzičkoj sceni ’80-ih možemo da ispratimo šta se dešava. Uz par zanimljivih figura, skoro pa platonski ljubavni trougao, nekoliko odličnih obrada, mjuzikl scena i klimanje glavom nekim 24 Hour Party People scenama, dobijamo jedan od onih filmova koji će ljudi u narednim mesecima preporučivati jedni drugima.
11. Green Book
Na papiru, još jedna priča o rasizmu u Americi šesdesetih. I ne samo na papiru, i na celuloidnoj traci je isto. Obrnuti Driving Miss Daisy, gde sad imamo da Italijanski tough guy vozi crnog pijanistu po južnjačkim gudurama SAD-a. Ipak, razliku prave MVP uloge dvojice pravih majstora, Viga Mortensena i Maharashaharasjrasharasha Alija. Dobro da, u svetu u kom Donald Glover stvara Atlantu, ovakve priče su prilično staromodne, ali nekad je ovakav film lepo pogledati. Za praznike. Gde ipak postoji nekakva vera u bolje sutra, u odnosu na prilične crnjake koji nam se nude. I da, nedovoljno pričamo o tome koliko je Vigo Mortensen veliki. Verovatno jedan od potcenjenijih danas. Nadam se da bar na ovakve limunade može da dobije i prvi Oskar.
10. Under The Silver Lake
Ne znam da li se već pojavio generacijski film koji bi najbolje opisao sve koji potpadaju pod kapu jako ružne reči “milenijals”, ali kada se pojavi, njegov koncept bi trebalo da bude dekonstrukcija nekog starog žanra. Otud ovaj film može da bude kandidat za titul, kao skoro pa savršena dekonstrukcija noira, koju nam David Robert Mitchell pravi, a u kojoj Andrew Garfield savršeno pliva. Naš glavni junak prolazi kroz sav besmisao svog života, a jedini način da nastavi dalje dobija kroz (ne)postojeće tragove pop kulture. Naduvanost noir likova smo već pre par godina gledali kod PTA u Inherent Vice, na šta se ovaj uradak. koji se neće svima svideti. lepo naslanja. Najbolja naduvana paranoja za 2018. godinu.
09. The Favourite
Lanthimos ne zna za loš film od kako je krenuo da snima na engleskom. Doduše, bio je odličan i na neengleskom. Ipak, sa Favoritom je uspeo da napravi svoj najstrejt film. Ovde nema baš ljudi koji se pretvaraju u jastoge, kletvi, niti devojčica koje čupaju svoje očnjake. Ovo bi trebalo da bude lagana komedija, na Lanthimosov način. I da smejaćete se kad krene ova lezbo powerplay priča. Sve je crnohumorno intonirano, s tim što je i dovoljno čudno, da ne liči na kostimiranu predstavu Narodnog pozorišta sa Verom Čukić. Otimanje oko kraljice, i ko će s njom u krevet, i guranje u blato, sa konstantnom cikom, vriskom i trkama gusaka, treću godinu za redom dovelo je Lanthimosa na listu najboljih filmova godine.
08. Thunder Road
Tragikomičnost je reč koja se jako često koristi, ali pitanje je da li i dalje nešto znači. E pa, tragikomičnost je prava reč kojom se može opisati lik Jima Cummingsa, kao i ceo film Thunder Road. U izvedbi nekog drugog glumca, ovo bi bila komedija na nivou Adama Sendlera, ili teška socijalna drama gde bi se neki maldi Daniel Day-Lewis batrgao po kitchen sink tužnim pričama. Međutim, u verovatno jednoj od najboljih glumačkih kreacija godine, Cummings je čas urnebesan, čas pretužan, a da ti nikada nije baš najjasnije da li treba da smeješ, ili da plačes sa njim. Prva scena na sahrani majke, kada želi da odradi koreografiju uz Springstinovu Thunder Road, je dovoljno jaka da bude priča sama za sebe, ili barem epizoda čije se dubine i melanholije ne bi postideo ni Bojack Horseman.
07. Death of Stalin
Staljinova smrt, iliti Ožalošćena porodica sa diktatorom. Novi film britanskog majstora satire Armanda Janučija, naišao je na topao prijem među celim Zapadnim svetom, dok su ga u Rusiji i nekoliko okolnih zemalja zabranili. Film o borbi članova vrhuške Komunističke partije za prevlast nakon smrti druga Kobe, deluje kao urnebesno smešan prikaz te, a i svih ostalih diktatura, prošlih i budućih. Kroz precrni humor, standardno Janučijevo preterivanje i gomilu fizičke komedije i neprijatnih situacija, odlično se oslikavaju i tlačioci i potlačeni. Ili ćete biti baš baš uvređeni, zbog čega ćete baš želeti da napišete besni status na Fejsbuku.
06. Blindspotting
U vreme apsolutne dominacije političke korektnosti, raznoraznih Spajk Li abortusa i Get Out wannabea, postoje ljudi koji će na rasterećen način prići ozbiljnoj temi. Daveed Diggs i Rafael Casal su se na komičan način posvetili policijskoj brutalnosti, ali i džentrifikaciji, a pritom priču staru kao Biblija, o prijateljstvu, ispričali na svež i duhovit način. Ipak Diggsa znamo kao komičara od ranije. Ok, kraj je malo tupo morališući, nešto kao poslednji radovi Kendrika Lamara, na koga naš glavni lik pokušava da liči, što repovanjem iz čista mira, što izgledom. Da nije bilo prvog mesta, možda bi ovo bio najbolji film godine o braći iz kraja.
05. First Reformed
Naučno je dokazano da ćemo se svi jednom podaviti u plastičnim kesama i da je kraj jako blizu. A šta ćemo kad se u ovo poslednje batrganje pred potpuno potonuće ekologije umeša i crkva, ali ona prava, mala, koja se još koliko toliko brine o malom čoveku, i kad shvati da su nam dani odbrojani. I još kad suparnika dobije i zle korporacije. O tome, ali i o mnogo čemu drugome, priča nam ovaj film, koji u punu formu vraća glavnog mizantropa iz cele ekipe Novog Holivuda, Pola Šredera. Ethan Hawke je već viđen kao lik koji će nažalost biti ispaljen za ovogodišnje nominacije za Oskara, što je prava šteta, jer je ovde ostavio sve ono što je tokom godina naučio u Holivudu. Da nije bilo našeg mesta broj dva, ovaj film bi bio spiritualni naslednik najvećeg Šrederovog scenarija, Taxi Driver.
04. Mandy
Šta da kažemo, popušili smo hajp. Jer jbg, imate ovde zaista izuzetna vizuelna rešenja, prelepu fotografiju, inventivnu režiju, raznorazne tehničke i umetničke zahvate, što se od filma Panosa Cosmatosa i očekivalo. Tu je i nostalgija za osamdesetima, odnosno onome kako zamišljamo da su osamdesete izgledale, uz polu-meta uplive filmova, muzike, knjiga i reklama, koje treba da nas podsete da je to vreme bilo idealno za pop-kulturu. Jeste, ali je i svako drugo, pa naravno i sedamdesete i šezdesete, koje se ovde prozivaju pre svega kroz glavnog negativca, propalog hipi muzičara, koji je osnovao svoj kult. Poznato? Sektaši će pokušati da otmu ženu iz naslova, inače suprugu glavnog junaka kog tumači Nikolas Kejdž, sve će da ode u vražju mater, i onda kreće totalna osveta. Dakle, bilo koji film koji se štancovao na VHS-u u poslednje dve decenije dvadesetog veka. E, ono što je ovde drugačije je upravo taj nadrealni ugođaj, uz psihodeličnu režiju i montažu, a bogami i ovo malo što liči na scenario nije baš bez uticaja nekih halucinogena.
03. Guilty
Da je ovo snimnjeno u Americi i da je glavni junak neki Ryan Raynolds, ne bi moglo ni da primiriše ovakvoj listi. Ali ovo je pre svega, kako bi vam ga vlasnici video klubova predstavili – jedan dobar triler. Kada sam film krene, malo vam fali da odustanete kad shvatite da je ovo naslov sa tehnički jednim glumcem, koji je sat i po vremena na telefonu. Znači nije baš najoriginalnija ideja u 2018. godin. Međutim, par sporednih rukavaca, kao glavni u kom naš junoša (dispečer u policijskoj stanici, kog iz nekog razloga sve kolege mrze) skonta da je žena koja ga pozove ustvari kidnapovana. Onda kreće tvist za tvistom, kako se radnja odvija i kako naš junak, fudbalskim rečnikom, ostavlja srce na terenu u pokušajima da spasi žrtvu. Film vas ščepa tamo negde oko dvadesetog minuta i ne pušta vas mnogo posle odjavne špice.
02. You Were Never Really Here
Najbliže revenge filmu što će velika Lynn Ramsey ikada snimiti. Verovatno. U nešto manje od sat i po, pratimo bivšeg marinca, sada plaćenika, kog tumači Joaquin Phoenih, i koji završava poslove tamo gde zakon ne može ništa, nakon čega se vraća kući svojoj staramajci. Naravno, stvari se komplikuju, Phoenix dobija posao da izbavi malu iz bordela koji drži, rečima Bakija B3-a – “neko mnogo jak”. Malu spašava, ali mu je i oduzimaju jako brzo, naprave mu mnogo problema, nakon čega on kreće u totalnu osvetu. E sad. Zaboravite Charlesa Bronsona, ovo nije Death Wish. Ovo je više arty farty Taken, iliti Taksista za XXI vek
01. Sorry to Bother You
Amerikanci imaju onaj sveobjašnjavajući izraz – beautifull mess, i tako možemo najbolje opisati moj omiljeni film iz 2018. Breaktrough zvezda serije Atlanta Lakeith Stanfield radi u svojoj radnoj kocki kao telemarketer, ima devojku koja je konceptualna umetnica (tipa Marina Abramovič goes geto), lajave ortake, članove sindikata (koji bi ustvari samo da jebu), a sreće se i sa gomilom nadrealnih situacija, poput ekipe iz srednje koja i dalje igra ragbi (znam da je američki fudbal) uvek i svuda. Film je tako namešten da se na svakih pola sata desi nešto još nenormalnije, pa tako dobijamo i situaciju u kojoj naš glavni lik koristi svoj beli glas da bi prodavao stvari preko telefona, do poslednjih pola sata kad imamo i čovekolike konje sa velikim konjskim kurčevima, ali dobro, to već morate da vidite. Ono što izdvaja ovaj film od klasičnog filmskog crnci i njihova prava momentuma, je pre svega vizuelni ugođaj, na tragu najbolje Gondrijeve forme od pre desetak godina, ali i nihilistički pristup u građenju likova, gde su loši stvarno loši, a dobri su nesposobni, smešni i nemoćni da bilo šta urade, jer svakim njihovim potezom, loši samo još više profitiraju, na ovaj ili onaj način. Ali film ipak ostavlja neku vrstu nade, gde je jednostavno potrebno da uzmeš stvari u svoje ruke i pošalješ konje da rekreiraju onu scenu iz pesme Jarbola, gde konji jašu ljude. Ali bukvalno.
COMMENTS