Posle velikog uspeha najgore fudbalske reprezentacije, sastavili smo i selekciju njihovih košarkaških kolega.
Bekovi:
Bojan Popović (SP 2006, EP 2009)
Zahvaljujući dobrim partijama, zaslužio je nagradu za najkorisnijeg igrača Evrolige u Oktobru 2009. Isticao se dobrom odbranom, ali svi znamo da to nije dovoljno, da bi se bio dobar plej. Prosečan šut i loš pregled igre, obezbedili su mu mesto u našoj ekipi.
Dragan Lukovski (SP 1998, EP 1999, OI 2000)
Rođeni Skopljanin je pažnju na sebe skrenuo devedesetih dok je igrao za Partizan. Pozivan na tri prvenstva, najviše zbog toga što je u tom periodu Saša Đorđević kuburio sa povredama. Lukovski nikad nije bio preterano loš, ali svojim partijama nije mogao da prismrdi čak ni igri Saše Obradovića (nije da mislimo nešto loše o njemu), a kamoli nacionalnom heroju kakav je bio Đorđević.
Vule Avdalović (EP 2003, OI 2004, EP 2005)
Kao rezerva Milošu Vujaniću u Partizanu, bio je odličan. Kao glavni igrač ne baš, jer je znao da napravi i poneku kardinalnu grešku. Pozive za naš najjači sastav dobijao je uglavnom zbog otkaza i povreda igrača, ali se bar uvek odazivao i na tome mu hvala. Problem je što je (iako se može reći da je bio igrač sasvim prosečnih sposobnosti) u određenim situacijama dobijao i preveliku odgovornost. Tako da Vule, pre svega zahvaljujući našim selektorima, dobrodošao si u ovaj tim!
Milenko Tepić (EP 2007, EP 2009, SP 2010, EP 2011)
Veliki talenat i osvajač mnogih juniorskih medalja. Deo trija TNT (Tripković, Veličković, Tepić) koji je držao igru Partizana pre nego što su se obreli u inostranstvu. Međutim, tada smo tek videli da Milenko nije bio igrač za velika dela. Iako je imao neke dobre partije u reprezentativnom dresu, nekada su ga zvali i nezasluženo. Gledajući da se u ovom trenutku igra plejof ABA lige i da Tepić pruža solidne partije, pozivamo ga da dokaže da nismo u pravu.
Vuk Radivojević (EP 2007)
Kao da očekujemo da će se Vuk opet vratiti u Zvezdu, da bi bio kapiten svog voljenog kluba, jer nekako se čini da mu je to najdraže. Ovaj igrač, ponekad brzopletog i nerezonskog šuta, je bio uvršten u sada već čuvenu Mokinu ekipu iz 2007. i kao ostali članovi te reprezentacije nije se proslavio.
Krila:
Vladimir Radmanović (SP 2002, OI 2004, EP 2005)
Njegov izbor u ovu selekciju nikog ne iznenađuje. Čovek koji je zbog neodgovornog ponašanja 2002. (čuveno jedenje banane) oduzeo sebi mesto na pobedničkom postolju i dao priliku Aleksandru Smiljaniću (13. igrač) da se okiti najsjajnijom medaljom. Iako, statistički gledano, nije bio epizodista dok je igrao u NBA ligi, u tom periodu je delovao poptuno nezainteresovano za reprezentaciju. Odbio je da igra 2003, a 2005. je optužen, od strane selektora Obradovića, da je kvario atmosferu u timu. Neko bi rekao da ga košarka, nikada nije mnogo ni zanimala.
Nemanja Aleksandrov (EP 2007)
Povrede, povrede i povrede. Čovek o kome se toliko pričalo kao najvećem talentu srpske košarke, zbog koga je Alen Ajverson lično došao u Beograd da se slika sa njim, a ubeđeni smo da su čak i naše majke čule za njega. Ipak, toliko je malo igrao, da možemo da se zapitamo, da li se uopšte iko seća kakav je igrač bio? Zaslužio je mesto u našoj ekipi zbog prevelikog hajpa, a premalo pruženog.
Zoran Erceg (EP 2007)
U narodu poznatiji i kao majstor neodazivanja za velika prvenstva. Zbog nekih loših rezultata, košarkaška reprezentacija Srbije je morala da radi nešto što jako dugo nije radila. Da igra kvalifikacije. Erceg je u oba ciklusa igrao vrlo dobro i očekivalo se da se nađe mesto za njega u finalnih 12. Međutim, da li je bio dovoljno bezobrazan da traži zagarantovano mesto u ekipi? Prosudite sami.
Dragan Labović (EP 2007)
Deo generacije koja u mlađim reprezentativnim selekcijama nije izgubila nijedan meč na zvaničnim utakmicama. A on nije bio tamo neki nebitni igrač sa klupe, već je držao ekipu zajedno sa današnjim prvim plejom Srbije Teodosićem. Kako su mu karijera i forma padale, bio je sve glasniji u prozivanju tadašnjeg selektora Ivkovića. Tokom leta 2012. je došao u centar pažnje kada je poslao pismo medijima, u kome optužuje Ivkovića, da mu menadžer Miško Ražnatović sastavlja ekipu. Sve ovo nam govori da verovatno više nećemo viđati Labovića blizu dresa sa nacionalnim grbom.
Centri:
Darko Miličić (EP 2005, SP 2006, EP 2007)
A ko bi drugi?! Čuveni drugi pik na Draftu 2003. Izabran ispred Karmela Entonija, Dvejn Vejda i Kris Boša. Profesionalni kikbokser. Veliki humanitarac. 2006. možda i naš najbolji igrač. Problem je samo što je tadašnja Šakotina reprezentacija bila, može se reći, žalosna, pa ni moćni Darko nije mogao da nas izvuče iz govana. Posle Šakotine, došla je Mokina ekipa iz 2007. i Darkov, nadaleko poznati, monolog o sudijama. Neko bi danas rekao, pa dobro ponele ga emocije, bio je mlad, ali gledajući da je u toj ekipi bio među iskusnijima, temperamentni ispad tek onda nije za oproštaj.
Mile Ilić (SP 2006)
Omiljeni igrač naših selektora, jer kada je trebalo nekoga otpisati sa konačnog spiska, Mile je bio prvi kandidat. Ostaće zapamćen kao draftovani igrač New Jersey Netsa i po skromnoj karijeri. Član je prve integrisane ekipe FMP-a i Crvene Zvezde, tako da je i on jedan od razloga zašto Delije i dalje mrze Vladana Tegeltiju.
Ognjen Aškrabić (EP 2003, SP 2006)
Kao u popularnoj pesmi iz filma Ghostbusters: Kada se povrede svi centri i nemaš koga da zoveš, Who ya gonna call? Možda je zato i tražio veću minutažu kada su ga zvali u reprezentaciju, pa možemo i da razumemo što toliko često nije bio u ekipi. A onda opet, nije kao da je ispunio očekivanja, tako da što bismo ga razumeli?
Autori: Sir_Psycho_Pefi i Moma_ludilo
COMMENTS
Govno od teksta, drž’te se vi fudbala
A jel moze da se zna sta ti tacno smeta?
ono nije vuk radivojević, nego saša stefanović.