Pitanje: da li je muzika na slično govorećem prostoru od Triglava do Đevđelije tokom godine uspela da isporuči 10 dobrih albuma vrednih pomena? Šta znam, izgleda da jeste. Doduše, na ovoj listi su samo Srbi i Hrvati, nema predstavnika ostalih plemena. Neki nisu uspeli da se uguraju, a neki se nisu ni potrudili da dođu do mene, tako da šta da im radim. Ovo možda nije neki racionalni presek scene, već su ovo autori i albumi koji su me najviše opbradovali ove godine i pokušali da isporuče nešto što liči na zanimljivu i modernu ploču, svako u svojoj kategoriji. Ispred vas je paprikaš od besnih devojčica, ljutih dečaka i upeglane gospode. Ako vam se ne sviđa ništa od ponuđenog, ili se pitate zašto nema ovoga ili onoga, samo se setite da nije svakome izbacivanje albuma imperativ i da tu reč više vezuju za ono u šta im baba odlaže slike sa slave.
#10. Marko Louis – Euridika
U današnjem besnom okruženju domaće alternative mora neko da bude i good guy. Uvek je potreban neko ko će da zagazi u pop i bude sveopšte prihvaćen. Marko nije baš pop ali je najbliži tome na ovoj listi. Njegov sjajni crossover soula, džeza i dragačevskih trubača je dobio potpuni oblik i potvrdu poštovanja publike na ovom albumu, što nam pokazuju i dve pune Amerikane ovog decembra u Beogradu. Iako svežeg i energičnog zvuka, Marko se tekstualno kreće po mračnim delovima bliske istorije i gubitku voljenih. Inspirisan grčkim tragedijama, ipak stavlja zarez, i veru u bolje stvari gura ispred sebe, gde sviraju njegovi trubači, koji su zvukom negde na sred Guče, a smislom na nekom Mardi Gra sranju, i paradiraju ispred ljudi na zatvorenim ulicama.
#9. Mimi Mercedez – Kuma
Da je ovo album koji je do samog izlaska krio svoje adute i isporučio pesme premijerno tada kad je i izašao, onda bi vrlo lako bio u top 3 ove godine. Ovako je ovo više lista singlova od prethodnih nekoliko godina. I kao takav je opet zanimljiviji od svakojakog đubreta na domaćoj hip hop sceni. Mimi i dalje tripuje Paćina s pičkom, s tim što je novina da ipak malo naginje ka mekšoj, emotivnijoj strani, u pesmama u kojima se vidi da je očigledno zaljubljena, tako da mu ovo dođe nešto ko ljubavni album. Uz sve moguće finansijske fetiše, naravno. Početni hajp oko ove umetnice je malo splasnuo i to je a good thing. Sad van hajpa može da krene da stvara ozbiljnije stvari i mi se tome veoma radujemo.
#8. Slonz – Lepota u glavi
Stara mudrost kaže da je lepota u oku posmatrača, a na debi albumu ovih šabačkih rokera lepota očigledno mora da napada na ceo nervni sistem, uho grlo i nos, tj. na celu glavu. Ovaj album će vas napasti svom silinom za čije prihvatanje će vam biti potrebna sva čula. Od svih bendova koje je Boris Vlastelica uporno reklamirao na svom FB wallu i u intervjuima, Slonz(ovi) su se jedini odvažili za dugosvirajuće izdanje i bilo bi šteta da je drugačije. A kad smo kod dužine, dugo se nije dogodilo da nečija najbolja pesma i stvar koja je privukla najviše pažnje u vezi s nekim bendom traje više od 11 minuta. U pesmi 02:30 bukvalno možete da ukačite svu turobnu atmsoferu, jačinu rifova, ali i melodiju koja predstavlja ovaj sjajni bend. Ili naprosto otidite na koncert.
#7. Kralj Čačka – Spusti svetlost na put
Priznajem da naša redakcija nije veliki fan kralja i da o nekim njegovim ranijim pesmama imamo dobar niz primedbi, ali nećemo sad o tome u ovoj svečarskoj atmosferi. Takvih stvari ima i na novom albumu, ali ima i dobrih. A kad su dobre, one su baš baš dobre. Od teškog močvarnog bluza koji vapi za korišenjem u nekim HBO kriminalističkim serijama, do skoro pa starogradsko kafanskih rešenja u nekim pesmama, koje čekamo da kod ovog autora prošljakaju već godinama. Sa željom da konačno umre ona užasna sintagma srpski Tom Waits.
#6. Spejs Noksi – Sublinimal
U trenutku kada se ceo hip hop oslanja na ‘’malo jači gas’’ i smrtno je dosadan, osveženje je čuti ekipu koja svoj muzički izraz bazira na drugačijim bitovima i matricama. Ziceri na najbolji način spajaju mračnu klupsku atmsoferu i deliverovanje rima. A među njima se na prvom mestu ističe Spes Noksi. Zamislite da iz mračnih dubina elektronske muzike Industrije ’90-ih izranja glas klinaca koji su smrtno ozbiljni sa svojom zajebancijom ili se zajebavaju sa smrtno ozbiljnim stvarima. E tu negde ste na tragu svega onoga što ovaj 22-godišnjak ima da kaže.
#5. Turisti – Levo ili Desno
Ne znam šta je to moderna rokenrol ploča. A tek ne znam šta bi to trebalo da znači na Balkanu. Ne znam ni da li Boško Mijušković to zna, ali Levo ili Desno, prvi album projekta njega i brata mu Džimija, nekako vuče ka tome da bi trebalo da liči, ili da se krije iza termina “moderna rokenrol ploča”. Kroz deset pesama prošetali su se kroz garažni bluz, jarbolaste indie himne, elektronske bitove i nagovestili da ne žele tu da stanu, već da zvuk mora stalno da teče i da se menja, i da ovaj bend, kako mu ime kaže, ne želi da stoji već da proputuje što više može i gde god ga noge i rifovi odvedu.
#4. Ensh – Okvir
Uvek previše weird da bi bio opšte pop prihvaćen, i uvek previše melodičan da bi bio hvaljen među poslovično tvrdom BG garage noise ekipom, Milenko, iliti Ensh, izdiže se iznad cele priče, rešen da isporuči svoje najkompletnije pesme do sad, a pritom da semplovima promoviše sve ono što misli da trenutno valja na sceni. Pored toga što je skup odličnih pesama, Okvir je i svojevrsna kompilacija who is who na današnjoj sceni. Ali nemojte da mislite da je ovo samo ređanje već poznatih i nepoznatih tema, u većini slučaja nećete ni provaliti da su u pitanju semplovi, jer se Ensh dovoljno potrudio da sve lepo iskoristi kao začine, od kojih je spremio potpuno novo glavno jelo.
#3. Svemirko – Tunguzija
Priča o Svemirku i popularnsoti ovog benda nije baš svojstvena za ovo područije, ili barem ne za ovo vreme. Mada opet, to sve nekako i ide uz njihov retro zvuk. Ono što su započeli sa Vanilijom, nastavili su sa Tunguzijom, sint vejv odom izmišljenom mestu iz slenga SFRJ zaostavštine. Sve što Svemirko radi na bini, a i u pesmama, deluje jako jednostavno, ali valjda je u tome i poenta. Strofa-refren, strofa-refren, pevljiv rif, melodija. To su ipak stvari koje nam fale u domaćoj, ili regionalnoj muzici. Ostaje samo pitanje gde posle ovoga. Da li uroniti u novi zvuk koji se već nagovestio na par pesama, ili probati da se još jedan krug odjaše na već oprobanom konju?
#2. Bvana iz Lagune i Mikri Maus – Ko me to tamo peva
Old school album, prepun g-funk matrica, sa dva prekaljena asa i već standardnim temama o vutri, šemama i policiji. Pa šta je tu dobro? Pa sve! Ne bih da se ponavljam, ali nekako više verujem ovoj dvojici gospodina, koji se pre svega sprdaju na račun događanja na ulici i pratećih pojava, nego tipovima koji actually žive to sranje i snimaju insta storije kad izađu sa mardelja. Laid back sarkazam, sa verovatno najboljim kaverom albuma i najboljim imenom za isti, stavlja ovaj album u panteon svega onoga što su zaposleni u firmi koja se ponekad naziva i Sve Same Barabe smislili i snimili. Nemam problem s tim da na svakih par godina izađe ovako nešto, neopterećeno trendom i uvek će imati veliki respect od mene.
#1. Vojko V – Vojko
Prvi album iz trilogije Vojko, Dvojko, Trojko sam još u maju proglasio albumom godine, pa bi bilo glupo da sebi uskačem u usta i priznam da sam pogrešio, mada, realno, ovo je zaista najkompletnije domaće izdanje ove godine, a volelo ga je i slušalo i staro i mlado. Evo celog teksta kome se čita, a ono što mi je i tada bilo fascinantno je kako je jedan splitski padavičar uspeo sve da nas okupi pod jednom kruškom, više nego dorćolski hip-hop advokati, načitani pesnici koji više vole da citiraju Bukovskog nego Easy E-a, ili trep deca koja nikako da shvate da jedna i po šala o tome kako su dileri ne znači da su muzičari. Vojkove pesme šeruju svi sa ove strane ekavice, i vinjak padavičari, i gej tetke, i FDU šljam, i salonski komunisti iz svojih stanova na Vračaru koje su nasledili od dede Hadži Popovića. Znači – cela beogradska scena.
#utisak koji nije na listi: VA – Klavirsko nebo
Album koji stavljam van liste jer je kompilacija. Njegova najveća moć, barem iz mog ugla, je to što je uspeo da me natera da ga preslušam i više puta mu se vratim, iako je klavirski jedan kroz jedan, što nikada nisam nešto preterano voleo. Ivan Lončarević i njegova Pop Depresija, sa partnerima u zločinu iz Kišobrana, već godinama obavlja sizifovski posao, a sada je na svoj kamen natovario i jednu, na prvi pogled, zatvorenu priču, koja je ipak okupila i ogrejala mnoge. Toliko da se spremaju i nastavak i mnoge druge lepe stvari. Da li je klavir novi pank? Nemam pojma, ali barem posle ove godine mogu da kažem da sam slušao oba.
COMMENTS