Vojko V – Vojko, nešto kao recenzija

Čekali smo da svi poslušate, da se izređaju sva bitna i nebitna regionalna internet i štampana izdanja, pa da damo svoj sud o ovom albumu. Spoiler alert: kida!

Baš sam pre neki dan komentarisao kako me svaka nova rep pesma izgubi jako brzo čim čujem ona treperenja (hehe TREPerenja) bita u pozadini i ponavljanje jedne reče do iznemoglosti. Pripremio sam se za to da se više ni ne trudim da razumem i da novijoj produkciji ostavim jedan passive agressive sticker na frizideru, u stilu kakvog jebača Keri Bredšo – it’s not you, it’s me. Što stranoj, što domaćoj. Naročito domaćoj, jer iako sam uvek spreman da prihvatim super smešni gasirajući hitić dok neki baja šuri bika, ostatak albuma iliti mikstejpa, mahom se zasniva na tome kako on puno jebe dok diluje u zajebanim kolima. Sve to ima svoj rok trajanja i očigledno je ograničeno i godištem slušalaca. Osim ako niste 35+ radnik u marketinškoj agenciji ili banci, i prosto morate da budete hip, po cenu parodičnosti. Onda se desi Vojkov album i sve se promeni.

Dječake pratim još od onih starih dana foldera pesama sa interneta. Drama je bila reprezent cele priče, Istina ih je podigla na pijedestal, Firma je bila veliko razočaranje. Bez obzira na delovanje u formaciji trojke, znalo se na koga je svetslost pozornice najviše uperena, iako je oduvek bio nekako sa strane, ne mnogo rečit kad ne treba. Čak je i prvi solo EP Kuje i Laseri sa AC3PO-om bio malo remek-delo, nedovoljno promovisano i ostao je u sećanju kao skriveni draglj. Iako je realno glavni okupljač Kiše metaka, opet je ostao u pozadini, iza ovih malo tvrđih glava. Moralo je da dođe i njegovih pet minuta. Znao je on to, znali smo i mi, i voilà!

Ono što me je oduvek zanimalo je način na koji su svi ti Splićani, na čelu sa Vojkom, uspevali da kažu sve što imaju, kroz internu, lokalnu priču, a opet da sve razumemo, i da, iako su nam gradovi prilično udaljeni, a košava i jugo imaju potpuno drugačije uticaje na psihu ljudi, sve na kraju bude isto. Generacijski smo tu negde, slušali smo iste bendove i skontali da su nam i sranja ista, samo u različitoj boji i ambalaži. Ironijska distanca u svakoj priči je savršen začin, zbog čega smo svi mi sa ove druge strane hip-hopa, mogli da uronimo u tekstove, jer je realno da je ova ekipa videla ulicu i dilere samo ono jednom posle škole kad su kupovali travu (kao i mi), ili tek kasnije kad su upozanli Viklera (kao i mi).

Ono što je još fascinantnije je kako je jedan splitski padavičar uspeo sve da nas okupi pod jednom kruškom, više nego dorćolski hip-hop advokati, načitani pesnici koji više vole da citiraju Bukovskog nego Easy E-a, ili trep deca koja nikako da shvate da jedno i po šala o tome kako su dileri ne znači da su muzičari. Vojkove pesme šeruju svi sa ove strane ekavice, i vinjak padavičari, i gej tetke, i FDU šljam, i salonski komunisti iz svojih stanova na Vračaru koje su nasledili od deda Hadži Popovića. Znači cela beogradska scena.

Zajebancija, sa momentima stvarnog života, (ne)zrelosti i po koje duboke iskrenosti, koja je tu za onoga koji želi da je čuje, razume i prigrli kao takvu, i da se u njoj pronađe. To bi bila ta jedna rečenica kojom bi album mogao da se predstavi u jednoj rečenici. Ali da krenemo redom. Na više mesta sam čuo krilaticu kako je trep novi pank. Posle prve pesme sa albuma sam možda i spreman da poverujem u to. Vojku se na vrh glave penju svi, od okoline, do porodice, menadžera, publike, pa do tete na suhomesnatom, u jednom trenutku dolazi do tačke pucanja kad moraš reći NE MOŽE, poput kakvog Michael Douglasa u Falling Down izleće napolje iz svog automobila i kreće da se suprostavlja svemu i svačemu.

Odličan i odmereno agresivan početak albuma, pretapa u ipak najbolju pesmu Zovi čovika. Waiting for My Man za 2018. godinu. O sedmoosminskom bitu je i sam rekao da ga nema ni Evropa, ni Amerika. Pesma koju smo prvu čuli, koja je stigla da nam dosadi, a onda je sa izlaskom albuma zasijala nekim novim sjajem. Možda i ključni stih celog albuma je ovde – “dica oće samo da Krek kuću repam, a ja bi tio kuću ko Saša iz TBF-a”. I tu se krije sve. O očekivanjima sredine, o pritiscima i naporima, konstantnom brzom i rastzanom ludačkom životu, a Vojko ipak ulazi u period kada bi pre mir i sigurnost, nego broj dilera na speed dialu. Što kaže Tonči Huljić na jednoj od svojih pesama “godine tilo kvare, miran san samo kad sam tvoj”.

A kad smo kod Tončija, već neko vreme pokušavamo da predočimo ljudima da je Tonči Huljić veliki car, ali je ljude boleo kurac da nas slušaju. U ovoj klasičnoj situaciji “došla maca na vratanca”, sad svi mogu da vidi širinu popularnog Tonćija H, koji je bacio par rima koje mu je Vojko napisao, prihvatio sprdnju na svoj račun i podigao Pasta Italianu za nekoliko stepenika više od klasične situacije kad se Vojko i Krešo se igraju rečima. A i sve je bolje kad se doda malo huljofona.

Sledi Rođendan, veliki omaž Begefankovoj Cvaki dan praznik. Pesma je snimljena na nekom afterpartiju i apsolutno je uhvatila duh pijanih budala. Ono što je oduvek bila savršena ideja u teoriji, a nikako nije mogla da se ostvari u praksi, je saradnja Dječaci/Kiša Metaka ekipe i 43/23 ekipe (dobro, Apartman na prošloj Kiši metaka ima svoje momente). Ceca u Parizu je nastala u pokušaju da Vikler i Vojko naprave ceo album, međutim ovo je ispalo najslušljivije od svega. Možemo samo da zamišljamo na šta je ostalo ličilo. Vojko na nivou, ali Vikler trči za njim, pokušava da se dokaže, i mahom to ne uspeva. Ovakva tema pak možda bolje stoji Bombama devedesetih nego ovoj dvojici matorih konjina. Posle ovog malog pada dolazi jedan od vrhunaca albuma. Cilit Beng, hip hop pesma o usisavanju i čišćenju stana. Jer realno svi smo nekad usisali stan, bacilli đubre ili oprali sudove, retko ko je prodavao dop, učestvovao u pucnjavi ili ubio nekoga. Pritom, ma koliko sve delovalo kao parodija, na kraju više zvuči kao iskrena ispovest lika u srednjim tridesetim, sa realnim svakodnevnim problemima.

Popaja sam čuo jednom i to mi je bilo dovoljno. Kako to pored melodičnog refrena koji ti se brzo zakuca u ušima, nosi i socijalnu poruku, gde se Vojko ne bavi državom i sistemom, već običnim ljudima koji zbog svoje zlobe ili gluposti najebu, i onda im je posle svako drugi kriv. Još jedna lokalna priča, ali ne trebaju nam izlazak na more i Uber da bismo je prepozanli. Od rane mladosti nam pričaju o tome da kad jugo udari možeš da ubiješ čoveka i imaćeš olakšice na sudu. Snimani su filmovi, pisane su pesme, a sad se i Vojko bavi ovim likovima u Maschiare, odnosno više tipovima koji koriste situaciju da budu još nadrkaniji i neprijatniji. Problem je kad se prepoznaš u ovom liku, a jugo ne puše. Marjan je pesma ispala sa Twin Peaks saundtreka i spaja dvoje mladih u ljubavnom zanosu, morbidnu završnicu i borove Marjana. Nejmdropovanje Beach Housea, još jednog benda ispalog sa Twin Peaks OST-a samo dodatno pojačava ovu moju tezu, a bogami i atmosferu. Dump around, jer realno svi volimo poop joke, pitanje je samo da li će posle desetog slušanja i dalje biti zanimljivo. Hip Hop je verovatno najpreciznija slika toga kako se reperi danas predstavljaju i kako to sve zaista izgleda. Krešo u svom standardno kurčevitom izdanju i Vojko koji afterima sa spotovima Seksi Sandre sa Jućuba, raskrinkava aftere sa potocima šampanjca, koksom i kurvama.

Davno je Vojko rekao “ne možeš se jebat ni s nama ni smenom”. Potpuno je svestan šta ima u rukama i iz svakog sekunda se čuje da zna kakav je album napravio. Otud i Bach za kraj, gde stavlja sebe van rep igre, kao protivnike uzima Čajkovskog i Betovena, stavlja periku i uzvicima stakato stakato stakato na kraju albuma, zauzima pol-poziciju za najbolji album 2018. u bilo kom žanru.

Autor: Miloš Dašić

Vojko V – Vojko, nešto kao recenzija

COMMENTS

WORDPRESS: 1
  • comment-avatar

    […] o njegovom solo albumu možete da pročitate kod drugara iz Tegle. Nas je zanimalo ko ga sabotira – vlada, Srbi ili […]