Sorry to Bother You
Amerikanci imaju onaj sveobjašnjavajući izraz – beautifull mess. Sada imaju i novi nezavisni filmski hit, koji najbolje može da bude opisan pomenutom kovanicom. Ali taj mess je više vrlina nego mana filma. Boots Riley, lik kog neki od vas možda znaju kao frontmena grupe The Coup, rešio je da nam isporuči miks nadrealne priče, na tragu onoga što Glover radi u Atlanti, sa prstohvatom Orvela, Gondrija i svega onoga što nam se prebacuje na nagradnim ceremonijama i eventovima i zbog čega je izmišljen hešteg Oscar So White. A kad smo već kod Atlante, breakthrough zvezda ove serije, Lakeith Stanfield, je glavni lik ovog Sundence hita i sa pravom su sva svetla uperena na njega, jer jako lako može da iznese film sam, a da i dalje izgleda kao naduvani everyman, kog mahom utrpavaju u pozadinu radi komičnog efekta. On radi u svojoj radnoj kocki kao telemarketer, ima devojku koja je konceptualna umetnica (tipa Marina Abramovič goes geto), lajave ortake, članove sindikata, koji bi ustvari samo da jebu, a sreće se i sa gomilom nadrealnih situacija, poput ekipe iz srednje koja još uvek igra ragbi (znam da je američki fudbal) uvek i svuda. Film je tako namešten da se na svakih pola sata desi nešto još nenormalnije, pa tako dobijamo i situaciju u kojoj naš glavni lik koristi svoj beli glas da bi prodavao stvari preko telefona, do poslednjih pola sata kad imamo i čovekolike konje sa velikim konjskim kurčevima, ali dobro, to već morate da vidite. Naravno, kako to obično biva u novom američkom filmu, belci su negativci, pa je i ovde predstavnik modernog robovlasništa uvek dobri i lepi Arnie Hammer, koji će probati da čičatominakolibuje našeg glavnog junaka, i zamalo u tome i uspe. Nasuprot njemu, imamo već gore pomenute smešne sindikate i banksijevske demonstrante. Ono što izdvaja ovaj film od klasičnog filmskog crnci i njihova prava momentuma, je pre svega vizuelni ugođaj, na tragu najbolje Gondrijeve forme od pre desetak godina, ali i nihilistički pristup u građenju likova, gde loši su stvarno loši, a dobri su nesposobni, smešni i nemoćni da blo šta urade, jer svakim njihovim potezom, loši samo još više profitiraju, na ovaj ili onaj način. Ali film ipak ostavlja neku vrstu nade, gde je jednostavno potrebno da uzmeš stvari u svoje ruke i pošalješ konje da rekreiraju onu scenu iz pesme Jarbola, gde konji jašu ljude, ali bukvalno.
Gledati sa Spajk Lijem i govoriti mu – e ovako to treba!
BlacKkKlansman
A kad smo kod Spajk Liija, evo i njegovog novog jointa, sa kojim se već okitio nekim nagradama, ali verovatno pretenduje i na onu glavnu koja se deli tamo nekad u februaru/martu 2019 godine. S tim što u vremenu kad Get Out dobija Oskara, postoje Atlanta i Sorry to Bother You, Li odluči da izbaci naivan i blag film, na nivou belca koji ’96 želi da napravi politički korektan film, jer ima crnce prijatelje. Film prati prvog crnog člana Kju Kluks klana. Dobro, to je kao forica, ustvari pratimo glavnog lika pandura na tajnom zadatku, koji telefonski dođe do uprave KKK-a, zatraži članstvo, ali pošto ne može da se zaista pojavi zbog male sitnice u vezi sa izgledom, šalje kolegu belca. Crnu polovinu glumi John David Washington, koji je tolko anemičan i neautentičan da sam dok pišem ovo već zaboravio kako izgleda, dok belu polovinu dua glumi Adam Driver, koji danas izgleda glumi svuda, pa je ovo nekako odradio na neko autopilotu, tako da glumi klasičnog sebe, tj. jevrejskog policajca koji nije baš razmišljao o svojim korenima dok nije počeo da se svaki dan mota među nacistima. I to je to. Zabavna premisa, sa užasnim likovima, radnjom koja u većini slučajeva ne zna gde će, pa se mahom oslanja na istinitost same priče. Tu je i borba glavnog junaka koji je svestan da radi u rasističkoj sredini, sve je već ispričano i viđeno, ali ono što nas najviše čudi je Spajk Li koji bi da priča ovakvu priču sa prigušivačem i samim tim gubi na eksplozivnosti i jačini poruke. Neka od krajnih rešenja su toliko naivna, da više deluju kao krajevi epizoda polu dečijih PC serija iz ’90-ih, nego film ozloglašenog autora nezavisnih filmova iz ’90-ih. Na kraju, možda najpozitivnija strana je korišćenje Topher Gracea, iliti Erika iz Veselih sedemdestih, kao predsednika klana, jer je realno uvek ličio na white supremacist lika. I naravno da nam je Spajk umesto kraja filma ubacio dokumenatne snimke današnjice, kako bi nam još više nacrtao poruku da je fašizam i dalje tu i da svakim danom jača.
Gledati ako nemate ništa pametnije da radite tog dana, ali realno, ima dovoljno filmova sa Lakeith Stanfieldom, pa i ne morate.
Autor: Miloš Dašić
Housewife
Novi film Džana Evrenola, najstrašnijeg Turčina još od beogradskih dahija. U Baskinu nam je dao kultove u pasivnim krajevima, koji utiču na život i smrt lowlife pandura. Sada imamo kultove među velegradskim hipsterajem, pa maltretman likova neće biti toliko eksplicitan, ali će definitivno ostaviti trag i na njih i na gledaoce. Za razliku od debija koji se polako otvarao, pričao neku drugu priču, da bi tek zaokretom u žanru krenuo kao punom horor usijanju, ovde nam se manje-više od početka stavlja do znanja o čemu se tu radi i kako će sve izgledati. Realno, zbog kratkog trajanja (sat i dvadeset) i nije bilo mnogo vremena za gubljenje, a Evrenol je dobro iskoristio relativno oskudan prostor, da nam ekonomično prenese priču o stradanju mlade žene na koju se nesreća lepi, kao da se na Alaha govnima bacala. Kasnije će se otkriti da joj se ništa od toga ne dešava slučajno, ali priča definitivno nije glavna prednost ovog filma. Nema previše krvi, nema ni mnogo direktnog plašenja, alo ono gde Domaćica dominira jeste fantazmagorična atmosfera i ugođaj potpune dekadencije, u kojoj se prepliću ritualna ubistva, lavkraftovski sektaši, psihodelija i seks. Ima naravno par userajavućih scena koje će vas naterati da skočite iz stolice, čisto da se upotpuni oldskul ugođaj. Iako je film definitvno estetski ukorenjen u razdoblju od sredine osamdesetih do sredine devedesetih godina prošlog veka, to mu uopšte ne odmaže. Možda je vreme da počnemo da priznajemo čisto filmske domete novih horor autora, a ne da prehvaljujemo šatro-inovatore.
Gledati sa ljubiteljima horora i sajentologa.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS