Sa zadovoljstvom sam prihvatio da i ove godine podelimo listu na dva dela, jer sam bio ubeđen kako sam pogledao baš dosta dobrih filmova, u duhu onih koji su se masovno uzimali iz nekadašnjih video-klubova, dakle u žanrovima akcija, lakih komedija, SF-a i horora. Kada je došlo vreme za rangiranje, shvatio sam da je naslova bilo, ali da je najveći broj zapravo bio samo ok, bez, makar malog, dodatnog kvaliteta, koji bi dao opravdanje da se izdvoje kao predstavnici godine. Zato je broj mesta smanjen na 15, jer bolje da dobijete manje, nego da me posle prozivate što ste gubili vreme na neke budalaštine koje preporučujem.
15. The Autopsy of Jane Doe
Jedan od favorita svetskih žanrovskih kritičara, dolijao je krajem godine i prilično je uspeo da opravda očekivanja. Muka me je davno naterala da čitam samo prvu rečenicu opisa nekog filma i gledam prvih tridesetak sekundi trejlera. Kad kažem muka, mislim na idiote promotere, koji misle da je baš super otkriti celu radnju u najavi, ili prikazati ključne scene u reklami. Autopsija… je, međutim, zaista uspela da me iznenadi i ono što sam znao o filmu mi nije pokvarilo ugođaj. U američkom debiju Andrea Ovredala (kultni Trollhunter) pratimo oca i sina patologe, koji imaju jednu noć da otkriju uzrok smrti nepoznate devojke. Ono što je usledilo, sigurno će vas šokirati, glasio bi naslov na nekom tabloidnom sajtu, ali ništa od toga ne dešava se iznenada. Sve vreme se prepliću misterija, horor i porodična drama, tenzija se polako gradi, pa ni rasplet ne deluje nakalemljeno. Najbolji film ove godine koji se dešava u pogrebnom preduzeću i još jedna potvrda koliko je Brajan Koks mamojebački glumac.
14. Hard Target 2
Dok je svijeta, vijeka, Tegle i mene na njoj, video-klub lista neće moći da prođe bez, bar jednog, filma Skota Edkinsa, trenutno možda najboljeg borilačkog glumca i mog očiglednog man crusha. Posle nešto više od 20 godina dobili smo nastavak kolaboracije Žan Klod Van Dama i legendarnog reditelja Džona Vua, a dodatni kvalitet je što, uprkos pravo-za-video statusu i malom budžetu, uspeva da parira originalu. Radnja je uglavnom preslikana iz prvog dela – bivši MMA borac zbog ubistva protivnika u ringu i griže savesti pobegne na Tajland, pije da ga zaboravi, za lovu se šiba po nekim ambarima i žurkama, a onda dobije nepristojnu ponudu koja može da mu promeni život. Cilj je da pobegne grupi gadnih bogataša, koji se zabavljaju tako što love ljude. Sa tom bulumentom, uz svu tuču i pucnjavu imamo i malo društvene kritike, jer su lovci klasični jednoprocentaši – zadrigli redneci, dokona naslednica iz koje vrište daddy issues, genije kompjuteraš koji ne zna ništa o realnom svetu, i tako dalje. Ne znam šta bolje trenutno možete da dobijete od akcionog filma.
13. 10 Cloverfield Lane
Možete da mislite šta god hoćete o J.J. Abramsu, ali gde god se taj čovek ispiša, nikne zlato. Doduše, neki njegov rad i doživljavaju kao neželjeni golden shower, ali mislim da ga naša mišljenja uopšte ne dotiču. Pored toga što je umuljao prste u pekmez tri franšize (dve do tad nepomirljive Star Trek i Star Wars, a tu je i Mission Impossible), odlučio je izgleda da napravi i sopstvenu, u ulozi producenta i konsultanta. Radnja je nikad jednostavnija – Meri Elizabet Vinsted beži od muža, lupe je kola, probudi se u atomskom skloništu, napolju je neka vrsta apokalipse (ili nije?), pitanje je gde su prava čudovišta, spolja ili u nama? Iako je Džon Gudmen pokidao kao de fakto negativac, film ipak nosi Meri, koju žarko želim da vidim kao Ripli u nekom Alien rimejku. Gotovo sve vreme smo unutra, sve se dešava u nekoliko soba, ali nemate osećaj ponavljanja, obrti su taman lepo raspoređeni, da vas drže na ivici stolice do samog kraja. A kraj… pa, kao i o Abramsu, mislite o njemu šta hoćete. U toku godine očekuje nas i treći film iz istog univerzuma, pa ćemo videti da li će franšiza nastaviti kvalitetom na koji nas je navikla.
12. Blood Father
Da ne osuđujemo previše prošlu 2016.-tu, svaka godina sa kambekom Mela Gibsona, ne može da bude baš toliko loša. Mel nam se vrati na svake dve godine kao evropsko u basketu, i pokaže da je i dalje jedna od najjačih glava u istoriji filma. Počastio je nas je sa dva naslova, u Blood Fatheru kao glavni glumac i u Hacksaw Ridge kao reditelj. Iako je potonji zaista ozbiljan ratni spektakl, prevagnula je ljubav prema “malim” filmovima, te je Krvni otac (u pravom prevodu Zaštitnik) ušao na našu listu. Ceo film, gde otac na uslovnoj pokušava da zaštiti ćerku koja je opasno zasrala, počiva na Gibsonovoj personi, pa čak možemo da povučemo i paralele sa njegovim realnim životom (alkoholizam, iskupljenje, rasizam). Mada, ni ćera nije za bacanje, a igra je glumica koja tumači problematičnu naslednicu Vudija Harelsona u True Detective. Njihov odnos dodaje nivo porodične drame na akcijsko-trilersku podlogu, i uz gomilu jurnjava, eksplozija i napetosti, imate dovoljno tople ljudske priče, za one nežnijeg srca. Uz to, imamo i nekoliko i baš zajebanih tvrdokuvanih onelinera, tako da je ugođaj potpun.
11. Green Room
Pošto nas je pre koju godinu počastio sleeper hitom Blue Ruin, najava da reditelj Džeremi Solnije snima novi film, načinila je od Zelene sobe najeiščekivaniji film sezone. U prošlom ostvarenju se poigrao sa postulatima filma iz žanra totalna osveta, a ovde nam je pružio svoje viđenje akcijskih horora poput Napada na policijsku stanicu 13. Džeremijeva indi/underground zaleđina vidi se u izboru glavnih likova, anarho-pankera, koji pokušavaju da se izvuku iz kandži bande sninheda nacista, ali u načinu na koji kazuje priču. Koliko god njegov pomalo hipsterski pristup, razbija neke već dosadne postulate horora, ipak je tu moralo biti i malo tradicionalnog, da bi ovaj film bio potvrđen kao moderno remek delo. Ovako, ostao nam je jedan iznadprosečan naslov, ali žal ostaje za propuštenim mogućnostima. Da je samo bilo malo više krvi, a malo manje osećanjaca. Patrik Stjuart se svrstava u red boljih vođa nacista na filmu, poput Stejsi Kiča u Američkoj istoriji X, ili Predraga Ejdusa u Šišanju.
10. The Wailing
Nekoliko meseci po gledanju, ostajem pri stavu da The Wailing zaista ne mora da bude prvi južnokorejski film koji ste pogledali, ali da ako volite egzotičnu filmsku kuhinju, morate sebe počastiti takvim specijatitetom. Autor kultnog The Chaser napravio je izlet u horor, i to kako samo Azijati umeju – natprirodni, meditativni i četvorosmisleni horor. U nekoj pripizdini ljudi počinju da dobijaju čudne osipe po telu, lude i kolju, nesposobni pandur pokušava da reši slučaj, umešane su neke nečiste slile (valjda) i sve polako ide u tri lepe. Ono zbog čega film može da bude težak zalogaj za početnike, jeste način na koji se priča predstavlja, sa milion zbunova, stalnim preokretima i trajanjem od dva i po sata. Naravno, ako volite ovakve stvari sve navedeno će vam biti samo plus i sigurno ćete uživati u fenomenalnoj atmosferi zla koje se širi svuda okolo, a ne možete da učinite apsolutno ništa. Verovatno će vam biti izazov, ali pokušajte da ne tvitujete, ili kačite slike na Instagram dok gledate, jer je svaki detalj potreban, kako biste sklopili celu sliku i shvatili o čemu se radi. Ili bar da ubedite sebe da znate o čemu se radi.
09. Baskin
Ovogodišnji dobitnik nagrade Teglinog žirija za najbolje žanrovsko ostvarenje na FEST-u. Takođe, verovatno nešto najbolje u domenu strave i užasa turskog porekla što je dolepotpisani pogledao, ako izuzmemo Sulejmana veličanstvenog. Fabula je prilično standardna, grupa pandura odgovara na poziv i zaglavljuje na mestu gde se održavaju neki čudni rituali. Izvedba je ipak malo neuobičajena, prošarana scenama gde vam nije baš najjasnije da li pratite san, ili javu naših junaka. Baskin je uspeo da prevaziđe čestu manu modernih horora, u kojima se često isključuju originalnost i kvalitetna realizacija. Ovde imate sve, pa je, uz određene mane, ovo jedan od boljih horora snimljenih u poslednjih nekoliko godina. I da, prilično je surov, što i dalje ne opravdava kretene koji su na projekciji sedeli u stolicama do moje, i sve vreme kenjali “Koliko je ovo bolesno!”. Reditelja Čana Evrenola video sam i uživo, i pored toga što je vrlo pristojan momak, ima fenomenalan filmski ukus, pa se nadamo budućim naslovima, makar sličnog kvaliteta.
08. Don’t Breathe
Staro Public Enemy pravilo – Don’t Believe The Hype, neophodan je način da ljubitelji horora sačuvaju ono malo živaca što im je ostalo. Iz samo njima poznatih razloga, kritičari na svaka dva, tri meseca, proglase novo remek delo žanra, koje se, posle inicijalnih hvalospeva po festivalima, obično ispostavi kao tek prosečno delce, ni blizu hajpa koji ga je pratio. Don’t Breathe je, na sreću, u potpunosti opravdao i uspeh na boks ofisu, i novinarske pohvale. Troje sitnih provalnika odluči da orobi slepog ratnog veterana, koji je dobio velike pare u nagodbi, pošto mu je ćerka poginula u saobraćajki. Naravno, ubrzo se ispostavi da, iako ne vidi, lik uopšte nije lak protivnik. Ono gde je u priči i scenariju film malo i tanušan (mada radi posao), apsolutno nadoknađuje u tehničkoj izvedbi. Reditelj Fede Alvarez (Evil Dead rimejk), sigurno spada u red perspektivnijih horordžija današnjice. Ono što definitivno diže fim iznad proseka jeste uloga Stivena Lenga, jer ga njegova zajebana fizička pojava i neuobičajeno kretanje i ponašanje (svojstveno slepom čoveku), više vuku ka tradicionalnim polu-natprirodnim babarogama kao što su Džejson i ostali koljači, nego što možete da poverujete da se radi o čoveku od krvi i mesa. Kakva god da su vam prethodna iskustva, ovde slobodno verujte hajpu.
07. Fender Bender
Kao što preveliki hajp može da vas zajebe u izboru filma, isto može da uradi i potpuni nedostatak istog. Ovaj naslov bih sigurno preskočio, da nije bilo old skul omota u maniru starih VHS izdanja (eto, vizuelni izgled je i dalje bitan, svi vi digitalni magovi), koji me je naterao da pogledam IMDb i shvatim da je ovo novi (drugi) film Marka Pavie, koji 20 godina nije mogao da nastavi obećavajuću karijeru, najavljenu uspešnim debijem sa filmom Night Flier. Ovde pratimo serijskog ubicu koji se kolima sudara sa potencijalnim žrtvama, uzima im podatke od osiguranja, a onda ih napada u kući. Fender Bender je pod jakim uticajem slešera s kraja ’70-ih i početka ’80-ih i uspeva da dobro skine njihovu atmosferu, uz ubacivanje nekih modernih momenata, koji će vas ubediti da se ipak radi o filmu koji se dešava ovde i sada. Uz odličnu glavnu junakinju, i zaista preteće napravljenog ubice, celom dojmu doprinosi i fenomenalna muzika new retro wave benda Night Runner. Očekujte Stranger Things nivo nostalgije i puno šokova.
06. Popstar: Never Stop Never Stopping
Nažalost, jedina prava komedija na listi. Ovaj žanr trenutno najbolje naslove definitivno izbacuje u indi miljeu, dok filmovima koji žele da budu i komercijalni, uz to što su vrhunski duhoviti, ostaje da se tuku sa serijalom Paul Blart: Mall Cop, gde uglavnom gube, jer očigledno, masovna publika baš ne kapira dobru foru. Iako je Popstar potpunu pukao na boks ofisu, to nikako ne treba da vas odvrati od gledanja prvog dugometražnog filma Lonely Island ekipe, koju predvodi bog komedije Endi Semberg. Uvrstili smo ih i prošle godine, iako je remek delo besmisla 7 Days in Hell rađen za televiziju u jednočasovnom formatu. Kako reče kolega Miloš u svojoj recenziji Popstara: očigledno je da su dve osnovne inspiracije bile kultni This Is Spinal Tap i dokumentarac o Justin Bieberu Never Say Never. Pratimo Conner 4 Reala, hip hop zvezdu izašlu iz boy benda, koja kreće u solo karijeru. Naravno, imamo gomilu kameo pojavljivanja i genijalnih pesama, npr. o tome kako naš glavni lik jebe kao što je američka vojska ubila Bin Ladena. Classy!
05. The Witch
Najbolji horor film godine koji u sebi nema zombije. Ipak, za početak jedno upozorenje – ovo je, što bi Srbi rekli, sloooooow burner, pa ne očekujte klanja i jump scareove. Pratimo familiju puritanaca sa gomilom dece, nekad pri početku naseljavanja Amerike, koju proteraju iz sela, jer su preveliki fanatici, pa moraju da se nasele u šumi. Onda im prvo nestane beba, pa počnu da se dešavaju sve čudnije i čudnije stvari. Radnja se polako odvija, dosta vremena posvećeno je njihovim sjebanim porodičnim odnosima, pa vam nije jasno da li ih stvarno proganja nešto natprirodno, ili su samo potpuno poludeli od toliko Isusa u sebi. Sve čestitke reditelju debitantu Robertu Egersu, što je za prvenac izabrao nešto potpuno old skul, a uspeo da ga učini svežim. Strava uglavnom dolazi iz nagoveštaja, mada ima dovoljno useravajućih scena. Glumci su odlični, a prednjači stariji sin, koji bi sigurno dobio Oskara, da je ovo film o nekim ugroženim društvenim grupama. Ne škodi, naravno, što je glavna glumica Anja Tejlor Džoj anđeoski prelepa. Mogli smo ove godine da je gledamo i u SF hitu Morgan, koji je ipak kopljima daleko od Veštice, pa je savetujemo da malo bolje bira projekte u budućnosti.
04. The Nice Guys
Vratija nam se Šejn Blek i donija friškog krimića! Projekat nije mogao da omane – Rasel Krou, kao pravični siledžija za iznajmljivanje i Rajan Gosling, kao polu-sposobni privatni detektiv, sa tradicijom bitange i alkosa, traže nestalu devojku kroz podzemlje pornografije, kriminala i politike, a sve je smešteno u Los Anđeles krajem ’70-ih. Hemija između njih dvojice je savršena, ali im i takvima šou povremeno krade petnaestogodišnja Anguri Rajs u ulozi Goslingove ćerke. Blekove replike za pamćenje i citiranje su i dalje tu, obogaćene malo iznenađujućim slepstik momentima, u kojima se posebno ističe Gosling. Krouov lik kao da nam u stvari prikazuje šta se desilo Badu Vajtu iz filma Poverljivo iz LA-a, a videćete u kasnijim minutima još jedan omaž ovom kultnom ostvarenju. Štošta će vam ovde izazivati asocijacije na mnoge klasike žanra, ali Tarantino ovo nije – omaži su suptilni, a uzore prizivaju samo atmosferom. Za sladokusce, ima i podsećanja na ranije filmove autora, pa ko voli nek prepozna. Možda ih generalno više ne prave kao nekad, ali Šejn Blek i te kako to čini.
03. Deadpool
Najbolji superherojski film godine, što u poplavi naslova rađenih po popularnim stripovima, dobija svoju težinu. Od svih nesnimljivih, ovaj je bio najnesnimljiviji, budući da je Deadpool veliki deo stripovske karijere proveo kao plaćeni ubica, koji pritom sve vreme probija četvrti zid i direktno se obraća čitaocima. Pred autorima se našao zadatak kako adaptirati priču o polu-negativcu koji ima Vulverinovu moć regeneracije, vrhunske nišanske i borilačke sposobnosti, ali i potpuno sprženu kožu. Odgovor je bio – pa upravo tako, doslovce i bez okolišanja. Niko nije mogao da veruje kako će jedan, uprkos malo manjem budžetu, ipak mejnstrim film, uspeti da pruži jedan od najboljih koktela akcije i politički nekorektne komedije ikada. Uz to, meta koncept stripa, fenomenalno je prenesen na film, tako da sve vreme imate utisak da neobavezno ćaskate o pop kulturi sa najboljim ortakom, dok on koka negativce. Kako je ovo prvi film, imamo origin story, tek da malo vidimo pravu facu Rejana Rejnoldsa i kasniju totalnu osvet. Uz gomilu odličnih sporednih likova, da biste bezuslovno navijali za Deadpoola, pridodata mu je ljubavna veza sa prelepom Morinom Bakarin, a njih dvoje bili su idoli parova ovog Dana zaljubljenih. I da, onaj sa viljuškom oko ruke daje glas Kolosu.
02. Train to Busan
Uprkos stalnim nuklearnim pretnjama severnog suseda, lepo je bilo živeti ove godine u Južnoj Koreji, jer su čak dva horora (ovaj i The Wailing) apsolutno pokidala tamošnje boks ofise. Izgleda da su ljudi toliko oguglali na svakodnevni haos, da im zombi filmovi dođu nešto kao nama Montevideo. Već priznati autor animiranih filmova Jon Sang-ho je u svom igranom prvencu uspeo da spoji raznorazne žanrove, uz dominantnu horor žicu, i tako napravi bioskopski spektakl kog ćemo i mi nadam se moći da pogledamo bar na nekom FEST-u. Kroz početak zombi apokalipse pratimo odnos male ćerke i oca, koji je zbog posla zanemaruje, ali i životne dileme njihovih saputnika, budući da je autor pametno ograničio svoje junake, time što ih je ubacio u brzi voz, iz koga nema izlaska. Kad dodamo na to da su zombiji oni brzi, denibojlovski, situacija stvarno ume da postane zajebana. Naravno, svaka navala nemrtvih debila je prilika da ljudi pokažu svoje najgore lice, naravno da ima onih koji gaze preko leševa (i bukvalno) kako bi preživeli, ali neki iskoriste i priliku da prođu kroz emocionalni preporod i shvate šta sve imaju u sebi. U suštini, nema ovde ničega što do sada sto puta nije viđeno, što u hororima, što u drugim filmovima katastrofe, ali je toliko dobro ukomponovano, da nema dileme da smo gledali jedan od boljih filmskih spektakala (ako se ovako kaže) poslednjih godina.
01. The Girl With All The Gifts
Bila je ovo odlična godina za filmove sa zombijima, budući da su se čak dva našla na samom vrhu liste, a jedan je sa nje ispao u foto-finišu (I Am a Hero). Devojčica sa svim darovima je adaptacija jednog od popularnijih horor romana proteklih godina, i kako kažu oni koji su čitali (aj sad još i da čitam, da se ne zajebavamo) u mnogo segmenata čak i prevazilazi original. U tankoj godini, ovo je bio možda i jedini film koji me je potpuno pomerio na svim nivoima. Iako pravi žanrovski SF horor, uspeva da funkcioniše i kao drama, i priča o odrastanju, i još ponešto. Da ne otkrivamo previše radnje, imamo budućnost u kom su ljude uglavnom nadvladale horde zombija (ok, sad ne baš zombija, ovo su više neki zaraženi ljudožderi, ali poenta je ista), a grupa posebne dece možda krije tajnu za proizvodnju vakcine. Kada sve ode u majčinu, jedna grupa će morati da se probije kroz uništen London, kako bi preživela. Ne treba prepričavati film previše jer zaista fenomenalno ređa događaje, bez onih sad ću da ti održim predavanje momenata, što doprinosi tajnovitosti i gledaocima daje određeni rispekt, budući da ih ne tretira kao debile. Cela ekipa je sjajna, debitantkinji Seni Nanui predviđamo blistavu budućnost, a tu je i iskustvo Glen Klouz, da pomogne kad zatreba. Akcioni delovi su odlični, dramski još bolji, verujete da bi se ljudi zaista ovako ponašali u zombi apokalipsi, i da nema možda donekle zbrzanog kraja, imali bismo remek-delo. Ovako, dobili smo samo najbolji film ove godine. Malo li je?
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS