Zašto je Disciplina kičme zaboravila rokenrol (teorija zavere)

Čitajući nedavno intervju sa Aleksandrom Džikićem, trenerom Košarkaškog kluba Partizan, došao sam do dva zaključka. Prvi je da Džikić ima jako nekarakterističan muzički ukus za čoveka koji se bavi sportom u Srbiji, jer budimo realni, svi znamo šta sportisti slušaju u našoj zemlji. Znam da je kad sam bio klinac najupečatljivija ličnost po pitanju raznovrsnosti u muzici od sportista bio Bata Mirković, jer je jednom gostovao na koncertu Van Goga i pevao Neko te ima. No dobro, gledajući da se oženio Šabanovom ćerkom posle, to mu je verovatno bio greh iz mladosti. Drugi zaključak je bio da Discipina Kičme jako dugo nije nešto dobro snimila. Čak u tom intervjuu Džikić tvrdi da se on i Koja zamalo nisu pobili pošto mu se ovaj požalio da bi mogao da snimi nešto približnije ranim radovima. E sad, ti rani radovi. Možete da volite, ili da ne volite to, ali morate da priznate – Disciplina je bila nešto sasvim drugačije na našim prostorima, a i šire. Koja je predstavio ljudima da su bas i bubanj dovoljni da napraviš bend, mnogo pre Roni Sajza i ostalih Multietničkih atrakcija, a plus tu je bilo i jako dobrih stvari.

Danas se jasno vidi, šta je bila Kojina ideja pošto se rastao sa drugarima iz Šarla. I sam je uvek govorio da je EKV više bio pop bend, dok je Disciplina bila približnija nekim tamnijim stranama rokenrola. Ili je makar on tako tvrdio. Nisu mu bili bitni dugački tekstovi o tome kako se Kina budi, kako ti riba puši kurac pa puštaš glas iz grla i kako uživaš u kojekakvim ilegalnim opijatima. Njemu je bilo bitno da to grune, da kažeš nešto u dve rečenice i da tada anonimni Žika Todorović udara neki do jaja ritam. Realno, to niko nije slušao i tek od pojave trube, bend stiče veću popularnost zahvaljući Zerkmanu, koji je bitan za zvuk Discipline koliko i Kojin drum’n’bass. To je i dalje zvučalo jako čudno, jer imao si rok bend koji ima bas, trubu i bubanj. To je pre zvučalo kao bend koji treba da učestvuje na saboru u Guči, što su i mogli, da je Žika maznuo ćaletov imalin korišćen za potrebe filma Dom za vešanje, ali je on jbg zbrisao kod ovog u bend što voli droge. Furala je Disciplina još neko vreme i poslednji album je snimljen 1991, a posle je Koja zbrisao u Englesku.

Dok je Disciplina bauljala osamdesetih u rok anonimnosti, jedna druga grupa je bila mnogo popularnija zahvaljujući svojim originalnim tekstovima i aranžmanima i načinom na koji su to izvodili. Stekli su kultnu popularnost koju nikada niko nije uspeo da dostigne. Stvorili su žanr muzike u kome su bili jedini i nedodirljivi. Jasno je da su svojim višestrukim talentima uspeli da naprave sjajan kvartet, koji je bilo nemoguće ponoviti. Oni su zato imali zasluženu popularnost, jer su bili izuzetni umetnici koji su poznavali rok, pop, džez, bluz i folk muziku. Ne samo poznavali muziku već i originalno i nepogrešivo parodirali sve društvene anomalije i pojave. Bend o kojem govorim su naravno Rokeri s Moravu. Ovaj kvartet, oličen u dvojcu bez kormilara Borisu Bizetiću (Veljko Boca Užičanin) i Zvonku Milenkoviću (Dj Sisoje), predstavio nam je velike hitove gde su najčešće prisutni falusoidni motivi puput: Drma drma plovak, Turio Ljubiša pivo da se ‘ladi, i čeka te moj Patak Dača. Tek danas se vidi genijalnost jugoslovenskih Lenona i Mekartnija, pogotovo ovog drugog koji je nekako uvek bio u drugom planu. To je ta surovost života gde se jedan više forsira u tandemima, bilo da pričamo o Rokerima ili Bitlsima. Kod fanova liverpulskog benda smo imali i neke ljude koji su se ložili na Harisona i Ringa, ali to su uglavnom ili oni koji misle da je Harison veći umetnik i avangarda od ove dvojice (mada ne zaboravite da vam je taj umetnik otpevao pesmu I’ve Got My Mind Set on You što je veća komercijala od bilo koje pesme koju su Pol i Džon smislili), ili ste lik Zuji Dešanel u 500 dana leta, aka. moron. Rad ovog benda prestaje 1991. godine.

Koja je devedestih pokušao da se probije na strano tržište, ali kao i mnogi pre njega sa ovih prostora nije uspeo. Ipak, zahvaljući tim engleskim pesmama napravio je mnogo veću srpsku fan bazu i mogao je da se vrati na početku 2000-ih i da ostvari najveći san muzičara sa ovih prostora – da pomalo živi od muzike. I ništa, Koja je tako blejao, otkrivao i producirao neke nepoznate izvođače, učestvovao u tribute albumu posvećen onom liku što je pevao o Kini, a i povremeno smo mogli da ga sretnemo u Akademiji, ili gradskom prevozu. 2007. je konačno objavio nešto novo i to je zaličilo na onu staru Disciplinu i plus smo mogli da ga vidimo u medijima mnogo više nego ranije. Paralelno sa izlaskom albuma Kada kažeš muzika, na šta tačno misliš, reci mi, izlazi i predugo očekivani album Rokera Projekat. Iako se u pesmama obrađuju aktuelni problemi kao što su SMS, silikoni, sportske kladionice, ljudi koji žive u Žarkovu i mnogi drugi, album nije bio dobro prihvaćen od strane kritike i vrlo lako su ga zaboravili. Izgledalo je kao da je vreme Rokera prošlo.

Zašto je ovo sve bitno? Da li ste primetili da Sisoje i Koja liče? Ne, kao baš liče? A da li ste primetili da su pesme Discipline sa prethodne dve ploče baš bezveze. Ili da pesme poput Neukusu treba reći ne, ili Zaboravili rokenrol, više liče na Sex na ex ili Kod Đoku u disko, nego na Buku u modi, ili Manitua mi?

Evo šta ja mislim da se desilo. Posle kraha Projekta, Sisoje nailazi na Koju. Posle kraćeg razgovora, udara ga francuskim ključem po glavi i onesvešćava. Dalje se odvija plot filma Čovek sa gvozdenom maskom. Sisoje odvodi Koju u garsonjeru u Borči (neki još luđi teoretičari zavere će reći da je to ista ona garsonjera gde je Margita predozirala) i tamo ga čuva sa maskom (doduše ne gvozdenom) preko lica. Zvonko ulazi u Kojin lik i nastavlja da živi njegov život. Neko bi pomislio da bi Kojini najbliži prijatelji primetili promenu u ponašanju, ali budimo realni, Koja ima jako malo prijatelja. Preostali njegovi ortaci su uglavnom lečeni alkoholičari i narkomani koji ne znaju gde im je dupe, a gde glava. Vrhunac Sisojeve maske predstavlja lažiranje sopstvene smrti 2008, u stilu njegovog idola Endi Kaufmana, tako da Zvonko konačno može da bude Dušan 24/7.

Ova teorija zvuči ludo? Pa poslušajte poslednja dva albuma Discipline. Videćete da je to svaka budala mogla da smisli. Postoji i teorija da su oni blizanci i da je njihov život ekranizovan u filmu Prestiž, a neki idu još dalje i kažu da Koja ustvari nikad nije ni postojao i da je Disciplina ustvari Tyler Durden Rokera s Moravu, ali to zvuči baš nerealno. Za razliku od ovoga.

Autor: Momčilo Dašić