TURSKI VAJS: Bili smo na aerodromu u Istanbulu, par dana posle napada i bilo nam je onako

13521985_10209342330976145_4155893571497402956_n

Prošle sedmice sam išao na poslovni put u Talin, glavni grad Estonije. Prvobitni plan je bio da kada se vratim, napišem tekst o ovoj Crnoj Gori Severne Evrope, ali se u međuvremenu nešto desilo. Kada sam kretao za Estoniju, skontao sam da zapravo jesmo rupa na ćilimu Evrope i da je potrebno mnogo dana jahanja kako bi se dovukao tamo. Rani ujutru za Amsterdam, pa čekaj pet sati, pa odatle za Talin. Za povratak se kao najbolja opcija iskristalisala linija Talin-Istanbul, pa čekaj pet sati, pa let za Beograd. Prosto! U jeku mog poslovnog provoda, iskoči mi vest na telefonu. Teroristički napad na aerodromu u Istanbulu, samo dva dana pred moj dolazak tamo. Pazite, ko god kaže da ga ovako nešto nije poremetilo, ili laže, ili je hrabriji čovek od mene. Nije mi bilo svejedno. Proveo sam taj dan do kasno u noć proveravajući šta se to na tom aerodromu zbilo, kao da će mi neka nova informacija koju saznam uliti neku sigurnost, ili me ubediti u nešto.

 

Odmah su krenuli da se javljaju ljudi koji su znali kako putujem. Od „Promeni let, nemoj slučajno preko Istanbula, kupiću ti ja kartu“, do „Koliko će tamo obezbeđenja sada da bude, to je sada najbezbednije mesto u Turskoj, neće grom dva puta u isto mesto“. Sve je to lepo, imam dosta prijatelja i ljudi koji više vole što sam živ nego da nisam. Zato mi je na rođendanu uvek gužva. Sednem ja i razmislim. Ako bih sada menjao svoje karte, postao bih deo masnovne histerije, koja se uvek javlja oko nekog terorističkog napada. Dao bih teroristima baš ono što žele. Teror! Promenio bih svoj život zbog njihovih postupaka. Živeo bih u strahu, krio se i sklanjao od terora koji oni stvaraju. To oni žele i tako oni pobeđuju. Možda sada ovaj pasus zvuči kao da idem u Avganistan da se borim protiv terorizma, ili kao mlaki američki film sa Bredli Kuperom, ali ja se tako osećam. A osećanja su lična i svako ima pravo na njih, bio pod pretnjom bombi ili prekorom okoline. Jebeš sve!

 

Krenem je petak ujutru na aerodrom u Talinu. Pre toga sam na svakih dva, tri sata proveravao da mi nisu otkazali letove, ili nešto. Stižem na aerodrom i odlazim da se checkinujem. Dolazim tamo i već svi kreću da budu ultra ljubazni prema meni. Devojka koja radi na šalteru Turkish airwaysa me pita da izaberem gde želim da sedim, da li želim do prozora ili prolaza, smeška se i objašnjava mi kako će me prtljag čekati u Beogradu i kako će mi dati boarding pass i za drugi let sada. Sve standardno, ali ultra ljubazno. Stavlja me da sedim pored onih vrata za evakuaciju, jer ima više mesta za noge, a ja sam visok i odmah sa mnom proverava da li je ok, jer će na meni biti da ih otvorim ako nešto ne bude ok. Sve je ok sestro moja nordijska, preuzeću to na sebe nemoj ništa da brineš. Jer ako brineš, teroristi onda pobeđuju. Krećem na security prolaz, tamo me naravno odvajaju i testiraju na sve od eksploziva, preko malarije, side, do političkih stavova i razloga šta će Srbin u Estoniji, ili Turskoj. Ništa što mi se inače ne dešava, jer odišem tim izgledom janičara u punoj snazi. Opet, neću se nervirati, jer ako se nerviram, onda teroristi pobeđuju. Pogledam broj gejta, ono 12. Krenem ka njemu, a onda skontam gde je gejt 12. Na samom kraju aerodroma, toliko zabačen i skučen da nema stolice da putnici sede dok čekaju. To je hodnik sa vratima, do piste, na najudaljenijoj tački aerodroma. Super. Ovo uopšte ne izgleda kao da se nečega plašite. Pomeranjem ovog leta i aviona toliko daleko od svih, uopšte ne šaljete nemu poruku poraza. Ovde su nas teroristi pobedili.
Ulazim u avion među prvima i sedam. Ubrzo mi prilazi stjuardeski brat i daje mi uputstvo šta da radim sa vratima u slučaju pada aviona, kao brate ne brini, jednom sam bio zaglavljen sa devojkom u liftu, sve znam, bukvalno sam na domaćem terenu. Polećemo normalno i onda skontam nešto. Avion je prazan. Ne skroz prazan, ali više od polovine aviona je prazno. Kapiramo i zbog čega. Svi su preljubazni, sipaju mi i viski i kokakolu, ručak je odličan i ja sam izabrao da za vreme leta na onom malom TV-u gledam Hail, Caesar. Ako već ginem, neka poslednja stvar koju vidim bude osrednje odrađen film braće Koen.

13590500_10209342331536159_5783546279609202894_n

Sve teče normalno i slećemo u Istanbul. Na izlasku iz aviona neka žena nam proverava boarding pass i usmerava nas levo, ili desno. I tada kreće tišina. Jebena tišina. Hodam hodnikom gde svi ćute, parovi sa decom ćute, obezbeđenje ćuti, zaposleni ćute. Svi ćute. Izalzimo negde u transfer zoni i svi i dalje ćute. I dalje gomila ljudi među free shopovima, ali sve je nekako tiho. Kapiram da su dani žalosti pa da zato nema muzike iz lokala, ali sve je nekako još tiše. Vidno ima više obezbeđenja i nekih ljudi koji se muvaju tamo vamo. I onda vidim nešto. Turske zastave su svude. Zalepljene na prolaze, na grede onako selotejpom. Vidi se da ne stoje inače tu. I to je to. Jebeni ponos. Jedno veliko “fuck you” i srednji prst na gore celom terorističkom svetu. Jebite se! E baš to mi radimo! Nastavljamo život normalno. Jeste, oplakivaćemo žrtve. Bićemo tihi, gledaćemo u pod, ali ćemo da nastavimo da radimo kao da nam niste uništili svet, jer znate šta? Niste ga uništili! Jebeni teror neće pobediti našu želju da budemo normalni i da radimo. Da stvaramo, da se krećemo i da nastavimo normalno život.

13512240_10209342330616136_1763559326227849048_n

Naviknem se nekako na tu novu atmosferu na aerodromu, ali uhvatim sebe da radim nešto čudno. Imam još tri sata do svog leta, ali nisam nigde seo i odmarao. Ja non stop hodam po aerodromu. Izgleda da sam nesvesno u glavi počeo da igram igru gde sam ja Rikon Stark, a terorista Bolton me gađa strelama, s tim što ja neću napraviti grešku da se ne krećem cik cak po bojnom polju. Uhvatim sebe kako razmišljam da je najbezbednije kretati se. Jebeš to, kažem sebi i sednem. Uzmem kafu i sendvič i krenem da pišem ovaj tekst. U međuvremenu, napravim par glupih fora preko chata sa prijateljima i devojkom gde kažem da mi kreće let uskoro, pa ako neko hoće da me sačeka na aerodromu Nikola Tesla, jer sigurno stižem ja, ili srpska zastava presavijena u trougao. Good times. Približava se vreme ukrcavanja. Let je za Beograd, pa je to uvek zabavno zbog par Srba koji ne kontaju da bar pola aviona razume srpski, te se ne libe retardiranih komentara po drugim putnicima. Ukrcavamo se i krećemo. Stižemo. Na aerodromu u Beogradu nadrkana pandurka koja propušta nas sa srpskim dokumentima, a na dva Pakistanca sa diplomatskim pasošima urla na tarzanskom engleskom – WHY YOU COME TO SERBIA? I dok oni pokušavaju da objasne da su studenti, ambasadorska deca, ja nastavljam put ka pasoškoj kontroli razmišljajući o tome ko je na kraju pobedio.

Autor: good_neighbor

COMMENTS

WORDPRESS: 0