Znam znam, malo me je sramota. Prvi put od kad pišem ove izveštaje, odlučio sam da spojim dva dana u jedan tekst. Ali vodio sam se logikom Samante iz Seksi grada, bolje jedan veliki, nego dva mala. Teksta. Jer ma koliko gotivili nešto usporeniji tempo festivala i njegovu veličinu, ipak moramo reći da baš moraš da se iscimaš da bi te zainteresovalo više od dva, tri imena tokom večeri. Dobra stvar je što su, sem hedlajnera i onih srednjih imena, ostali izvođači prilično nepoznati, pa možeš da otkriješ nešto novo, ludo, divlje, dok je loše to što kad posle petog piva želiš hitove, dobiješ eksperimentalni post-pop-rok bend iz Velike Britanije, koji ni u svom rodnom gradu ne može da namlati više od 100 prodatih karata.
Ove godine smo se tokom InMusic-a dali malo u istraživanje samog grada, pa smo ručavali u svakakvim craft pekarama, burger mestima, za koje, preko društvenih mreža, znam da niču kao pečurke posle kiše ili kao Joy Division majice tokom festivala. Međutim, reših da se skroz upustim u trip turiste, i to Češkog, pa sam rešio da pojedem tanjir gulaša. Ne bih o imenima, ali pivnica Medvedgrad. O tome nešto kasnije.
Tri godine dolazaka na festival, a i dalje nisam najsigurniji koji je najbliži način da se stigne na Jarun. Primetio sam da i od domaćih svako ima svoju teoriju. Ipak, poučen iskustvom od prošle godine, kretalo se ranije na drugi dan, kako bi se zauzelo dobro mesto za Alt-J, a i za drugi dan se najavljivala najveća gužva. Alt J samo što su izbacili treći album, očekivalo se da ćemo imati dosta vremena za odlaske do WC-a i na šankove, zbog sviranja novih pesama. Ono što je prvo iznenadilo je da su sad trio, za razliku od pre par godina kad smo ih gledali na Szigetu, gde je njih četiri bilo poređano kao kakav Kraftwerk tribute. Posvađali su se zbog ribe, garant. Pritom i njih trojica su bili odvojeni šipkama, kroz koje su imali sjajno osvetljenje i lasere, ali ipak je utisak da je bendovsko jedinstvo razbijeno. Počelo je mlako, čak i stare pesme su zvučale malčice beživotno, a i bas je bio ozvučen tako da se čuo do Austrije. Sve dobija potpuni zaokret na In Cold Blood, novom singlu sa trećeg albuma, kad ustvari počinje novi koncert. Stvari dolaze na svoje mesto, ruke su u vazduhu kao da se igra šota, višeglasje, bliskoistočni rifovi koji sreću nazalno pojanje i gluvo glamočko ritmove. To je taj Alt-J koji smo svi zavoleli. Očigledno bi im prijalo da im neko doturi muziku sa ovih prostora. Samo ne Laibach, onda smo ga najebali.
Nakon toga, Repetitor smo pogledali sa strane. Oni su zaista veliki u Zagrebu, klinci se lože, nose majice i ostali merčendajze. Drago nam je zbog njih, mada po pevanju, šutkama i generalnoj reakciji, stiče se utisak da tamošnja publika mnogo bolje kapira drugi i treći album. Ili je to do generacijske razlike. Jebote, generacijska razlika i Repetitor. Kolko ja to godina imam!
Kings of Leon je privukao ubedljivo najveći broj ljudi. Njih sluša i padavičarska ekipica, koja čeka onu neku stavar sa prva tri albuma, ali i dečaci i devojčice koji od muzike slušaju radio i DJ-eve iz butika, kad su u šopingu. Ja sam ovo ravnodušno posmatrao sa strane, skontao da sam matora konjina koja je već videla ovaj šou, da mi je Because of the Times njihov omiljeni album, da su počeli kao bradonje iz američke pripizdine pre desetak godina, da bi danas svirali po svim evropskim pripizdinama, da ljudski nisam ni preslušao prethodna dva, tri izdanja, ali i da onaj gulaš s početka teksta nije bio najpametnija ideja. Izašao sam iz mase i ispovraćao… pa bukvalno sve što sam mogao. Tako da moj savet, držite se ljudi burgera, pica, i ostalog junk fooda, i ne izigravajte Bourdaina. Nakon svega ovoga, probao sam da dam šansu Public Service Broadcast, ali nije mi se dalo.
Na putu do kuće, taksista mi objasnio da je Uber gotov, da mu je Vučić potpuno kul, iako je malo peder, da je sa Đinđićem Srbija propustila mnogo šansi, da je Sanader najbolji hrvatski političar od osamostaljenja i da bi baš voleo kad bi se Hitler vratio, to svima nama treba. Eto dokazivanja Gudvinove teorije u 20 minuta vožnje kroz grad.
Treći dan i naravno kiša, jer tako mora, iako je vremenska prognoza hrabro najavljivala tri sunčana dana. To verovatno i ne može, jer u hrvatskom ustavu sigurno piše da mora barem malo kiše i blata za InMusic. Kao svaki smartass naravno da nisam proverio kad mi kreću prve svirke na festivalu, pa sam krenuo sat vremena ranije I slučajno uvatio Danko Jonesa, koji zvuči kao da su mu omiljeni albumi Metallice Load i Reload, a svako ko barem malo prati rad ovih metalaca, zna koje je generalno mišljenje o ta dva albuma.
Nakon njih Orchestra Baobab, fini topli afro ritmovi, pomešani sa latinom, ali i sa šlagerskim melodijama, koje se malo nisu slagale sa kabanicama u publici, ali tu kreće nebo da se razvedrava, a ni blato se nije baš zapatilo.
Flogging Molly je jedan od onih bendova koji je uvek tu bio sa strane dok sam odrastao i odbijao da priznam da volim irski zvuk. Ili barem irski zvuk mešan sa gitarama. Nisam ih pratio poslednjih godina, ali sva sreća pa su svirali festivalski best of, od Drunken Lullabies, preko The Worst Day Since Yesterday, do If I Ever Leave This World Alive. Ove pesme je preporučljivo slušati kao da ste između dva mamurluka veličine jednog Bore Spužića Kvake, što ja ipak nisam uradio, već eto, samo sa jednom čašom žute tekućine zvane Žuja. Taman da nazdravim za pokojnu majku glavnog pevača Dejva Kinga.
Slaves stvarno nisam morao da slušam, ali sam to uradio, i ono, mislio sam da je to nešto mlado i besno preko matrica, a ono mlado besno sa gitarama, već viđeno hiljadu puta, tako da sam im dovoljno pažnje dao u tih pola sata i ova dva reda. Kasabian sam slušao već dvaput, neko će reći i dva puta previše, a i čeka me u toku leta minimum još jedan njihov nastup, tako da sam polako pokupio prnje i krenuo put Beograda.
I dalje mi je OK da odemo na tri dana do Zagreba, malo zablejimo sa strane, vidimo neki fin bend, sretnemo se sa nekim dobrim ljudima, ali InMusiče pamet u glavu, pa da se sledeće godine ovo sa nedavanjem akreditacijama ne ponovi. U suprotnom, sastaviću vam još jedan baš ljutit mejl. Znam, već ste se usrali.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS