Ovde bi sad trebalo da ide generički uvod o tome kako sam mrtav umoran, razboljevam se, ali sam pun utisaka posle sedam (dobro šest) dana festivala, koji već mogu komotno da oslovljavam kao svoj i da se na njemu osećam kao domaći. Mogu da dodam i to da mozak postane neka vrsta kaše zbog svih mogućih iskustava, zdravog i nezdravog ića i pića, tako da rečenice baš nemaju neki određeni smisao, početak i kraj. Nee znam da li zaista ovo pišem, pričam u diktafon ili mi samo prolazi kroz glavu dok kljucam u neudobnom vozu za Beograd.
Kao što novi život počinje seksom, tako je i poslednji dan počeo sa Killsima, jer The Kills su seks. Dvoje najskesipilnijih ljudi u svetu indie fashion rocka. Može svirka da bude bolja ili gora, da setlista bude sa manje ili više hitova, ali ovo je nastup posle koga možete da kažete da ste ipak imali nekakvu vrstu seksa na festivalu. Tj. da ste bili jebani. Alison Mosshart, najlepša žena svetu, oduvek mi je bila žesnki pandan Slashu iz Gansa, s obzirom da kao i njemu, nikada niste mogli da joj vidite facu od ogromne kose, šiški i naočara za sunce, a horde ljudi su balavile za njom, i posvećivale joj kilometre postova na tumblru. Kao neki ženski Iggy Pop, nažalost manje gola od Igora, bljuvala je vatru sa bine, tako da ponavljam, mogli su da sviraju B strane singlova dva sata, opet bih uživao.
Pre Al- J nastupa bio je svima omiljeni colour party, tokom koga se celo ostrvo oboji u neku roze ili žutu boju, što vetar kasnije nosi i realno je da vam sve što iskašljete i izduvate iz nosa kasnije ima boju prajd zastave. Takoreći, Sziget vam pravi gej sline.
Alt-J već treći put dolazi Tegli na noge, i svaki put je bilo potpuno drugačije, tako da nije do nas, do njih je. Likovi sviraju toliko preciznu i zahtevnu muziku da jbg, nekada ćete se smoriti svi, a nekada će svima biti vrhunac dana. Ovog puta srećom je išlo u ovom drugom pravcu. Ono što je ipak konstanta je da će odsvirati Matildu sa prvog albuma na kojoj ću se ja potpuno raspasti i Taro na kojoj ću da đuskam kao kad DJ u Teatru pusti ranog Željka Šašića.
Za kraj festivala Interpol. Drago mi je bilo što ste svi bili u BG-u, ali nisam vam kliknuo ni na jedan Insta story, niti sam gledao šta su svirali. Ja sam mislio da dolaze da bi proslavili 15 godina od Turn on the Black Lights, i kao to je to, od početka pa do kraja idemo ceo album. Prijatno me je iznenadilo što je bilo i stvari sa drugih dobrih albuma, ne ovih sranja u poslednjih pet, šest godina. TotBL ima kultni status međuarty farty i post rok drkadžijama i dan danas. Pa pogledajte samo kako im se zovu pesme na albumu, pretenciozno do zla boga. Pop je u Interpol očigledno stigao tek sa Antics albumom. Ipak, par emotivnih vrhunaca, iznenadnih šutki meni iza leđa i gubljenja pogleda u daljini na nekim pesmama, ipak govori da je ovo bilo njihovo najbolje izdanje, od nekoliko koje sam video.
I to je to. Nisam još seo da izračunam, ali cenim da sam ovog leta bio na preko 50 nastupa. I od koga, a i za koga je, mnogo je. Ne znam, možda ću sledeće godine ići na to da oborim rekord, možda neću više u životu otići ni na jedan festival. Možda odem u pizdu materinu. Možda napišem sastav na temu kako sam proveo letnji raspust, za onako jedan fini vrlo dobar 4.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS