Nešto razmišljam, ima ono u Almost Famous kad svi zapevaju Eltona Johna u autobusu, pa mali kaže I need to go home, na šta mu Penny Lane odgovori you are already home. E pa taj neki osećaj sam imao dok sam poslednjeg dana ulazio ranom zorom (nije bila rana zora, bilo je pola četiri popodne, ali s obzirom da sam ustao tri sata pre toga, kao da jeste) na festival i posmatrao još praznu livadu, koja će biti super puna za neki sat. Svih sedam dana sam se osećao kao da sam došao kući i za ovih par godina, Sziget je uspeo da stigne, nadmaši i pojede sve ostale festivale u mom životu. Tako da mogu sebe da zamislim bar još par godina na ovom mestu, iako sam već ušao u godine kad ne služe me više noge plesačke.
Poslednjeg dana sam poranio zbog omiljenih Cigana, Gogol Bordella. Slušam ih već peti put uživo, ali svaki put kao da je prvi. Kad god sam ih slušao na većim binama, opredelili su se za taktiku – ko svira novu pesmu, sisa. Tako da su proveli kroz katalog najvećih hitova, kojih imaju dovoljno za svirku od sat i po. Počinju nepriznatom himnom Srbije Not A Crime, a onda idu redom sve one Pala Tute, Imigraniade, Start Wearing Purple i ostalo. Ludilo na bini, Eugene sa flašom crnog vina i mikrofonom. Nikome to bolje ne stoji nego njemu. Sa druge strane ludilo, u publici se uz romske zastave nalazi i po koji džinovski dildo, jer why not. Ljudi se prskaju vodom, ni ne slute da će da krene potpop za koji sat.
A onda je krenuo. Dobro, ne potop, ali pljusak koji se pretvorio u dosadnu jesenju kišu. Sakrili smo se na A38, gde je počinjao Nothing but Thieves. E sad, mislim da su ni krivi ni dužni svirali pred punom salom, pošto je A38 natkriven. Ali isto tako, valjda ni mi koji smo morali da ih gledamo nismo bili oduševljeni, pa mogu da kažem da sam prisustvovao verovatno najgorem koncertu na festivalu. Ali opet, bio sam razdražljiv, jer mi se nije stajalo tu, tako da moguće da preterujem.
Čim se malo smirilio pobegao sam. Na Mainu je svirao War on Drugs, omiljeni bend kolege Skočajića sa radioAparata. Nemojte da mu kažete, ali nekako mi se čini da je svaka pesma ovog benda ista. Možda bi više prijali da ih slušaš dok je kiša, a ti si unutra, na suvom. Nisu baš za to da ih slušaš u masi kabanica dok govno sa neba pada i sumnjaš da će ikada da prestane. Sve deluje kao ona malo sporija Springstinova pesma, samo produžena jedno tri puta, i tako to traje i traje i traje. Možda bi utisak bio bolji da je bilo lepše vreme, pa kao, lagani zvuci, sumrak na mainu, pivo i ovaj zvuk bi bili lepa uvertira za Arctic Monkeys. Ovako šta znam.
Dosta Srba je došlo juče. Možda su oni izbaksuzirali ovaj dani i doneli provalu oblaka. Kiša staje taman da se napravi baš lepa gužva ispred, pre benda na bini kreće Weak Become Heroes, rejv himna za ljude u godinama, nakon čega na binu izlaze Alex Turner i ostali majmuni, i otvaraju najvećim hitom sa poslednjeg albuma Four out of Five. A onda kreću samo hitovi, samo krtina što se kaže. Ne oslanjaju se samo na novi album, već voze sve. Mada vidim da ste sad svi prgrilili nove stavri, a ja sam vam lepo pričao još pre par meseci da su kul i da ne bi trebalo da ih volite. Mada i dalje ne pričaju između pesama, to je ono zbog čega ih niste voleli ni pre deve. godina na Exitu kad su svirali. Ali nije bilo potrebno mnogo priče, Alex samouvereno ide po bini, porastao je i imao je taj stav jebao bih vas sve, sa dignutom kragnom kao Kežman. Nije više onaj pothead tek izašao iz podruma Josh Hommeija posle slušajućih sesija Black Sabbatha. Mada smo dobili I Crying lightning na svirci, kao I Pretty Visitors da nas podseti na taj divno zapostavljeni period Humbaga. U trenucima sa svim svojim swagom, u beloj košulji podseća malo na Rođu Raičevića, a i 505 je skroz rođasta pesma. U paru sa Do me a Favour podsećaju nas na vreme kad je Favorite Worst Nightmare bila najveći album prosečnog mladog padavičara i padavičarke u dvadesetim. Veliki rok bend, ali dobro, to već znate.
Za kraj, ljudi su otišli na A38 da psuju nebo boga i ljude što je Fever Ray otkazala. Mi smo završili standardno, na World music stageu, gde je nastupao sjajni turski bend Baba Zula. Jedan od retkih orijentalnih bendova koji priznaju i oni koji ne vole te alah alah zvukove. Za razliku od Omara Sulejmana i ekipe koji ti predstavljaju zvuk bliskoistočnih svadbi pored autoputa, Baba Zula se ipak više igra sa psihodelijom i raznim uticajama na koje nakalemljuju zvuke rodnog kraja. Sa narodnjacima počeli dan, sa narodnajcima završili, a irealno je da ceo festival završimo na omiljenom stejdzu koji sam inače prodavao novopridošlicama juče sa tu poviše puta, ima jedna mala kafanica,svrati.
To je to. Umoran da, ali nikad lakše i brže mi nisu prošla ovih sedam dana sjajnih svirki, ludog provoda i ispijanja koječega na raznoraznim šankovima širom ostrva u centru Budimpešte. Hvala mojim cimerima koji su me trpeli ovih 7,8 dana i hvala Szigetu što je jebeno najbolji festival u Evropi. Duvaj ga Glastonberi.
COMMENTS