Nešto razmišljam, muzika je baš jedna divna stvar. Zamisli da jednog dana sa još tri ortaka, u nekoj pripizdini na Novom Zelandu, znači realno na kraju sveta, tu malo pre kraja zemljine ravne ploče, napraviš bend i sviraš sviraš sviraš, i to čuje neki Poljak i nauči sve tekstove, i potpuno se prepozna u tome, i onda dođeš u Budimpeštu da sviraš, a on dođe u prvi red da urliče tvoje tekstove i izgleda kao da je to njemu nešto najveće na svetu. Tako je nekako i započeo jučerašnji dan, samo što ja nisam Poljak i nisam se baš drao u prvom redu dok je svirao Unknown Mortal Orchestra. Btw, jučerašnji dan je prvi dan za koji bih dao pare, tj. ako bih morao da izaberem jednu vanilicu iz cele tacne, onda bi to bila ova. Nepoznati smrtnički orkestar su upravo ovi drugari iz Novog Zelanda sa početka priče. Četiri tipa, gde svaki svira sve na bini. Bas gruva, ritam te sam tera da pomeraš noge koje su već nagrižene sinoćnjim đuskanjem, a vokal vriskutav, kao u devojčice, ili kao kod bečkih dečaka, saopštava moderna čitanja romantičnih situacija tipa we are not in love we are just getting high. Mnogo je bolje kad indie bendovi odrastaju na muzici Princea ili nekog drugog jebača, a ne pod uticajem Morriseya, jer to znači da će u nekom trenutku jebati, što znači da će biti srećniji, što znači da će im muzika biti bolja. Slobodno me citirajte nekad. Unknown Mortal drugari deluju kao da jebu, iako su standardno hipsterski ružnjikavi, i srećan sam zbog njih. Svirali su sve živo, i što znam i što ne znam. Na kraju Multi Love, koja u izvođenju svih u publici deluje kao prava himna. Jedna devojka na ramenima svoje ružnije polovine flešuje bendu, na opštu radost kamermana, koji do kraja svirke prestaje da snima bend i samo snima ovu diskretnu herojku.
Volim kad mi je raspoloženje i mišljenje o nekom izvođaču drugačije na početku i na kraju svirke. Da se razumemo, volim ja Bonoba, kome smo inače dodelili ime Boško, otud ću ga tako zvati. Dakle, volim ja Boška, slušam ga od ihahaj, ali uvek mi je to bila muzika koja ide u pozadini na nekoj Spotify listi, ili kad ti dođe nova devojka gajbi, pa budeš u fazonu da pustiš nešto kul. Mešutim, Boško i drugari jedu malu decu za doručak. Ritam sve vreme vozi, a na to se nakalemljuju raznorazni duvači, flautisti, dolaze i odlaze, sve pesme zvuče kao da ih prvi put čuješ, ali ih i sve znaš. Boško kao veliki gospodin stoji u centru bine i diriguje nastupom, a to je zvuk apsolutne simfonije bitova i melodije i baš sve izgleda kako bi jedan moderan bend u 2018. godini i trebalo da izgleda.
Bio sam u fazonu da ne može bolje od ovoga i u glavi mi se već pravila lista najboljih svirki Szigeta, gde se Boško pominje jako jako jako visoko. Ali onda se dešva još veća magija. Na binu izlaze Gorillaz. Da realno, i ja sad da čitam bilo bi, a dobro, who cares, ko u stvari zaista sluša Gorillaz. Ali ono što se desilo naredna dva sata je klasičan spektakl, koji jedino mogu da uporedim sa velikim koncertima rok dinosaurusa iz ’70-ih, ili nekim Folk metrom u Železniku ’90-ih. A u sredini svega toga stoji gospodar – Damon Alburn. Čovek je alhemičar koji od prvog takta Clint Eastwooda, pa do ovih poslednjih radova gde mu Jack Black đuska u spotu, pokušava (i uspeva) da napravi savršenu pop pesmu. Damon kao pravi geezer izlazi na binu nehajno obučen, ali vlada scenom i orkestrom, sa sve pet, šest crnkinja koje pevaju iza, jer na kraju svi žele da budu Brega. Sad, da li Crnkinje ili Bugarke pevaju, princip je isti, sve su ostalo nijanse. Prošetali su nas kroz sve vredno pomena sa njihove setliste od M1A1 pesme koju sam poslednji put čuo pre 20 godina kad sam se vraćao autoputem Niš-Beograd, usran jer me je ostavila riba, preko On Melancholy Hill, El Manana i Kids With Guns, da bi onda krenuli sa teškom municijom. Prvo su izveli De la Soul na binu. De la jebeni Soul!!! Nisam pratio, ne znam koga i gde vode na turneju, tako da kad sam video svoje omiljene old school hip hop heroje, vrisnuo sam ko devojčica. Prvo na Superfast Jellyfish, a na kraju na Feel Good Inc. Nema bolje od ovoga, mogu kući da idem. Dobro, kontam ja da ako skupimo sad sve pare ovde što imamo kod sebe u stanu možemo da organizujemo koncert De la Soula, ali hajde, nemojmo biti maliciozni. Nakon njih izlazi Peven Everett, prvo da otpeva Strobelite, najbolju stvar sa prethodnog albuma, a zatim i da odglumi pokojnog Bobby Womacka, čija se slika vozdiže na bini kao ikona. Bio je onaj kul baja što repuje na Dirty Harry i još par drugara. Na bini se smenjuju poruke, poput No more unicorns anymore. Ne znam, ja znam neke. Za kraj Damon uzima da svira melodiku, što znači da je kraj blizu i da se Clint Eastwood sprema da izrešeta masu. Gorillaz je konačna pobeda u onom Blur-Oasis ratu. Damon Albarn je mnogo veliki. Skoro pa kao Bajaga.
Nakon ovoga nije bilo više ništa važno. Bilo je nekih svirki, nekih DJ-eva, ali iskreno, nemam ni pojma šta. Primetićete da sam često koristio termine poput divno, magija i to, ali ništa nisamuzimao keve mi. Samo eto, muzika je baš jedna divna stvar.
COMMENTS