Trenutno sam u procesu promene mesta stanovanja. Ranije sam živeo prekoputa groblja, ali nisam pisao ništa o tome, jer nije ništa specijalno. Ima veoma malo aktivnosti i prilično je mrtvo (bezveze je fora, ali je moralo biti rečeno). Deo prizemlja zgrade u kojoj sam sada je jedan veliki vrtić. Nisam raspoložen da akcenat stavljam na reinkarničku prirodu moje selidbe od groblja do vrtića i budistički vas informišem o krugu života. Nisam raspoložen, jer sam preseljen iz mesta mira i tišine u konstantnu vrisku i galamu. Osećam se kao da me još 15 minuta urlikanja deli od skoka sa petog sprata pod njihov prozor, ne bih li im dao pravi razlog za plač. Od svih promena četiri odskaču najviše.
–Konstantna muzika
Stalno se puštaju neke pesmice i to svaka ide više puta za redom. Nisam znao da ima toliko pesama o brojevima. Kunem se, nema toliko brojeva koliko ima pesmica o brojevima. Nije kao da u tom uzrasu uče da broje do milion pa im trebaju čitavi albumi materijala, već samo do deset. Sigurno je deci lakše da nabubaju deset reči koji predstavljaju brojeve, nego 12 pesmica u kojima uče da pevaju do deset. Mislim da im ne puštaju himnu svaki dan, ali svaki put kada puste ide isto. Negde na pola se prekida, pa se pušta iz početka, nakon upozorenja da nema glupiranja dok ide himna. Nisam siguran koje se dete glupira, ali ima jedno koje ne nosi baš najsrpskije ime, pa bih se ja nacionalistički kladio na njega.
–Prodorno Ne
Ovo sam zaboravio da postoji. Najverovatnije dolazi višegodišnjim iskustvom vaspitačice. Potrebno je da ti mali divljaci godinama ispiju svu radost iz bića, pre nego se razvije navika da čovek prestane da gleda na njih kao ljude. Nema ništa zlobno iza tog NE, već služi kao efektivna komanda, kao blagi šok strujom. Nije bitno šta su deca radila i koliko je bezazleno, ili zaista ozbiljno. Istog momenta kada vaspitačica uzvikne NE, sve staje. Buka iz vrtića stane, žamor u zgradi stane, vreme stane. Klinci su verovatno tipa žvrljali flomaterima po svojim rukama, ali uzvik je uvek takav kao da pokušava da zaustavi tuču s noževima. Bogami bi i zaustavila! Takav uzvik ti se zaglavi u podsvesti. Jutros u stanu sam izlazio iz WCa bez pranja ruku, odjeknulo je prodorno NE i kao po komandi sam se vratio u kupatilo i zgrabio sapun.
–Entuzijastična afirmacija
Koliko često se čuje veoma glasno Bravo mnogi bi pomislili da uzgajamo mlade genijalce. Kada se malo istraži situacija, dolazi do otrežnjenja. Nije baš teško zaslužiti pohvale u vrtiću. Juče je jedan mali sam vezao svoje pertle i dobio je petominutne ovacije. Ne bih da grešim dušu ako dečko nema par prstiju pa mu je baš zajebano, ali sam prilično siguran da je standardne građe. Potajno se nadam da su postali majstori sarkazma i da tako zajebavaju jedni druge. Wow, kada si završio sa igranjem vratio si igračke na svoje mesto! Bravo junačino! Ti si primer idealnog deteta. Danas smo bliži povratku Kosova samo zbog tebe. Ja ne očekujem pohvale kada budem napravio baner sa natpisom Niste posebni i okačim im pred ulaz.
–Oduševljenost svakim segmentom života
Potvrđeno je da sam ja džangrizav i pesimista, tako da je ovo najiritantnija stavka života iznad vrtića. Apsolutno svaki događaj, ma koliko delovao minorno, propraćen je epskom reakciom. Omacila se mačka ispred vrtića (vriska, kuka, lomljava), neko od drugara je pao i malo ogrebao koleno (vriska, kuka, lomljava), neko je doneo gomilu bombona (vriska, kuka, lomljava), ona kesa baš visoko leti na vetru (vriska, kuka, lomljava). Deca su potpuno imuna na učenje o tome da bi trebalo iskoristiti dan. Za njih je dan već iskorišćen, samo je to potrebno primetiti. Zaista im zavidim. Povučen željom da naučim nešto od njih, možda kupim gomilu bombona i zablejim na ivici dvorišta vrtića. Kada me prolaznici budu pitali šta to radim odgovoriću Donosim deci radost. Možda sledeću recenziju pišem o životu u zatvoru.
Autor: Dobrocudni
COMMENTS
Vrlo dobro, vrlooo dobro.
ja sve to isto radim samo u stanu i sa jednim detetom. doduše bez ovih pesama sa brojevima. imam i ja svoje granice.