Ovaj naslov može da bude dvosmislen – ili pričamo o seniorskim fudbalskim reprezentativcima koji rano lete iz kvalifikacija za Evropsko prvenstvo, ili o ekipi do 20 godina, koja u ranim jutranjim časovima leti ka velikom uspehu. Znam, sam sam ovo smislio.
U subotu uveče mogli smo da gledamo kako nas Danci ponižavaju (ja nisam, bio sam dovoljno pametan da odem do grada na pivo), ili da se navijemo na nedelju u pola 7 ujutru i gledamo Orliće, jer kako kažu u drugoj verziji pesme Three Lions – We still believe… Bilo je napeto protiv Amera, ali pre priče o toj utakmici, moramo da se vratimo na početak. Prva tekma sa Urugvajem. Navijam sat i ladno ustajem da gledam. Kada sam drugarima rekao da ću to uradim, nisu mi verovali, a ni videli neku poentu u tome. Volim da gledam te selekcije i da se pravim pametan kad neko od njih zaigra za seniore, pa mogu da objašnjavam kako je kidao za mlađe. Gledao sam sva Evropska prvenstva iz prošle decenije gde smo visoko završavali – Pižonova, Okukina i Đukićeva ekipa. I ložio sam se! Tada mi je to izgledalo bitno, kao ej imamo vice prvake u tom uzrastu. Koliko je to bitno bilo, vidim tek danas, jer vice prvacima u svom uzrastu danas mogu da se nazovu igrači kao što su: Dragan Stančić, Bojan Neziri, Đorđe Ivelja, itd. Ali ovo prvenstvo gledam ozbiljnije, jer su na njemu u prošlosti nastajali najveći igrači – Maradona, Mesi, Aguero, Prosinečki, Pogba, su tu proglašavani za najbolje. Bilo je i incidenata kao što je npr. Dominik Adija, čija karijera već sada liči kao da je rođen u Kuršumliji, a ne u Gani (Milan, Partizan, Arsenal Kijev, Atirau…). Sa svim tim znanjem seo sam da gledam utakmicu sa Urugvajem.
Izgubili smo, ali nije me mrzelo da opet navijem sat. Gledao sam utakmicu i oduševio se našom igrom. Selektor Paunović je sve vreme nešto pričao pored aut linije i prvi put sam bio ubeđen da neki naš trener zaista zna šta priča dok se dere na igrače. Završnica nije bila kako treba i mogao sam da se složim sa onom čuvenom izjavom falilo nam je sportske sreće, a svi vrlo dobro znamo da je ta izjava prepoznatljiva za sve naše fudbalere, čak i kad nije realna. Usledile su utakmice protiv Malija i Meksika, sa uigranim akcijama, odličnim prekidima, dobro organizovanim kontrama i sačuvanim mrežama.
Nisam bio siguran da gledam reprezentaciju Srbije. Prošli smo grupu kao prvoplasirani i trebalo je da igramo sa Mađarskom.
Osmina finala, ne tako zvučni protivnik. Nastavili smo po svom, ali smo iz jedne glupe kontre primili gol. U mojoj glavi već je krenulo pas me jebo, koji sam kurac ustajao!!! I taman pred kraj gol za izjednačenje. Na pitanje da li mi možemo da se izvučemo u poslednjim minutima utakmice, dobićete isti odgovor kao i na dobro staro pitanje o kolaču u tiganju – Nemoguće! A onda sa još igračem manje ne odemo na penale, već nas pogleda sreća i postižemo pogodak kao Augentaler u Beogradu ’91. Tu dolazimo i do četvrtfinala sa Amerima.
Naravno da je bilo komentara zabićemo im tri komada, vratićemo im za bombardovanje… Svaka iole fudbalski obaveštena osoba zna da SAD u fudbal ulaže mnogo i da nije slučajno što prekaljeni asovi tamo završavaju bogate karijere. Uzgred, njihova seniorska reprezentacija uvek završi u drugom krugu Svetskog prvenstva, a mi… pa znate već kako završimo. Svako ko je mislio da će biti lako sa Amerima, grdno se prevario. Mi smo imali prilike, oni su imali prilike. Na kraju penali… 138 serija penala i na kraju mi prolazimo dalje. Idemo u polufinale! Tamo nas čeka Mali koji je izbacio Nemce. Svi su već u fazonu MA TO JE TO!!! DAJTE BRAZILCE DA SE IGRAMO!!! Samo polako ljudi, ajde opet da ih dobijemo, pa da vidimo kako ćemo, šta ćemo. U sredu oko 11:30h znaćemo na čemu smo.
I šta dalje?
Pošto smo kao Srbi pre svega pesimistična i cinična govna, mora da se postavi pitanje šta mi imamo od ovoga? Jel’ će ovi klinci sa Novog Zelanda za par godina izgledati kao oni igrači iz Danske, koji deluju kao da ih zabole za državni dres? Šta nas čeka u budućnosti niko ne zna, ali ja sam optimista. Da li zbog igrača, da li zbog mogućeg budućeg selektora. Neka daju sve od sebe Milinković-Savić, Živković, Zdjelar, Antonov, Veljković… i neka imaju karijere kao što su imali Mijatović, Šuker, Prosinečki, Boban… pa da se za 28 godina prisećamo Novozelanđana, kao što stalno pričamo o čuvenim Čileancima.
Autor: Moma_ludilo
COMMENTS