Pošto je preteklo para od budžeta za sajt za ovu godinu, odlučio sam, kao tehnički direktor, da taj višak para potrošim na neko putovanje. Kao destinacija izabrana je Kina. Ostatak upravnog odbora nije baš velikodušno prihvatio ovaj potez, ne toliko zbog para nego zbog činjenice da niko od njih nema sve šifre za sajt, ali bože moj, šta da im radim. Evo kako izgledaju prvi utisci i saveti koje bi mogli da čujete iz perspektive jednog programera.
Da bi se došlo do Kine mora daleki put da se pređe. Bukvalno muda moraju da otegnu (sem ako se ne leti u prvoj klasi, a ne leti se jer nam je finansijski cicija). Putovao sam preko Moskve i da skratim računicu, ceo put je trajao oko 24 sata. Najveća zamerka Aeroflotu je što nema alkohola u ponudi. Tu muku sam prebordio u alko-free-shopu (samo alkohol se prodaje) u Moskvi. Topla preporuka pošto kafa i čaj u kaficu na samom aerodromu koštaju deset evra, a toliko košta i litar vodke.
Prva stvar u Šangaju koja me je dočekala je bio bilbord sa Novakom Đokovićem. Osećao sam se skoro kao da sam pored ogromne naslovne strane Blica. Ne pratim tenis, ali koliko sam skapirao bio je neki turnir relativno skoro.
Posle prolaska pasoške kontrole, gde sam morao pored osnovnih podataka da kažem i krvnu grupu mojih domaćina i kojom rukom pišu, trebalo je dovući se do grada. Nisam baš pratio do kraja instrukcije koje sam dobio pre puta, pa sam razmenio pare na aerodromu gde su mi uzeli proviziju od skoro osam dolara tj. 50 juana (nije bitna količina novca koja se razmenjuje, provizija je uvek ista) pošto sam morao nekako da platim prevoz, a sigurno ne primaju evre, a ni dinare. Zajebao sam se. Šta da se radi.
Postoji više solucija za prevoz do centra varošice (23.000.000+ stanovnika). Najgotivnija solucija, koju sam propustio jer sam doleteo kasno, je ultra brzi voz (valjda najbrži na svetu) Maglev koji samo vozi od aerodroma do grada. Pošto je prošla ponoć morao sam da se izborim sa taksistima-piratima, naporniji su nego naši na aerodromu prilikom vrbovanja, ali ih je lakše iskulirati (samo kreneš na srpskom da pričaš i smoriš ga), da bi došao do taksi stanice. Posle skoro jednočasovne vožnje, gde je taksista proizvoljno drndao sirenu (posle skapirao da je to deo opšte kulture u saobraćaju) i ako nikog nije bilo u blizini, došao sam do željene lokacije. Za cenu vožnje su mi domaćini rekli da je prevelika tako da sam se opet zajebao, ali opet bože moj, dešava se strancima u Beogradu, pa što ne bi meni u Šangaju.
Pošto nisam Sloba Mićić iz Kon Tikija, neću vas daviti sa uvodinim pričama i detaljima za turiste. Evo šta mogu da vam kažem posle par dana bleje u Kini tj. u Šangaju pošto kapiram da je ostatak države drugačiji:
– Generalno ih bole uvo za sve i poprilično su opušteni. Prde, pljuju i podriguju bez blama u javnosti. To je jednostavno normalno. Izgledaju dosta naivno i nemoralno (ali ko sam ja da sudim o tome). Nisu nešto agresivni i nema kriminala tako da šetnja noću nije neprijatna i ako se zađe u nepoznate ulice.
– Ne jedu pse i mačke, a hrana im je odlična i jeftina u globalu (ovo ovde što mi zovemo kineskom kuhinjom definitivno nije ni za poređenje sa originalom). Piva su lajt i sranje, pa moraju japanska da se cevče.
– U saobraćaju bi prosečna Srbenda odlepila zbog haotičnosti, ali kod njih je sve u skladu i miru (iako voze često u suprotnom smeru i bez svetala). Glavno prevozno sredstvo su električni skuteri, ali mogu da se vide i najlukzusniji automobili.
– Ribe su onako i kažu da se seku na Evropljane. Samo da si beli stranac i sigurno prolaziš kao Nikola Kojo u bilo kom domaćem filmu. Tako mi pričaju, ja nisam probao, pa ne mogu komentarišem do kraja
– Kada ste prvi put videli tamnoputog čoveka da li ste poželeli da se slikate sa njim? E oni imaju veliku želju da se slikaju sa belcima. Malo neprijatno, ali hajde. Valjda ću se navići na to kad Tegla preuzme TV Art, a ja dobijem svoju emisiju.
– Internet u Kini je skoro kao pornić na TV1000. Imaš ga, ali ništa ne možeš sa njim da uradiš. Sajtovi i servisi naše svakodnevice, Google i Facebook su jednostavno nedostupni! Sve ima svoju kinesku repliku, ali je neupotrebljivo.
– Otežan je bio i pristup sajtu Tegla.rs. 🙁
– Porno sajtovi takođe su zabranjeni.
– Javni besplatni WiFi za strance ne postoji pošto moraš da imaš njihov mobilni broj da bi mogao da pristupiš.
– Stranac može da se snađe u gradu pošto je sve obeleženo i sa tablama na engleskom, ali direktna komunikacija sa Kinezima na nekom drugom jeziku je nemoguća. Jednostavno ne znaju engleski. Onaj ko zna verovatno hoće nešto da ti uvali ili da te prevari.
– Pored kontrole interneta žele da znaju i sve o prilivu stranog turističkog kapitala tako da se sav novac menja u banci uz pokazivanje pasoša.
– Kao društvo, kapitalizam ih je uzeo pod svoje. Postali su jedna velika potrošačka nacija. Nemaju Black Friday, ali zato 11.11. je opšta ludnica na netu pošto su neki mega popusti.
– Imaju dosta para, a to se najbolje vidi u finansijskom delu grada u kome dominiraju oblakoderi. Otišao sam tamo čisto da vidim da li su njihovi krediti bolji od naših. Jesu.
Postojala je velika šansa da nađem posao i ostanem tamo, ali su me ovi iz Tegle namamili pričom da su počeli da pišu treću sezonu Lisica, a tu moram da imam makar neku konkretniju ulogu.
Autor: Mackecar
COMMENTS