31.08.2015, 23:50
Duboko u bunkeru Old Traforda, gde se još uvek nalaze svi dokumenti kojima je Ferguson godinama ucenjivao celokupni engleski fudbal, da dozvoli Junajtedu da osvoji sve one titule. Bar se tako priča po forumima Liverpulovih navijača.
Ed Vudvord, direktor Mančester Junajteda, koji je istovremeno zaslužan za neverovatan ekonomski uspeh kluba u poslednjih 10 godina i odgovoran za neverovatnu sposobnost u trošenju tih para na precenjene, nedovoljno kvalitetne igrače u poslednje tri godine, stajao je iznad zaposlenog kluba, koji je unosio poslednje neophodne podatke u FIFA softver za kompletiranje prodaje Davida De Hee, ubedljivo najboljeg igrača kluba u poslednje dve godine, Real Madridu. Vudvord je bio nervozan. Ostalo je još samo deset minuta do isteka prelaznog roka. Ali to nije bio razlog zašto je tapkao prstima o naslon stolice na kojoj je zaposleni sedeo. Nije razmišljao o kompletiranju transfera dok je preko ramena gledao u ekran na kome su se ispisivali brojevi računa na koji će leći pare. Njega pare odavno ne interesuju. Od trenutka kada je počeo da se bavi transferima i svakodnevnim vođenjem kluba, finansije su mu samo postale smetnja. U prethodne tri godine, on je radio samo na tome da dokaže sebi da može da se bavi fudbalskim delom kluba, jer što se tiče biznis strane, nije postojalo ništa što do sad nije postigao.
Ed nije odrastao kao navijač Junajteda. Fudbal ga uopšte nije zanimao u mladosti. Hteo je da bude bankar, što je i postao. I to jako uspešan, jako rano. Bez njega, Glejzeri ne bi ni došli u posed kluba i ne bi mogli da ga koriste kao svoju kravu muzaru, dok su svi njihovi drugi poslovi propadali. On i Aleks Ferguson su im to omogućili. Fergusona nije bilo briga za finansije, ili budućnost kluba, sve dok je imao celokupnu kontrolu nad fudbalskim aspektom. Ed je od početka znao šta će se desiti kada se Rudolf bude penzionisao. Da, uspevao je da osvaja titulu za titulom, zahvaljujući svom iskustvu i moći, čak i sa malim budžetom u poređenju sa onim što su konkurenti trošili. Ali čim on ode, sve će krenuti da se raspada. I Ed će morati da počisti taj haos. Ferguson je izabrao svog naslednika, ali Ed je znao da Mojes neće uspeti.
Znao je to od trenutka kada ga je upoznao. Dok su se rukovali, u Edovoj kancelariji koju je ukrasio vazom koju je dobio od majke za rođendan, Mojesova ruka se tresla.
I Ed je samo stajao i gledao Mojesa kako propada. Nije mu se svidelo, osećao se ružno, na trenutke čak i prljavo, ali to je moralo da se desi. Mojes je bio slab, nesiguran, neodlučan.
Sa takvim ljudima ne možeš da budeš najbolji na svetu. A to je Ed hteo iznad svega. Tome je težio celog svog života i to je iznova postizao. Da, fudbal ga nije mnogo interesovao, ali baš zbog toga je ovo bio izazov. Kako postati najuspešniji direktor na svetu u profesiji za koju nisi bio stručan, za koju nisi školovan, koja te čak toliko ni ne interesuje?
Do sad mu nije to baš pošlo za rukom.
Ali osećao je da je blizu. Van Gal je užasan čovek, dosadan, samozaljubljen (i kao i Ferguson, sklon „crvenom nosu“), neprijatan za razgovor, ali takođe sposoban, požrtvovan čak na trenutke i duhovit. Prva sezona nije bila loša. Naredna sezona će biti ključna. To je Ed znao i za nju se spremao mesecima. Dogovorio je četiri igrača jako brzo. Sve što je Van Gal tražio. Ali falilo je nešto. Falio je jedan veliki transfer. I Ed je znao koga treba da dovede, i još važnije, znao je odakle treba da dođe.
Bejl. Iz Real Madrida. Jer Real Madrid je vrhunac fudbala. Najuspešniji, najpopularniji, najmoćniji klub, koji ne samo da se održao na vrhu nakon što se na njega popeo zahvaljujući zaštiti i podršci fašističkog direktora, nego je uspeo da ode još dalje. Barselona je super, ali sve to tamo je na staklenim nogama. Oni moraju da uzimaju keš kredite da bi platili plate igračima (ovo nije šala). Real je vrhunac. „Kraljevski klub“. A kako drugačije postati kralj nego skinuti onoga ko je trenutno na tronu?
I Edu to do sad nije uspevalo. Tapkao je sve jače o naslon dok je zaposleni popunjavao obrazac. Već nekoliko puta do sad namagarčen od strane Reala. Jurio je Ronalda prve godine. Bilo je razgovora. Dugih razgovora. Ed je bio nepoverljiv u početku ali kako je vreme teklo, bio je ubeđen da uspeti. Slomio je majčinu vazu u svojoj kancelariji kada je shvatio da ga je Portugalac samo koristio da bi izvukao što bolji ugovor i više moći od Pereza, direktora Reala. Odmah zatim je pokupio svaki deo i svojeručno ih zalepio nazad, siguran da će narednog puta biti uspešniji. Godinu dana kasnije, radio je istu stvar u svojoj kancelariji. Da, ovog puta je izvukao igrača iz Reala. Di Mariju. Ali morao je da preplati i znao je da od Di Marije neće biti ništa u Junajtedu. Znao je jer je Perez morao da preti neigranjem Argentincu da bi ga naterao da se ukrca u avion. I opet, Ed je sakupio svaki deo, i svojeručno ih zalepio.
Još je imao komadiće stakla u nogavici i po rukavima od trećeg lomljena koje se desilo pre samo nekoliko minuta u kancelariji. Ono što zaposleni nije znao, dok je popunjavao poslednje polje formulara je da je Ed tapkanjem prstiju o naslon samo dublje zabadao komadić stakla u svoj kažiprst. Hteo je da oseti fizički bol. Jer ga je ovo ubijalo iznutra. Zajebi me jednom… drugi put… Ali treći?
De Hea je odavno hteo da ode. Ed je mislio da može da ga ubedi. Ali onda se Van Gal umešao i krenuo da proziva, vređa, zanemaruje golmana. Vikao je Edu u uvo kako je nepodnošljivo da neko neće da igra za njega. Pričao je kako su svi Španci isti i da zbog toga neće da dovede Pedra, jako kvalitetno desno krilo Barselone koje je završilo u Čelziju, iako je Ed uspeo da dogovori skoro sve sa španskim klubom. Edu je bilo jasno šta će se desiti. Vaza će treći put završiti na isti način. Čak i kada mu je Bejlov agent iznova pričao koliko je igrač nesrećan u Realu i kako se plaši da igra jer će navijači da mu zvižde, Ed je znao da neće uspeti. U agentovom stavu je prepoznao isto što i u Mojesu. Slabost, nesigurnost i neodlučnost da ubedi Velšanina da zatraži transfer. Da, Ed će dobiti Navasa, golmana koji nije ništa slabiji od De Hee, ali ne radi se o tome. Real je opet pobedio. Bilo je 23:55 kada je Edov prst počeo da krvari. Zaposlni je završio sve. Trebalo je samo kliknuti „send“. „Hvala, možeš da izađeš napolje, ja ću završiti“, Ed je mirnim, staloženim, ali odlučnim glasom rekao zaposlenom koji je bez pogovora ustao i krenuo ka vratima. „Zatvori ih za sobom. Požuri kući, nemoj da te Vendi čeka.“ Zaposleni se zahvalio i otišao, srećan što mu šef zna ima žene. Ed je ostao sam. Seo je za kompjuter. Tapkanje prstima je zamenio klecanjem noge. Bilo je 23:58. Kursor je bio na dugmetu „send“. Samo je trebalo da ga klikne. Gledao je u kapljicu krvi koja mu se slivala niz prst. Telefon, koji mu je bio u džepu, počeo je da virbira. Laganim pokretom ruke ga je izvadio. Poruka od Pereza. „Šta čekaš?“
I istog trenutka, noga je prestala da mu kleca.
Da, izbiće skandal. Da, Glejzerovi će mu vrištati na uvo jer je bacio 20 miliona funti. Da, moraće sate i sate da provede ubeđujući Van Gala da vrati De Heu u tim dok ovaj bude vikao, pljuvao i pretio, ali ne, nije bilo nikakve šanse da Ed dozvolio opet istu priču. Perez više neće hteti da radi sa njim, De Hea će naredne godine otići u Real besplatno, ni Bejl, a ni Ronaldo nikada neće obući dres Mančester Junajteda, ali Ed više neće biti kučka Real Madrida koja će uvek, iznova biti zajebana, iskorišćena i odjebana. Stavio je šaku na miša, pomerio kursor na iksić, i kliknuo. Gledao je wallpaper Old Traforda koji je krasio ekran. Onda je brzim pokretom izvadio parčence stakla iz prsta i ustao. Opet je uzeo telefon u ruke, pogledao još jednom poruku, kliknuo „reply“, „attach file“, importovao ovaj gif i pritisnuo „send“. Pogledao je još jednom u wallpaper i zatim je krenuo nazad u svoju kancelariju da ponovo sastavlja vazu, uveren – po poslednji put.
Autor: Vuk Bošković
COMMENTS