Krenuo sam da pišem ovaj tekst o Trampu. I dok sam pisao, skontao sam da to što pišem o njemu, ja pričam i mislim o vama. O tebi. O sebi.
Čuvena priča o manjem zlu je priča o svima nama. Biraj manje zlo. To nema veze samo sa politikom. Tako birate posao, tako birate školu. Tako birate stan, ulicu. Tako birate prijatelje. Tako birate devojku, muža, partnera. Izabraću ono što će me najmanje jebati svakoga dana. Od čega ću najmanje povraćati.
Merite u svojoj glavi. Propustite oba zla kroz neki vaš moralni kompas, algoritam ispravnosti i kažete, ajde Marko uzmi ovo – od toga ti se manje povraća. Još davno je Lexington bend rekao: Dobro da nije neko veće zlo, srce je moje ovo već preživelo. Tako funkcionišemo. Tako funkcioniše roditeljski sastanak, tako funkcioniše skupština stanara, tako funkcioniše fabrika u kojoj vam radi tetka, tako funkcioniše Srbija i tako funkcioniše Amerika.
I to je to. To je naša igra. To je naš furka. Na to se ložimo. Na to svršavamo.
A naravno da ima kvaka. Ima kvaka baki, jer nikada ne pogledaš sebe. Nikada ne propustiš sebe i još jedno zlo kroz svoje moždane kompase i algoritme. Nikada ne meriš svoje zlo sa nekim drugim. E, tu đavo šešir krije.
Američki izbori su bili divan jedan test da vidimo ko je kakav. To je bio onaj sneg što pada, ali ne da bi prekrio breg, već da zverke pokažu svoj trag.
Kampanja za predsedničke izbore u Americi je trajala kao Montevideo bog te video. Predugo. Toliko dugo i toliko je smarala na trenutke, da uhvatiš sebe da malo navijaš za neprijatelja. Da želiš da sve pukne.
Sa jedne strane na izborima smo imali Hilari Klinton, a sa druge Donalda Trampa. Ako ne znate ko su oni, ja ću ih uporediti sa sličnim pojavama iz druge sfere života. Ona je prijatelj Milan, a on je Žika iz Žikine dinastije.
Prijatelj Milan bi bio odličan predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Obrazovan je, porodičan čovek. Ima jareću bradicu i ispravnu dikciju. Ali prijatelj Milan ima jednu ogromnu manu. Jednu karakteristiku koja ga diskvalifikuje za poziciju president-elect. Prijatelj Milan nije i nikada neće biti her Žika Pavlović. Koliko god da se trudio. Nikada neće biti toliko siguran u sebe, toliko željan svega. Toliko hrabar i toliko velika pojava. Milan nikada nije otišao da fata ribe. Nikada neće biti toliko slobodan i baš zbog toga nikada neće biti „lider slobodnog sveta“.
Kao lajtmotiv predsedničke kampanje izdvojile su se dve stvari: Trampove uvrede na sve strane i uvrede ljudi koji podržavaju Klintonovu upućene ljudima koji podržavaju Trampa. Tramp izjavi nešto šovinističko, moj komšija koji gotivi Hilari kaže da su Trampove pristalice rasisti. Tramp najavi da će da gradi zid prema Meksisku, tvoja devojka koja gotivi Klintonovu kaže da je Melanija glupa sponzoruša. Tramp kaže da Hilari finansira ISIS, srpski NGO sektor se smeje krezavim Trampovim glasačima.
Vaga za merenje većeg zla u našim glavicama je merila, ali mi nismo sve tegove stavili gde treba. Nismo hteli da merimo i svoje zlo. E, tu đavo večera.
To je ono što je her Donald znao. On i njegovi su imali jednog neprijatelja, jednu prepreku ka cilju – Hilari. Klintonova i njeni su između sebe i cilja imali mnogo više smetnji – imali su armiju Trampovih glasača. Oni ne samo da nisu želeli Trampa, oni nisu želeli ni svoje neistomišljenike. Tramp može da usvoji njene glasače, a mama Hilari Trampove može samo da izbaci iz gnezda.
Jbg, lakše je iz gnezda izbaciti „krezavu sirotinju“, penzionere, trailer trash i ostale od kojih smo bolji. Mladi glasaju za prijatleja Milana, a matorci za Žiku. Mogao bi neki lapot da radi.
Ista stvar koja se dešavala tamo, dešava se i kod nas. Svakog dana vadimo budale i merimo kome je veći. Nikada u jednačinu ne ubacujemo sebe ili to što donosimo na merenje. Tako je lakše.
I zato ćete uvek gubiti. Vi ćete izgubiti i kada vaši pobede.
I to je tužan deo priče. O Hilari, o Trampu, o vama, o nama, o tebi i o meni. O dva zla, o Milanu i Žiki.
Autor: good_neighbor
COMMENTS