Postoji jedna rečenica koju Tegla godinama nosi kao tetovažu na podlaktici, negde između „prosek godina trideset” i „kafić Fox”: Tegla je kada moraš da ideš na Exit. Pa eto, prijatelji, dvadeset pet godina kasnije, prvi put — ne moraš. Ne zato što si konačno odrastao i shvatio da spavanje u sopstvenom krevetu vredi više od bilo kog headlinera, nego zato što tvrđave nema. Bar ne ovog leta, bar ne ovde.
Egzit je, ako ste preživeli zimu bez vesti, otišao na „svetsku turneju”. Lepa formulacija za nešto što je u prevodu bliže iseljeničkom autobusu. Sea Star u Hrvatskoj, nešto u Makedoniji, Malta u avgustu, pa onda — i ovo nije šala koju sam izmislio uz treću rakiju — žurka ispred piramida u Gizi u oktobru, i Indija za desert. U Beograd se vraćaju tek u novembru, sa No Sleep festivalom, kad Petrovaradin već bude pod maglom i kad festivalska sezona zvanično pređe u onu fazu kad svi pričamo o tome kako je „nekad bilo bolje”. Razlog selidbe je poznat i nećemo se praviti da nije: tvrđava je postala neudobna za one koji su je držali, pošto je festival previše glasno stao na stranu studenata. Ostaviću to tu. Tegla nije mesto za propoved, nego za zaključak — a zaključak je da je ironično što je baš tvrđava, simbol nečega što se ne pomera, ovog leta jedino što se pomerilo.
Dobra vest, i nije mala, jeste da scena ne ide nikuda. Samo se razmilela. Tamo gde je nekad postojao jedan veliki slivnik u koji se za četiri noći sruči pola Balkana, sada imate dvadeset manjih izvora i obavezu da malo planirate. Zagreb je tu sa INmusicom (22–24. jun) i, da budem iskren, deluje mi sve ozbiljnije svake godine. Luka Beograd je u međuvremenu, dok smo svi gledali na drugu stranu, tiho postala glavna bina ovog grada — kroz nju ove sezone prolazi pola onoga što biste inače jurili po Evropi. Sofija ima svoj festival, Štip ima svoj, kombi do bilo kog od njih staje koliko i jedna pristojna večera u Novom Sadu. Leto 2026. nije leto bez muzike. To je leto u kojem muzika ide tamo gde može da diše, a mi za njom — sa pasošem, punim rezervoarom i jednom okom na radnom vremenu granice.
A ako podigneš pogled iznad regiona, Evropa je ovog leta jedan ogroman, nepošteno bogat švedski sto. Nova Rock u Austriji vadi Iron Maiden i The Cure, Rock am Ring ima Linkin Park, Wacken kao i uvek okuplja sve koji veruju da je dugačka kosa životni stav, a Primavera u Portu i Barseloni i Pinkpop u Holandiji nude onaj uredniji, indie-festivalski raspored za one koji više vole da klimaju glavom nego da je razbijaju. Zanimljiva je priča oko Szigeta: festival se ove godine ozbiljno zaljuljao, ali — suprotno onome što bi zgodan naslov voleo — manje zbog Orbana, a više zbog para. Strani vlasnik je posle godina gubitaka krenuo da se povlači, pa se cela stvar zaglavila u budimpeštanskom gradskom veću oko garancija i zakupa ostrva; a kao šlag, Orban je u aprilu i izgubio izbore, tako da je čak i taj omiljeni balkanski negativac ostao bez uloge u priči. Na kraju ga je osnivač otkupio nazad, ušao je nov investitor, i Sziget se ipak održava (11–15. avgust). Pouka: ponekad festival ne ubija ideologija nego prosta računica. Da mogu, išao bih na sve — i na Maidena, i na Sziget, i na onaj četvrti dan kada već nemaš pojma koji je headliner ni koji je dan u nedelji. Ali ne mogu, i red je da budem konkretan.
E sad, pošto me redakcija plaća (uslovno rečeno) da budem konkretan, a ne samo da filozofiram nad praznom tvrđavom — evo i ličnog rasporeda, da znate gde da me tražite i koga da izbegavate ako vam moje društvo na koncertu smeta.
Lično, sezona mi je već rešena, i to ne mojom zaslugom. Punim četrdesetu — što je, za sajt čiji je moto „prosek godina trideset”, neka vrsta tihe izdaje — i ekipa mi je za rođendan spakovala dve milanske noći. Drugari koji me, sasvim iskreno, verovatno ne vole preterano, ali sam im nekako drag; a to je možda i najlepša vrsta prijateljstva koja postoji — dovoljno da ti kupe kartu, ne toliko da očekuju da im se javljaš. Dve večeri na istom hipodromu (I-Days, Ippodromo Snai La Maura), dva sasvim različita razloga da izgubim glas.
Prvo i kroz celu sezonu: IDLES. Za one koji su prethodnih godina spavali — petorica iz Bristola koje su krenule kao čista srdžba (album „Brutalism” iz 2017. zvuči tačno onako kako se zove) i stigle do nečega što je, neočekivano, skoro nežno. Pevač Džo Talbot je od besa napravio neku vrstu kolektivne terapije; njihovo „Joy as an Act of Resistance” nije samo naslov ploče nego radni opis benda. Uživo to izgleda kao da pola sale plače, druga polovina razbija sve pred sobom, a gitaristi se u međuvremenu nađu negde u petom redu publike i niko ne zna kako su tamo dospeli. Ima bendova koje slušaš, ima onih koje gledaš, a IDLES su jedan od retkih koje proživiš.
I zato ih ove sezone slušam najmanje tri puta — što nije opsesija, nego raspored. Zagreb (INmusic), Beograd (New Tekstil, 26. jun), pa onda i Milano, gde otvaraju Foo Fightersima. Tri grada, tri sasvim različite sale, isti bend koji svaki put svira kao da mu je poslednji. Čovek ih ove sezone bukvalno ne može izbeći — a ja, da budem pošten, i ne želim. Posle trećeg puta ću setlistu znati bolje od samog Talbota, i to mi ne smeta ni najmanje.
Prva milanska noć (5. jul) su Foo Fighters. Da, znam, lako je rugati se Grolu — postao je onaj dobroćudni čika rokenrola koga svi vole i niko ne shvata smrtno ozbiljno. Ali stiže s novim albumom („Your Favorite Toy”, izašao u aprilu), novim bubnjarom Ilanom Rubinom i — sitnica za opsednute — bez Peta Smira, koga zbog povrede na početku turneje menja Džejson Falkner. Ići ću svejedno, i to vedro. Foo Fighters su kao kafana iz kraja: znaš tačno šta dobijaš, znaš da neće biti revolucija, ali izađeš zadovoljan i prijatno promukao. A pred njima, kao što rekoh, IDLES — tako da prvu noć završavam već dvaput preznojan.
Druga noć (6. jul) je ono što čekam najviše: System of a Down, prvi put u Evropi posle devet godina. Devet, ljudi. Toliko da su klinci koji će skakati u prvim redovima rođeni posle poslednjeg albuma. Vode sa sobom Queens of the Stone Age i ponovo sastavljeni Acid Bath, pa večeras niko neće štedeti glasne žice. Isti travnjak kao i dan ranije, ista sutrašnja pomisao na kičmu, ali sasvim druga vrsta znojenja.
Tako da, da rezimiram za one koji su preskočili na poslednji pasus (znam da vas ima, i ne ljutim se): tvrđava je ovog leta prazna, ali leto nije. Možda je i trebalo da nam jednom izmaknu zidine da bismo se setili da scena nikad nije bila u kamenu — nego u kombiju ka Zagrebu, u redu za pivo u Milanu, u onom trenutku pred prvu pesmu kada hiljadu ljudi istovremeno ućuti. To se ne može preseliti na turneju. To putuje sa nama.
Vidimo se na granici.
Autor: mimikraljmaba
COMMENTS