Kafa i cigarete – Pozdrav iz Beograda, recenzija

Nakon osam godina pušenja, krajem novembra sam progurao svojih prvih devet meseci bez cigarete. Kao nagradu za upornost moja devojka je rešila da me časti odlaskom u pozorište, a u isto vreme i sprda jer je predstava u pitanju bila Kafa i Cigarete. Jesam ranije gledao film i pored toga što imam visoko mišljenje o njemu nisam jedan od onih koji ga dižu u nebesa. Otišao sam bez i minimuma uloženog truda u istraživanje ko se pojavljuje od glumaca i šta mogu očekivati od izvedbe. To inače ne bi bio problem da nisam u svojoj glavi postavio neke predrasude kako bi to trebalo da izgleda. Sve što imam negativno da kažem u recenziji se zasnivana na izneverenim standardima koje mi, ruku na srce, niko nije ni obećao.

Tačno ime predstave je Kafa i cigarete – Pozdrav iz Beograda. Iz samog naslova se vidi povezanost sa filmom Jim Jarmuscha, kao i to da će ova verzija imati neki ovdašnji šmek. Nezahvalno je vršiti poređenja između ove dve kreacije, jer se radi o dva potpuno različita stila i forme, ali je neozbiljno očekivati da se ta poređenja neće vršiti. Komad se predstavlja kao posvećen filmu umesto zasnovan na filmu, što je bitno imati u vidu, jer i moja dobra igra na basketu je zasnovana na Vladimiru Štimcu, ali je posvećena mojoj gore pomenutoj devojci, jer će ona posle prati moju opremu. Oboje su zaslužni za moj uspeh, iako nemaju mnogo zajedničkih tačaka. Takođe, ne bi trebalo izvlačiti zaključke iz plakata, jer na njemu sve deluje crno i depresivno što zaista nije slučaj.

Kao i film, predstava je rađena kao omnibus drama. Za razliku od filma, ovde su te kratke priče mnogo direktnije povezane jedna sa drugom i svi likovi se ponavljaju. Radnja je potpuno nezavisna od izvornog materijala i likovi ne glume sami sebe. Ono što najviše odskače je humor. Baš ga ima. Ne mislim to u smislu ovo je nešto najsmešnije što sam ikada gledao, već govorim o količini. Svaka priča ima svoje momente komedije i takoreći pančlajnove. Baš ih ima. Slušajući publiku, pre bi rekli da je predstava omaž Jim Belushiu nego Jim Jarmushu. Ne mislim to negativno. Ne radi se ovde o jeftinom pecanju za poneki osmeh, šta više, humor je sasvim korektan, samo mislim da niko nije očekivao da će sve naginjati ka komediji. Trebalo mi je vremena da se naviknem, ali ostatak publike je mnogo brže ušao u štos tako da je možda sve bilo do mene.

Glumačka ekipa je baš ono čemu teži svaki tim u svakom sportu. Kombinacija iskustva i mladosti. Ponovo su moja očekivanja pravila barijeru. U filmu je sve nekako primireno i utišano. Reakcije ne osciliraju mnogo od ravnodušnosti (ovo malo preterujem). Predstava obiluje uzvicima, krupnim gestikulacijama, neizmernoj sreći i dubokim očajanjem. Nisam mogao da uživam u čitavoj prvoj sceni zbog ove razlike. Ponavljam da sam sam kriv što sam išta pretpostavljao. Tihomir Stanić na veoma visokom nivou. Dara Džokić se nekako najviše uklapala u kalup, koji sam nametnuo likovima pa sam baš uživao u njenom izvođenju. Scenario je možda najviše prijao Nebojši Iliću, koji je oduševljavao svakim momentom na sceni. Niko od ostalih glumaca nije zaostajao za pomenutima.

Kao i film, predstava se bavi odnosima među ljudima (rodbinski, kolegijalni, potpuni stranci, prijatelji koji se dugo nisu videli). Teme ragovora su mnogo prizemnije i bliže publici. Nijednog trenutka nemaš osećaj da ti nešto prelazi preko glave i da propuštaš nešto. Ukomponovane su tehnologije modernog vremena skype, elektronske cigarete, mobilni telefoni. Posebno je zanimljivo pominjanje raznih brendova i aktuelnih pop-kulurnih referenci. Slaganje stolova tokom izvedbe ima neki poseban šmek i zaslužuje posebnu pažnju. Ono što najviše podseća na film je gomilanje šolja, šoljica i čaša sa kafom. Nisam primetio da se iko na sceni kucnuo kafama, a imajući u vidu čemu je delo posvećeno to baš odskače. Možda je Jim Jarmush stavio autorsko pravo na kucanje kafom pa bi morao u tom slučaju biti plaćen. Pesma koja se pušta između scena je baš gotivna i ako iko sazna koja je pesma u pitanju neka nam javi.

Mislim da niko nije izašao iz Ateljea i odmah pozvao sebi nekog bliskog da podeli sa njim sjajne utiske sa predstave. Verujem da je gomila ljudi odmah zvalo nekog da dogovore odlazak na kafu koji se uporno odlaže. Sve u svemu baš prijatno iskustvo. Za vreme trajanja više imaš utisak da gledaš kvalitetnu, domaću TV dramu nego predstavu, što zaista mislim kao kompliment. Sve što je potrebno za uživanje je da se ne ode sa predrasudama. Ne verujem da bi se svidelo Jim Jarmushu, ali verovatno bi se svidelo vašim roditeljima. Lično mislim da su vaši roditelji OK likovi sa pristojnim ukusom tako da to nije uopšte loša stvar.

Autor: Dobrocudni