Prošle nedelje imali smo jedan pravi PTSD, iliti na srpskom PTSP, vikend. Ranom zorom, poslom, uputili smo se na put kod najbližih susjeda, u Vukovar, i to baš onim putevima kojima su ozloglašeni likovi poput Arkana i Ludog Kureta išli. Naravno, mi smo obavljali humaniji i nešto legalniji posao. U povratku, nismo stali usput da jedemo, pa smo u Beograd stigli baš gladni. Ako nam je post-ratna priča bila u prvom planu, nekako nam je bilo logično (nama, vama verovatno ne) da sednemo u novi (moguće i prvi) vijetnamski restoran u Beogradu.
Dok sa jedne strane vlada ekspanzija burger restorana, ekipa entuzijasta se osmelila da otvori lokal koji će nositi oznaku “nacionalni”. Izbor nacije je pao na Vijetnam, a dozvolićemo sebi pretpostavku da je to prvenstveno urađeno zbog filma Apokalipsa danas, a ne zbog toga što je neko od vlasnika bio zaljubljen u Vijetnamku. Bilo kako bilo, u Gospodar Jevremovoj 50, već nekih šest meseci posluje restoran „Istok“. Ime koje asocira na sve osim na Vijetnam.
Već po ulasku, bilo nam je jasno da se nalazimo u lokalu gde bi se prijatno osećali i Radoš Bajić i Želimir Žilnik. Upravo takva neka ekipa je i dolazila/odlazila dok smo bili tu.
Kako to obično biva u novim restoranima, osoblje je uvek raspoloženo da objašnjava sve sa menija, ali očekujemo da za par meseci budu u fazonu „šta si dolazio ako ne znaš“. Srećom mi smo znali osnove, pa je petljanje po jelovniku prošlo relativno brzo i izbor je pao na Pho (670/350 din), tradicionalnu vijetnamsku supu sa piletinom.
Pho smo već jeli po sličnim restoranima u Evropi, ali opet nije da smo baš znali šta očekujemo. Ova supa je od grada do grada imala veliki raspon ljutine, od toga da te natera na par suzica, muških najtežih, kao kad je Partizan ispao od Dinama u kvalifikacijama za Ligu šampiona (Budimpešta), do pravih suza, kao kad je Bambiju umrla mama, praćenih ostavljanjem polovine porcije, sa sve psovkama tipa dabogda se udavili (Prag). Pametno smo izabrali manju porciju, jer veća deluje kao činija u kojoj su nosili kajmak iz pripovetke Kašika. Supa je fino začinjena, puna raznih travki, svaki zalogaj je bio novo otkriće, i bilo je blaže od obe ove varijante koje smo već probali. Što je u ovom slučaju ipak plus. U principu, ovde možete komotno da se zaustavite, jer Pho nije klasično predjelo, i već od male porcije se fino najedete i orni ste da nasatvite dan. Ipak, iako siti, istraživačko novinarstvo nas je nateralo da damo šansu još nekom jelu .
Pošto ‘’Istok’’ ima manje porcije, upravo za one koji bi želeli da probaju stvari, a naravno i za manje kinte, izbor je pao na dva autentična jela, koja su, na našu žalost, čak previše autentična. Uprkos tome što Buns na pari sa pačetinom (370din) ima sastojke koje možemo pronaći i u Srbiji, sos sa kojim dolazi je čudnijeg mirisa i ukusa, na koje naša nepca i nisu baš naviknuta. Osetili smo se kao kada nam je neko prvi put objašnjavao pravila bejzbola. Razumemo mi to, ali nekako nema mnogo smisla. Ljubazna kelnerica nam je rekla kako se sos i zove, ali dvojici pametnjakovića nije palo na pamet da to i zapišu. Drugo pristiglo jelo, Wonton (430din), služi se u posebnoj drvenoj posudi, pa se malo osetiš kao u Van Damovom filmu, kada ga lokalci ugoste pre velikog turnira. Iako liče na klasične ravioli, ukus je takođe malo intenzivniji, ne baš kao „nisam se izuo od jutros“ intezivan, već „možeš li da me počeš tu, ne mogu da dohvatim“ intenzivan. Uz ovaj drugi sos, išao je i regularni soja sos, koji Wontonu fino popravi utisak.
Uvek je zabavno otići u restoran azijske hrane. Pošto kineski mahom liče jedni na druge i nemaju puno veze sa mozgom, raduje nas pojavljivanje vijetnamskog restorana, a uskoro ćemo overiti indonežanski i japanski. Sad naravno, nije to svačija šolja čaja i čašica sakea, ali nas dvojica imamo otporne želuce na svakojake stvari (Farkaš stavlja šećer u spanać, Mimi po sopstvenom priznanju ne bi probao samo psa), tako da se unapred radujemo novim otkrićima.
Ocena: 3,8 Bordejna
*Da, ocenjujemo po Entoni Bordejnu. Više je bolje. Logično. Osim kod Sarsa, onda je manje bolje.
Autor: Shakraf i Miloš Dašić
COMMENTS