Jeli smo ljuto i plakali na ”Muškarci plaču ponedeljkom”

Fight Club je izašao 1999. i do danas je postao verovatno omiljeni film svakog trećeg muškarca na svetu. Ova druga dvojica su ili lamentirali nad 18-ominutnim kadrovima Tarkovskog, ili su smatrali da je Klub borbe do smrti, kako su ga prevodili u nekim video klubovima, film za pičkice i nastavljali da ljube bicepse dok gledaju Dudikofa i Lundgrena. Ovo ostvarenje Dejvida Finčera je najbolje opisalo momenat otuđenosti prosečnog twentysomething/thirtysomething dečaka na prelazu dva milenijuma, zarobljenog u kandžama konzumerizma, koji je u besumučnom davanju i primanju udaraca, uspevao da konačno ostvari kontakt sa bliskim bićem i oseti nešto.

Dobro došli na event Muškarci plaču ponedeljkom. Zašto uvod sa Fight Clubom? Pa kad su mi pomenuli da postoji tajni event gde se tipovi skupljaju i jedu ljuto dok im ne sagori sluzokoža jednjaka, poređenje se samo nameće. Nismo mogli (ili nismo hteli) da idemo bez ortaka koji je već bio, tako da je sam event već dobio na ekskluzivitetu, a i nanošenje bola koje ti na kraju pričinajva neku vrstu zadovoljstva, ako voliš ljuto, nekako podseća na Tajlera Durdena i drugare. Dobro, stvar je mnogo lakše prirode i veselija je.

Prvo pravilo Fight Cluba je da ne pričamo o Fight Clubu, tako da vam nećemo reći gde je ovo, samo prenosimo utiske. Grupica entuzijasta skuplja se svakog ponedeljka i na različite vrste hrane stavlja baš dosta ljute stvari, počev od svežih paprika, pa do ljutih sosova, kako domaće radinosti koje možete nabaviti preko interneta, tako i stranih sosića koji se svojim nalepnicama i natpisima na njima ne razlikuju puno od otrova koje stavljate u podrum protiv pacova i drugih štetočina. Tokom večeri, količina ljutog se povećava, tj. prođete kroz pet etapa ljutog, pa ko živ, ko mrtav. Uglavnom, do kraja svi plaču.

Mala digresija, a i moj prvi utisak cele večeri. Sve se odvija u jednoj dorćolskoj kući, jako staroj, koja je danas super zabavan lokal i pub, ali ja sam tu bio pre desetak godina, kod ortaka koji je iznajmljivao podrum te kuće, a posle se navukao na dop. Tako da veče nije ni počelo, a ja kao da sam bio u nekom domaćem filmu, samo je bilo pitanje da li će ga režirati Raša Andrić ili Oleg Novković.

Ovog ponedeljka smo bili počašćeni nekim sosićima miksovanim u nutribuletu. Prethodnih ponedeljaka su bilu gulaši, čiliji, pice, itd… Ovi sosovi, šejkovi, kako god, mazani su na krekere, i u suštini liče na humus, ili pesto, s tim što su imali toliko sastojaka u sebi, da ne možemo baš da im nadenemo ime. Imali su u sebi i leblebije, spanać, sveže krastavce i cherry paradajz. Plus začine, i na kraju paprike, koje su se pojačavale kako su etape išle. Paprike su bile habanero, ljute, ali opet slabije od Karoline, koja je prava trovačica, a koja se izgleda može naći u Maksiju, iako izgleda kao da je stigla preporučenom poštom iz Meksika.

Ušli smo u prvi nivo. Samo je Habanero u miksu i fino je ljuto. Onako kao kad sebi hranu zaljute ljudi koji vole baš ljuto, tako da oni koji nisu radi da im se ispeče jezik dok klopaju, već ovde odustaju. Ja baš volim ljuto i sve vreme mi je bio cim, da ne shvatim da sam ipak mindža, a ne nindža, i da to što volim da mi stave ljuti kečap na picu u Orlu, ne znači da mogu da se igram sa ovim legendama. Inače, sve ovo je potpuno za dž, ali ne postoji situacija da će neko doći i grebati se za hranu. Skraćivanja gladi baš i nema, ovo je samo čist entuzijazam, a to se već vidi sa ulaskom u drugi krug

Na drugom nivou stvari kreću da se lome. Napravio sam početničku grešku, pa sam između dva nivoa probao sos Ultra- cepoguzac, za čim neko vreme imam želju, i šta da vam kažem, kanula je prva suza, a onda su pošle i njene sestre sa drugim nivoom. Doduše, sos na krekeru koji sam probao bio je slabiji od Cepogusca, pa mi je sve delovalo kao da ljuto gasim ljutim. Na ovom nivou ukus i dalje postoji, ali je baš krenulo da žeže. I dalje doduše kao kad sebi spremate hranu, samo onim danima kad se baš mrzite i iz nekog razloga imate poriv za samokažnjavanjem. Ekipa oko stola je sve brojnija i nekako se svi gledamo kao da smo podelili po ekser i široko otovrenih očiju postavljamo standradna rejv pitanja Je l’ te radi i Je l’ te vozi…….

Treći nivo……dodali su i prvu Karolinu u miks……..sve ti jebem……..posle početnog udarca na čula i kao sve je baš baš ljuto kreću udarci……prvo u glavu, pa u stomak……nisam siguran da mogu da hodam baš pravo…………..onako, zanosim u stranu, odlazim u WC čisto da bih se umio, a i podrignuo…….ipak sam među nepozantim ljudima, čuvam neke momente bontona…..spoiler alert, kasnije ću ih naravno izgubiti…………..bol polako prelazi iz usta u stomak……….naravno, ovo je krug u kojoj većini kreću suze na oči…………….iako mozak prvo šalje informacije da možda ovde treba stati, ulazimo u četvrti nivo, jer što kaže Tap 011 šta to beše mozak.……………………………………………..

………četvrti nivo………..ovde već shvatam da sam prilično mrtav iznutra kad mogu ovu do jedem……………………..dodaju se tri Karoline i dva Habanera………………plačem više nego na ćaletovoj sahrani……………….morao sam da sednem da jedem pošto nisam siguran da se neću onesvestiti……………………………….sjebao sam sve receptore i pivo mi je prilično slatko i imam utisak da mogu da popijem 10 komada…………………..zaboravite ovo…………….toliko me boli stomak da ne mogu ništa više da unesem u sebe…………………..red ispred WC-a je sve veći………………….pričam s ljudima koje vidim prvi put u životu, tj. uglavnom stenjemo, znojimo se i plačemo…………………..ali bondujemo se, ipak smo saborci u  ovome što volimo, sa suzama u očima kako kaže The Streets I’ve known you all my life i don’t know your name…………. valjda ovako izgleda služenje vojske……………….

……..ulazimo u peti nivo…………prvo sam rekao da neću………………ali što kaže Rijana sestra moja…………….this is what you came for………….ustvari izgleda da mogu da komuniciram samo u napamet naučenim sthovima pesama……..ne umem da proizvedem svoju neku misao……………da li je ovo kao kad treba da umreš, a prolaze ti slike života ispred očiju…………….da li meni prolaze pesme koje sam čuo više puta u poslednjih nekoliko nedelja……………………………….ulaze mali Cigančići što prodaju maramice po gradu i konačno to prodavanje maramica ima smisla prvi put u životu………………………..dišem na usta i izduvavam vazduh da bi ih ohladio, ali džabe kad mi je požar u ustima…………kao da benzinom gasim vatru………………završavam poslednji nivo…….ali pribojavao sam se da će se desiti, ono što se zaista i desilo ………………………..

…………..šesti nivo………………..kažu ljuto je zdravo……………………jeste zdravo………….na prvom i drugom nivou možda, posle je zdravo mozgu…………………manje sam gricnuo kreker………………….jbg……………povukao sam granicu……………………imam utisak da mi je sve izgorelo u organizmu, kao seljaci kad zapale njive krajem leta/početkom jeseni…..suze su prestale, a i znojenje pošto mislim da više nije bilo tečnosti da izađe iz mene…………..poslednje čega sam se sećao je da su padali dogovori za sledeći ponedeljak…………..a ja sam razmišlajo kako da preživim utorak…………………………….

Prvo pravilo o utorku posle Muškarci plaču ponedeljkom – Ne priča se o utorku posle Muškarci plaču ponedeljkom.

Ako vam treba još podataka, ili da naslutite gde je to, bila je Marka Žvaka, evo vam video.

Autor: Miloš Dašić