Poslaću ti razglednicu, pozdravi iz Tunguzije…
Tunguzija, ta daleka nepostojeća zemlja, nastala spajanjem termina tundra i sinonima za dupe, u koju odlaziš ili šalješ nekoga kad hoćeš da budeš finiji, pa da ga ne pošalješ u skraćenicu koja se odnosi na polni organ koji vas je rodio, a ne na tri sata iza podneva. Termin koji je ostao davno iza nas, u jugoslovenskim filmovima i serijama, zajedno sa rečima kao što su “samiška”, odgovorima roditeljima kao što je “šab me gabri”, ili oduševljenim skretanjem pažnje na duhovitost sagovornika, oslikanom u rečenici “krvav si”. Međutim, pokušavao sam da se setim gde se u SFRJ pop kulturi upotrebljava termin “Tunguzija”, i moram da priznam da sem slow burnera Riblje Čorbe U dva će čistači odneti đubre, nisam uspeo ničega da se setim. Sve do Svemirka, koji je odlučio da tako nazove svoj novi album, drugi po redu.
‘’To je mjesto koje ne postoji, u žargonskoj spiki’’, pričaju mi Marko, Bojan i Brane iz Svemirka u subotu, par sati pre nego su rasprodali KC Grad. ”Dobro zvuči rječ kao rječ, pa smo razmišljali kako se može napraviti dobar koncept oko toga. Mislim, postoji ta nekakva tunguska oblast u Rusiji, ali ova naša Tunguzija nije vezana za to.”
Mislim da je koncept jako bitna stvar vezana za ovaj bend. Počev od fizičkog izgleda, do nastupa, preko pesama i vannastavnih radnji, u kojima nam saopštavaju da su emo macho pop bend, ili kineski pop, ili šta već sve nisu lupili u prethodne godinu, dve, tri od kako su u žiži interesovanje nešto veće publike.
‘’Nije više bitno šta je emo macho pop bend’’ odgovaraju mi, i taman pomislim da im je pun kufer tih zajebancija, kad ono – ’’Sad postajemo tagajoga!’’ A na pitanje šta je tagajoga dobijam jedan tagajogast odgovor. ‘’Tagajoga je koncept koji je juče nastao, sve će se saznati u skorije vreme, samo se trebate strpiti. ‘’ A onda dobijam nešto malčice ozbiljniji odgovor. ” Volimo se jako izdvajat, to nam je jako bitno, da budemo malo izdvojeni u moru bendova koji pjevaju na engleskom, a zaboravili su pjevati na maternjem. Pa koristimo raznorazne fore da bi zainteresirali ljude. Shvatiće ljudi, nije to potrebno previše objašnjavat. To nisu glazbene odrednice, to su više life style odrednice. Kad ne sviramo, onda se družimo, i onda u tim momentima nam padaju nazivi na pamet svih tih stanja u kojima se nalazimo, i onda se to sve nadovezuje na muziku.
Ako ništa, “tagajoga” je onda smišljena na druženju i sviranju u Novom Sadu, oko koncerta gde je, koliko znam i koliko sam čuo, bilo čak i lepše i bolje nego u Beogradu, gde je bilo baš dobro. Setio sam se da sam ih slušao ove godine u Ljubljani na Ment festivalu, kad ih je naša ortakinja počastila i gađala brusom. Zbog toga ih pitam da li su svesni da na ženski deo publike utiču kao kakav boy band kome su izlazili posteri u Huperu. ‘’Nismo mi toliko zastupljeni u toj priči, to je više Marko u tome’’ kaže Brane, i prebacuje lopticu na Marka, međutim, i njemu kao da nije baš milo zbog ove priče ‘’A šta znam, meni je to presmješno, ali uvek je bolje više žena nego tipova, jer uglavnom je obrnuto, uglovnom ti dođe par tipova od 30 godina da popiju pivo, i da vide šta ima. Ne možemo se požalit na našu publiku. Ljudi koji nam se obraćaju su inteligentni, i imaju kakvu muzičku pozadinu. Provociram pitanjem, a šta ako krenu da lete muške gaće umesto ženskih brushaltera, na šta dobijam odgovor “ma samo nek se baca”.
Ovo sam ja kao probao da uhvatim atmosferu i uslikam nešto. Da da, znam da je do jaja fotka. Razmišljam da počnem profesionalno da se bavim ovim.
U Beogradu nije bilo muških gaća, koliko sam video nije bilo ni bruseva na bini, ali je bilo baš dosta žena. Sigurno 80 odsto publike su sačinjavale pripadnice lepšeg pola. Međutim, sumnjam da bi se neki singl pastuv ovajdio na svirci, jer realno, jedini tipovi koje su interesovale devojke te večeri, bili su na bini. To naravno kao želim da kažem da su svi momci iz benda bili podjednkao zanimljivi, ali realno je da su svi pogledi bili upereni u frontmena Marka. Sve što Svemirko radi na bini, a i u pesmama, deluje jako jednostavno, ali valjda je u tome i poenta. Strofa-refren, strofa-refren, pevljiv rif, melodija. To su ipak stvari koje nam fale u domaćoj, ili regionalnoj muzici. Ponekad imam utisak da domaća muzika više želi da mi izbije prednje zube, nego da me natera da đuskam ili da pevam. A i kad kažeš da želiš tako nešto, imaš osećaj posramljenosti, da si kakav mlakonja i očekuješ da iz mase izađe neki Boris Repetitor i kaže – pij taj sok pičko, nemoj da te prebijem.
Mislim, da se razumemo, ništa tu nije novo i nešto super originalno, ali je zabavno. Od provog takta Na tvome zidu pa sve do poslednje 34,5 koje su izveli sa matrice, publika peva kao da je na Vembliju. To zvuči kao dobar opis. Sve te žene koje urliču hitove sa Vanilije i Tunguzije, kao da žele da je barem jedna pesma o njima. Jedna devojka na šanku kaže da zvuče kao na CD-u. To je možda dobar opis, mada mislim da oni možda i nemaju CD. Do zaključenja ovog broja nismo to proverili. Vanilija je inače, između ostalog, izdata i na VHS kaseti. Pitao sam ih zašto baš tako, i saznajem da su Marko i Bojan radili za neku firmu koja je imala gomilu VHS kaseta za bacanje, a i kao, dobra je fora, tako da se vraćamo na priču o konceptu.
Na više mesta sam naleteo na to da je njihova muzika pogodna za muvanje i slušanje u mraku sa osobom koja ti se sviđa, pa sam naravno odlučio da im uputim jedno teglasto pitanje – uz koju njihovu pesmu misle da je najbolje izbubiti nevinost? Brane misli da je to ’80s šlager Šapat sa Tunguzije, dok se Marko ipak opredelio za Ja znam da nešto uzimam (hehe). A na parafrazu onog Balkanskom ulicom pitanja – koju pesmu naručujete u kafani, odnosno uz koju vašu pesmu se pije i pati a da nije Vrati mi se još jedanput, kažu – uz svaku drugu.
Novije pesme su na svirci odlično prihvaćene. Dizajnerica Laura se peva od prvog stiha, sa jačim naglaskom na ja sam samo seljak iz Đakova. Btw, mislio sam da je to neka parafraza Petrarke, kad ono, pesma je o devojci koja se stvarno tako zove i živi u Zagrebu. Meni lično omiljena sa novog, 34,5, ima house šmek i odličan remix potencijal, a u razgovoru saznajem da je ispala sa Markovog elektronskog projekta. Možda treba naterati Kezz da je remiksuje, pošto je i ovako ortakinja sa njima, a i nastupala je to veče posle njih, i sve više se okreće elektronskom delu svoje karijere, što mi naravno podržavamo. Meni se ne svira je baš hit, što se videlo i u subotu. Inače je pesma za koju su mnogi prokomentarisali da liči na Haustor i da je Marko peva kao Rundek Enu. Nisam fan te teorije, ali u razgovoru s momcima saznajem da im ne smeta. Kažu i da su fanovi Bijelog dugmeta, pogotovo albuma Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo albuma, i od tad u njihovim sintovima čujem samo Lazu Ristovskog. But that’s a good thing.
Ponudio sam momcima da mi daju clickkbait naslov za ovaj tekst. Realno, to ću da počnem da radim redovno, šta mi glupo. Ma samo nek se baca se ističe kao pravi pobednik i krasio bi naslovnu stranu kad bi Tegla bila tabloid.
Za kraj, jedno emo macho pop pitanje. Pitam ih da li veruju u koncept “Vrati mi se još jedanput”. Uz smeh i urlanje, dobijam nekoliko – doživeli smo to, ali nikad više!!!
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS