Atomsko sklonište – Pakleni vozači plays softly in the background.
Nisam bio fan MOTO GP takmičenja dok nisam seo da probam ovu igru. Da me je neko pre nekog vremena pitao, rekao bih da je Formula superiornija u svakom smislu, zabavnija za gledanje, zajebanija i šta sve ne. Sve ovo bih rekao do pre par dana, dok se nisam oznojio igrajući MOTO GP 2019 na Sony PlayStation4.
Seo sam ispred TV-a, sa samopouzdanjem prekaljenog vozača trka. Nekoga ko će sada da pokida još jednu u nizu „ko će pre do cilja“ igara.
Startuješ igru, zapljusnute te prelepe crveno/roze/ljubičaste boje interfejsa. Sve te fino zakuca za trosed. I onda kreće „jedvačekanje“. Samo želiš da izletiš na stazu da čuješ kako taj motor bruji.
Ali polako ulaziš u proces. Praviš svog lika. Biraš mu kacigu rukavice, kombinezon. Imaš izbor nekih brendova za koje iskreno nikada nisam ni čuo, ali kapiram da je to pravom fanu kao Nike ili Adidas. Izaberem sve da mi lik izgleda kao nešto između belog moćnog rendžera i Stiga iz Top Geara.
Konačno sam spreman za asfalt. Daj stazu neka Italija nešto, lepo vreme da ne razmišljam o pneumaticima (kao da bi i znao šta je za šta i kako). Kreće trka ja naravno stežem R2 kao magarac. I dok još stoji crveno na semaforu, meni kroz glavu prolazi – E nije mi nigde ponudio nikakav tutorijal. Kao malo da vidim kako se vozi. Ma jok nema potrebe. Levo je levo, desno je desno. X je zadnja kočnica, L1 je prednja, šta tu ima da se misli.
Kada se promenilo svetlo i kada je motor skočio, a džojstik krenuo da vibrira, ispred mene je bila beskrajna pravina, na kraju krivina, a u njoj moj udarac čeono u zid.
Jasno je k’o dan, ja ovo ne znam da igram.
Izađem i kao, daj malo time trial da igram da „namestim ruku“. Da vidim kako da uhvatim krivinu, kad kočim i šta da radim. Izaberem nekog Rookie vozača, koji voze neke najsporije motore na planeti bukvalno električne trotinete, ali kao ne vidi me niko daj dok ne naučim.
E sad, da bi ti se upisalo vreme u time trialu, ne smeš da ispadneš sa staze. Znači ako izađeš obaveste te da veze nemaš i da će da ti se piše vreme tek u sledećem krugu. I tako sam ja vozio jedno sat vremena bez uspeha, bez da sam imao zapisano jedno vreme.
Nisam mogao da provalim kako se motor ponaša. Kada da kočim. Kako da priđem krivini, sve mi je bilo kontraintuitivno. Govorio sam sebi, nije do tebe, igra je glupa. LOŠE SU JE NAPRAVILI. TI SI PAMETAN I VELIKI SI CAR.
Frustracija je rasla. Pauzirao sam igru i otišao na Youtube da vidim da li neko može da mi objasni zašto ovoliko ne umem nešto. Uključim nekog lika koji izgovara prvu rečenicu, onu rečenicu koju ste čuli milion puta od onog ortaka koji se loži na automobile, motore i sve sa unutrašnjim sagorevanjem. On kaže – moraš da kočiš motorom.
Majku li ti tvoju. Tebra ne mogu da ostanem na stazi duže od 30 sekundi, ne znam gde udaram (lažem udaram u zid) kakvo kočenje motorom šta pričaš.
Popizdim, odem u opcije i uključim naj-malo-pišastiju pomoć. Auto brake. Da video igra radi najteži deo posla za sebe.
Vratim se, i uspem da odvezem krug od početka do kraja. Upisano vreme. Motor zvuči kao motor, a ne kao da melju kafu.
Mala pobeda. Mikroskopska. Da da, ubaciti foru o penisu ovde.
Ruku na srce, taj trenutak kada sam uključio da igra radi umesto mene je učinio da polako počnem da razumem fiziku same igre. Tj, fiziku planete Zemlje, jer je igra to dovela do savršenstva. Nakon par krugova i odigranih trka sa ovom opcijom, mnogo sam bolje savladao sve. Odigrao sam celo rookie prvenstvo tako. I izgleda da sam uz pomoć toga sve naučio.
Taj što bi rekli „learning curve“ je nešto što je najbitnije u ovoj topčini od igre.
Neću vam pričati o grafici, igrivosti, veštačkoj inteligenciji drugih vozača (koja je bolest, jer AI uči dok se trka sa tobom – Terminator jebeni)… Ono što želim da pričam je koliko ćete napredovati kao igrač što duže igrate. Sve će vam ići sve laganije i više nećete voziti motor po užarenom asfaltu nego ćete jahati vreli nož kroz hladan puter. Klizati kao Nutela po hlebu. Menjati smerove kao student na Filozofskom. Birati putanju kao automobil sa rotacijom kroz punu Kneza Miloša.
Onda kreće lom. Možete da igrate karijeru, da birate i sa kog levela krećete. Moja preporuka je kao Rookie u toj Milena Ćeranić ligi, pa polako iz godine u godinu do vrha.
Možete voziti kao Valentino Rosi, ako sam dobro zapamtio iz tri perioda njegovog života. Možete oživeti rivalstva i scene iz prošlosti i sada ih ponovo proživeti kao jedan od učesnika.
Možete slušati glasno brujanje motora dugo dugo dugo dok usavršavate stil vožnje. Možete postati taj lik. Onaj što se loži na motore. Posebno ako vam bolje polovina ne dozvoljava da kupite svoj motor, iako sam ja svoj čovek i imam svoje pare, ja sam ih zaradio, smem da ih trošim kako ja hoću.
Ocena: Ova igra je kao fakultet. Teška ako igraš po pravilima.
Autor: good_neighbor
COMMENTS