Imamo neki poriv da tekst o putu na Hilandar pišemo u aoristu, ali se plašimo da bismo zvučali kao Džoni Štulić, tako da ćemo to preskočiti. Umesto toga, probaćemo da na iskren način dočaramo kako izgleda iskustvo odlaska na Svetu goru.
Nakon što je posetio Vatikan, jedan od članova Tegle želeo je da ispoštuje i pravoslavni deo porodice, i poseti Hilandar. U slučaju da želite da se upustite u tu priču, potrebno je samo da bude elektronski pismeni i na mejl pilgrims@hilandar.org pišete na ćirilici. Datum koji je izabran je 24. mart, čisto jer se tog vikenda nije igrala Premijer liga.
U petak posle posla krenuli smo ka Grčkoj. U kolima nas je bilo trojica, od kojih se samo jedan preziva na -ić. Dvojica sa vozačkim dozvolama. Dvojica krštena. Jedan programer. Sneg nas je pratio od Beograda do Soluna. Srećom, u ovo doba godine nema turista, tako da su putevi bili skoro prazni, a kada pandurima na granici kažeš da ideš na Hilandar, nekako te ne smaraju, ma koliko bio bradat i izgledao kao da slušaš Bjesove. Stigli smo kasno uveče u Uranopolis, gradić najbliži Svetoj gori. Tamo smo prespavali u nekom klasičnom grčkom hotelčiću na moru. Navili satove na rano i popadali.
Ujutru smo ustali i sišli na doručak. Pored nas za stolom je sedeo jedan monah. Mi smo se trudili da budemo opušteni, ali već se polako osećala neka drugačija atmosfera. Pokupili smo svoje stvari i krenuli ka trajektu.
Na Svetu goru je moguće doći i kopnenim putem, ali kapiram da su Grci hteli da uzmu neki dinar, pa nas teraju da idemo trajektom. Pre toga uzimamo vize, tj. dokument kojim nam se odobrava dolazak na svetu zemlju. Do polaska trajekta imamo još pola sata, pa odlučujemo da popijemo kafu. Tu već izvaljujemo da smo okruženi sa jedno 300 muškaraca. Rusi, Bugari, Moldavci, Gruzijci i ostala pravoslavna braća. U svoj toj gomili vidimo i jedno brdo od čoveka, za koga se kasnije ispostavlja da je naš proslavljeni košarkaš i Kraljević Marko – Darko Miličić. U tom trenutku se još uvek tripujemo da ćemo upoznati Darka do kraja putovanja, ali ispostaviće se da je on na drugačijoj misiji od nas.
Trajekt polako kreće, mi se penjemo na terasu. Tada počinjemo da skeniramo ljude oko sebe. Svi su obučeni smerno. Niko ne nosi nove patike ili jaknu. Tek poneka trenerka sa ranflom ili fudbalski dres. Svi pričaju nekako tiho, osim par Rusa sa limenkama piva u rukama koji odaju vajb momačke večeri.
Stižemo u Jovanjicu, prvu stanicu trajekta gde nas čeka kombi prevoz do samog Hilandara. Mala zemljana staza, samo nagoveštava naš povratak u 12. ili 13. vek. Domet mobilnih telefona polako prestaje u nekom trenutku kada i sam manastir počinje da se nazire. Dočekuju nas kafom, domaćom normalno, ratlukom i uzom ili mastikom, nikada nismo znali da razlikujemo to dvoje. Smeštaju nas u konak. Džinovsku sobu sa 50 kreveta, za koju su stariji likovi rekli da ih podseća na vojsku. Nas trojica smo se saglasili, iako od vojske imamo Call of Duty.
Hilandar ti osim dobrodošlice ne obezbeđuje nikakav “program”, što nekako i kada razmisliš ima smisla, jer su oni manastir, a ne turistička destinacija. Obavestili su nas u koliko sati su bogosluženja i pozdravili se sa nama. Srećom snimili smo odmah jednu grupu, koju predvodi profesor istorije (ako smo dobro skontali). Prišljamčili smo se njima, jer smo skontali da se spremaju za turu po Hilandaru. To je najpametnija odluka koju smo doneli od trenutka kada smo odlučili da pošaljemo mejl Hilandaru i pitamo ih da li smemo da dođemo. Raško, čovek koji je vodio turu, je ozbiljan poznavalac istorije ali i religije, i pružio nam je jedan ozbiljan javni čas. Videli smo kosturnicu, saznali kao se sahranjuju monasi, videli Dušanovu maslinu i mesto gde je ponovo pronađena Trojeručica. Čak smo i posetili obližnji zilotski manastir Esfigmen. Manastir poznat po tome što se odmetnuo od Grčke pravoslavne crkve jer su malo alergični na ekumenizam. Njihov manastir je jedno klasično Game of Thrones zdanje na obali mora, gde žive, rade i mole se veoma zanimljivi monasi, ispod crne zastave na kojoj piše PRAVOSLAVLJE ILI SMRT. Ova skupina odmah zadobija naše simpatije, jer ako nešto članovi Tegla.rs cene, to je doslednost, a posebno hard core stav u svemu. Oni cepaju nekom svojom stazom, dosta usamljenom. Jedini manastir sa kojim imaju kontakt je Hilandar, jer prepoznaju neke svoje osobine valjda i u nama Srbima.
Nakon ovog malog izleta, odlazimo da čekiramo i Milutinovu kulu. To je jedna ozbiljna građevina koju je kralj Milutin podigao i u njoj nastanio najamničku vojsku čiji posao je bio da brane Hilandar od osvajača i raznih gusara.
Žurimo nazad jer kasnimo na večernje služenje. Nećemo vam pisati ništa o ovom delu puta. Najlakše je da vam napišemo da je molitva jedna vrlo lična stvar. Ono što smo naučili je da pravoslavlje, bar javno, propagira taj lični trenutak. Trenutak izbora da se ti moliš kako ti misliš da treba. Da se ponašaš onako kako misliš da je ok. Nećemo vam pisati ni o tome koliko bogosluženje traje, da li je naporno, da li se moraš pridržavati nekih posebnih pravila. Ali ono što ćemo vam sigurno ispričati je to da tamo, u Hilandaru, za vreme službe ne postoji nikakav strogost. Ne postoji neki autoritet koga se plašiš, koga moraš da slušaš, ili neko ko se ljuti ako uradiš nešto pogrešno. Ono što smo mi osetili je prihvatanje.
Nakon bogosluženja sledi večera. Večeramo svi zajedno, i mi gosti i sveštenici. Večera je posna, jer smo tu za vreme Vaskršnjeg posta. Dok večeramo, u tišini, jedan od monaha čita odlomke iz Biblije. To celom obroku daje poseban ton, atmoferu koja ga čini bukvalno delom bogosluženja. Nakon večere izlazimo napolje. Trudimo se da uhvatimo još malo šetnje dok ne padne mrak. Pričamo malo se ljudima koji su oko nas. Pušački klan naravno radi kao DB i tamo gde svi odlaze da puše saznaju se sve priče. Ko je ko, što je ovde i tačka razno.
Pre desetak godina Hilandar je zadesio požar. Posedice se i dalje osećaju, kran je iznad manastira i svaka druga osoba je neki majstor koji tu radi nešto. Popravljaju, sređuju i restauriraju.
Polako pada mrak. I mi se spremamo za spavanje. U 19:15, jer iskreno šta drugo možeš da radiš tamo kada padne mrak. Posle jutarnje liturgije, se spremamo i krećemo put Beograda.
Spoiler alert: I kada se vraćaš u Srbiju, kaži graničarima da se vraćaš sa Svete gore i niko te ništa ne smara.
Autor: good_neighbor
COMMENTS