Thor: Ragnarok
Novi deo serijala o superheroju Toru je dokaz koliko Marvel uči iz svakog novog filma koji objavi. Kao što se Netflix busa da sve više napora ulažu da saslušaju svoje korisnike i da im pruže serije koje žele da gledaju, Marvel primerom pokazuje da oni to zapravo rade. Thor: Ragnarok je bukvalno taj korak napred koji su svi čekali da se desi na već pretrpanom tržištu superherojskih filmova. Film je zabavan, duhovit, prelpo snimljen, duhovit, dinamičan i da li sam pomenuo da je duhovit? Kapiram da je reditelj Taika Waititi zaslužan za skoro sve ove lepe osobine, ali ne možete pobeći ni od osećaja da su neke Marvel glavudže-menadžeri, u skupim odelima seli u neku kancelariju na vrhu nebodera i dogovorili se nešto. Kao da su se dogovorili da se uzmu sve najbolje stvari iz nekih od svojih najboljih filmova, tako da možemo videti dosta uticaja Deadpoola ili Guardiansa u ovom ostvarenju. Film je pravljen da bude hit i mislim da je u tome uspeo. Radnju možete da pogodite, postoji zloća i postoje dobri momci i devojke. Postoji zaplet, malo muvanja, okupljanja ekipe i zavšrni udarac. Tokom celog filma imate osećaj kao da igrate video igru u kojoj vi imate džojstik kojim upravljate Torom. Ragnarok znači smak sveta u nordijskoj mitologiji i vi ćete, verujte mi, navijati svom snagom da do njega ne dođe. Kao bonus track kroz film ćemo videti i plejadu raznih heroja iz Marvelovog univerzuma koji će samo podgrejati štrebera u vama. Sve u svemu – tako se prave superherojski filmovi. Živ bio Taika.
Gledati sa nekim ko se mnogo loži na superheroje, kako biste ih nervirali što ne znate imena baš svih likova, i što se smejete i aplaudirate na pogrešnim mestima.
Justice League
DC i Marvel su na nekom „večiti derbi“ sranju. Marvel heroji su zabavniji, filmovi su bolji, ali DC ima Betmena, a on je Betmen jbg. Taj Betmen je DC-ev McDonalds iz pesme: Mi imamo McDonalds, vi imate kurac. I malo je sve to došlo na naplatu. Justice League je jedan film velikih suprotnosti. Sa jedne strane je sve toliko kul. I Flash i Betmen, pa onda Akvamen i Betmen, pa Wonder Woman i Betmen, pa Alfred i Betmen. I oni se svi skupljaju, pa jure da ožive Supermena, pa je sve bogato, epsko i nadrkano. A onda sa druge strane, svega ima previše. Ima previše priče, ima previše glupih fora, ima previše praznog hoda, ima previše na silu ubačenih scena, koje su tu samo da bi bile kul. DC je izgleda sve pare oteo scenaristima i dao nekome drugom, jer se jasno vidi koliko su se ulenjili. Ima nekoliko fora u samom scenariju koje su „ukradene sa interneta“ koje ćete prepoznati iz MEME kulture. To nije prvi put da DC ovo radi i taj recept ubacivanja već poznatih fora je oproban u Suicide Squad i tada je takođe loše prošao. Negativac je neverovatno slab i uopšte mu ne verujem da je ultimativno zlo. Nijednog trenutka se nisam zabrinuo za bezbednost planete i ispostavilo se da sam bio u pravu. Sve se na kraju razreši sa tolikom lakoćom, da ti ne bude jasno šta si gledao prethodna dva sata. Film doduše ima dve fenomenalne stvari. Prva i sigurno najsvetlija tačka ovog ostvarenja je Gal Gadot u ulozi Wonder Woman. Cela priča oko WW je super. Još od njenog filma, koji je bio i više nego zabavan, samo se nastavlja izgradnja ovog lika (ili likuše?). Plus je Gal toliko lepa i toliko usisa svaku scenu svojom energijom da nisam siguran da li je to gluma ili samo postojanje. Neću više da je hvalim, jer sigurno nisam objektivan i sigurno neću napisati nešto što je tačno. Druga stvar je jedan fenomenalan omaž. Nisam siguran da li sam ga samo ja video, ili je stvarno stavljen sa namerom. Supermen doživljava jednu emotivnu scenu, u sred polja kukuruza, a ako se setimo da njegovog tatu glumi Kevin Kostner, onda vas taj trenutak mora podsetiti na Field of Dreams. Nadam se da je to namerno ubačeno u film i da ja nisam naloženi bolesnik.
Gledati sa znanjem da ste mogli biti u sali pored i gledati Thor: Ragnarok drugi put.
Autor: good_neighbor
Mayhem
Pravi film za patriote, budući da je snimljen u Beogradu, Boki Perić se pojavi na dva minuta, Nina Seničar na minut (ali vredan minut), a i Irfan Mensur statira u kukuruzu. Patriotski je i stav da sirotinja raja ima pravo da se pobuni i oslobodi se korporativnoga zuluma. Sve ostalo nema neke veze sa patriotizmom, već je izuzetno zabavna satira sa pevanjem, pucanjem i klanjem, o pošasti neoliberalnog sistema i propadanju milenijalsa unutar njega. Nećete zateći ništa preterano originalno, imaćete asocijacije i na Office Space, i Purge, i nedavni Belko Experiment, ali je već iskusni, ali i dalje napaljeni žanrovac Džo Linč, te sastojke odlično pomešao u bombu koja vam razvaljuje sva čula. Dobra strana scenarija je što ne gubi vreme na objašnjavanje virusa koji ljude pretvara u manijake, već odmah kreće da razvija radnju. Neinventivnost u motivima, ispravljena je u raznoraznim načinima na koji će kolege u nekom korporacijskom sranju jedni drugima vaditi dušu (metaforički) i džigericu (bukvalno). Stiven Jun, u narodu poznatiji kao Glen iz The Walking Dead, je odličan u glavnoj ulozi, a društvo mu potpuno ravnopravno pravi sjajna Samara Viving, koja posle naslovne uloge u Bejbisiterki, otvara kandidaturu za novu horor heroinu. Još zamislite da se ovo dešava vašim kolegama koje baš ne volite i ugođaj je potpun.
Gledati sa svakim ko želi da postane tašna-mašna lik, da vidi da se takva ambicija nekad baš ne isplati.
Blade of the Immortal
Ako ni po čemu drugom, ovaj film će ostati u analima svetske kinematografije, kao stoti film japanskog genija Takaši Mikea. Ili bar u to pokušavaju da nas ubede reklame i trejleri, iako bi preciznije bilo da se kaže “stota režija zapisana na IMDb-u”, ali priznaćete, to baš i ne bi dobro stajalo na posteru. Da li je ekranizacija legendarne mange opravdala očekivanja ljubitelja tog stripa ne znam, nemam ti kad još to da čitam, ali je sigurno dala dovoljnu dozu fiksa svima nama kojima je Miike pokazao da ne postoje granice onoga što smete da prikažete na filmu. Ok, jeste i on malo oladio poslednjih godina, ali nam uz dečije i omladinske filmove, na koje se mahom preorijentisao, povremeno daruje i malo samuraja. I ovde dobijate ono što očekujete od samurajskog filma – seču kroz desetine neprijatelja, inventivna oružja, over the top negativce. Sve to uz malo Miikeovog najcrnjeg humora i poveremenih nadrealnih izleta. Da ostanemo u anarhističkom raspoloženju, započetom prethodnom recenzijom, i ovde imate malo kritike na račun države, koja se na kraju nekako uvek ispostavi kao najveći problem. Ali, da se ne lažemo, bilo koji pamflet možete da provučete kroz vizuelno besprekorni samurajski ep, o ratniku koji ne može da umre, i bori se za slabije. Epski!
Gledati sa fanovima filmova True Grit i Profesionalac. Od prvog je Blade… možda krao, a drugi je verovatno krao od Bladea…
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS