The Meyerowitz Stories
Iz godine u godinu, mladi američki reditelji, kao i oni već srednje generacije, učestvuju u kalif umesto kalifa takmičenju, odnosno nadmeću se ko će biti novi Vudi Alen, naravno sa manje perverzih momenata iz stvarnog života. Ne verujem da će neko uspeti da dobaci više od onoga što je Noah Baumbach postigao filmom The Meyerowitz Stories. Ima ona Tolstojeva da sve srećne porodice liče jedna na drugu, a da su sve druge nesrećne na različite načine. To Baumbach već dvadesetak godina pokušava da pobije, jer njegove disfunkcionalne porodice prilično liče jedne na druge, počev od Squid and the Whale, preko Margot at the Wedding, do ove nove storije, u kojoj će nam Ben Stiler (sa manje) i Adam Sandler (sa više) uspeha pokazati da mogu da budu i ozbiljni glumci samo ako požele. Srce filma je Danny kog (iznenađujuće dobro?) tumači Adam Sandler. Mada to je iznenađenje samo za one koji ne prate potpuno lik i delo ovog komedijaša. Ovde je klasičan slacker, sa nepostojećom muzičkom karijerom, i ogromnom količinom daddy issuesa, tj. sve što zaista želi je da mu ćerka uspe na studijama režije i da ga otac pohvali i prihvati jednom u životu. Btw, ćerka mu je u svim filmovima gola, a i ljubomoran je na brata, tako da u par navrata dobijamo Sandlerovo patentirano izbacivanje agresije i besa. Kad smo kod brata, Ben Stiller je uspešniji burazer, poslovan čovek, otac je ponasan na njega, ali ga to ne sprečava da ima svoje probleme sa ocem. Sestra, manje poznata Elisabeth Marvel, je ono što ih povezuje tako disfunkcionalne i razbacane po celoj Americi. A da, tu je i najstariji Meyerowitz, otac i kamen temeljac svih problema. I sam nezadovoljan postignutim u životu, neretko je to prebacivao na svoje bivše brakove i decu. Međutim, kako su nas ovakvi filmovi do sada podsetili, u tragedijama i teškim trenutcima, porodica je osnova kojoj se okrećeš i na koju se oslanjaš. Naravno, kako je ovo film, porodica će ponuditi i rešenje problema. U životu je ipak malo drugačije. Film najviše šljaka tamo gde se vidi da je priča bliska samom autoru i duboko lična, u otuđenosti porodice, ali i komičnim momentima, kojih ipak ima nešto više nego u klasičnom Baumbachovom delu. Tu su i sitni detalji u razgovorima i porodičnim večerama, koji deluju kao da ste ih svi nekad videli i doživeli, a u tome je valjda poenta. Sandler je drugačiji nego u ostalim ozbiljnim ulogama, šteta ga izgleda baš ne zanima da napusti svoju dobro utvrđenu stazu dranja, lošeg humora i Roba Šnajdera.
Gledati sa onim jednim najvećim fanom filma Punch Drunk Love.
Lady Macbeth
Gledali ste film sa krinolinama, kostimima i onim ogromnim viktorijanskim haljinama? Nemoguće! Nije da baš niste u pravu ako vas to čudi, ali odlične kritike i hajp sa nekih portala su nas privukli. Pritom, nije ono na šta prvo posumnjate – još jedno čitanje Šekspirovog Magbeta, već adaptacija knjige Nikolaja Leskova Lady Macbeth of the Mtsensk District. Film je prebačen u Britaniju, gde mlada Katarina, udata za Aleksandra koji je ne pipa u krevetu, i povremeno ode kao Bajaga od kuće, pa ga nekad nema po pet, šest dana i onda Katarina ostane sama sa tastom. Ovde ne kreće neka Bora Stanković Nečista krv priča, pošto i tast krene sinovljevim putem. Onda Katarina ostane sama sa poslugom, pa prvo krene da spava po ceo dan, pa da pije i na kraju da se jebava sa seksi konjušarem. Sad sve ovo liči kao da prepričavam neki ljubić, ali ne dajte da vas zavara ovaj zaplet, daleko je od toga. Zloba koja narasta u našim glavnim junacima i triler situacija vode u potpuno drugom smeru. Mlada Katarina pоčinje film kao osoba koja bi zbog ljubavi uradila sve, da bi polako pokazivala kako joj je ljubav u potpuno drugom planu. U postavci priče, glavni ženski lik kreće kao feministička figura i heroina, i taman kad pomislimo da je ovo ustvari priča o tome, reditelj filma William Oldroyd nam izvlači tepih pod nogama, jer ipak je jedna stvar da žena ubije mizoginog kretena koji je zlostavlja, ali druga da ubije muževljevog konja koji cvili u bolovima. A to je tek početak. Florence Pugh je odličnа u naslovnoj ulozi, toliko da nakon filma nemate nameru da odete na IMDb stranicu nekog drugog glumca. Na kraju, možda će ove godine biti bučnijih i većih horora i trilera, sa većim zvezdama i krupnijim pričama, ali je ovde na malom prostoru, napravljena mnogo veća i žešća priča.
Gledati sa nekim fanom Lejdi Četerli ako želite da ga trolujete.
Autor: Miloš Dašić
Happy Death Day
Teško da ste ove filmske sezone mogli da izbegnete tekstove o povratku horora na velika blokbasterska vrata. Komercijalni uspeh mnogih naslova, od indi hitova, do proverenih varijanti rimejkova, vratio je plašenje u modu. Tinejdžeri su tu uvek bili publika koju bi trebalo privući, jer su horori najbolji izbor i za masovno blejanje gajbi dok su roditelji na ranču, i za deljenje straha sa potencijalnim partnerom u bioskopskom mraku. Srećan dan smrti se nastavlja na talas konceptualnih, samosvesnih filmova poput Vriska ili Poslednje ekskurzije, uz dodatak Dana mrmota. Kad već zapreti da će vam fora buđenja u istom danu nakon ubistva postati dosadna, film ubacuje u treću i pojačava napetost, gde se reditelj istakao, još malo pa u maniru starih majstora. A kad scenario zaškripi, tu je mlada Džesika Rot koja je glavnu ulogu iznela fenomenalno i pokazala da je buduća zvezda žanra, ili Holivuda uopšte. Bolje je da gledate bez prevelikog znanja detalja, biće vam zanimljivije, a i ako vas postavka nije odbila več u startu, sigurno će vam se film bar malo dopasti. Možda je doduše moglo još malo krvi tu i tamo, ali bože moj, trebaju ti tinejdžeri malo i da se povataju posle bioskopa, a ne da se tresu istraumirani.
Gledati za svoj rođendan, da biste skapirali kako ste mogli da prođete i gore i da to što vam kolege pevaju pesmicu nije najgora stvar na svetu, koliko god tako izgledala.
The Poughkeepsie Tapes
Found footage filmovi su baš čudna živinčad. Iako je njihov koncept realno trebalo da odumre nekad odmah posle Veštice iz Blera, posatali su još popularniji, jer ljudi iz nekog razloga vole da blenu u sat i po ničega, navodno realnog, kako bi dočekali jedan cim pred sam kraj filma. Opet, dobri izdanci podžanra su baš dobri, jer je potreban skil da izanđao koncept pretvoriš u išta gledljivo. Trake iz Pokipsija imaju tu prednost što nisu klasičan FF, već lažni dokumentarac, čiji veći deo zauzimaju snimci koji su ostali iza jednog serijskog ubice. Sam život filma je za poseban dokumentarac, budući da je snimljen još pre 10 godina, pa povučen odmah posle nekoliko festivala, izbačen kratko na VOD-u, opet sklonjen, da bi se oko ove Noći veštica našao na legalnom Blu-ray izdanju. I to malo što je prikazivan, podigao je velike kontroverze, gledaocima se mahom nije dopao. Znate da se na ovim Internet stranicama uvek misli svojom glavom i kontrira do besvesti, te ću u tom stilu proglasiti ovo za jedan od filmova godine. Ok, nema sad tu nikakve revolucionarnosti, ima balasta koje ovakav mokjumentari obavezno nosi sa sobom, ali su detalji uspeli da, makar meni, celu stvar podignu iznad proseka. Nećete ovde videti ništa preterano eksplicitno, a opet vam je nivo nelagode nekako na maksimumu, jer vas pojedini delovi i neprimetno uvuku da pomislite kako se sve to što gledate zaista dogodilo, a u tom slučaju je sto puta grozomornije. Sve vreme provejava i pritajeni, ali brutalni crni humor, pa i to daje dodatnu težinu na pozitivni tas kritičarske vage. Iz nekog razloga, meni se ovo baš dopalo, pa ako ste u fazonu – izvolite. Da napomenem, nije za svakoga.
Gledati sami, da vam ne pomisli društvo svašta.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS