Kumiko, The Treasure Hunter
Još od kad smo bili baš mali, pričaju nam o štetnosti američkog filma. Skoro pa kao Babarogom, plašili su nas uticajem akcijašenja i kung fua. Rambo i Terminator su u očima starijih bili razlog da neko izađe na ulicu i svom najboljem drugu polomi glavu, jer eto – to smo videli na zamrljanom VHSu, iznajmljenom u video klubu. Otud je 20 godina kasnije stigao onaj crveni kružić u gornjem levom uglu TV-a, kao da neko obraća pažnju na to. Kumiko očigledno niko nije upozorio na sve ovo, pa je gledajući Fargo braće Koen skontala da u pripizdini Minesote zaista postoji kofer sa novcem zakopan u snegu i kreće po njega. Doduše, Fargo i počinje natpisom da je baziran na istinitoj priči. Što bi rekao pomalo zaboravljeni bend Bravery – Honest Mistake. Da je gledala Velikog Lebovskog možda bi se više posvetila duvanju i kuglanju. Ova pomalo bajkovita priča, vuče inspiraciju iz usamljenosti mlade Japanke, koja živi neki Bill Murray u Lost in Translation meets Ekrem Jevrić u Poso Kuća život, pa joj je u toj otuđenosti verovatno lakše da poveruje u ko zna šta. A i gledajući filmove Takaši Mikea stiče se utisak da Japanci baš i nisu najčistiji kao nacija, još od one dve bombe u Drugom Svetskom ratu. Priča o Kumiko inače je bazirana na urbanoj legendi (ili istinitoj priči, ali ona je previše spojlerična) tako da dolazimo do Inception momenta – true story in a true story, because of gistro true story. Preporuka za film, u zavisnosti od toga koliko ste veliki cinik i spremni da progutate malo previše naivnu devojku sa suludom idejom. Jedno od prijatnijih iskustava, za sad mršave filmske godine (rečenica kao stvorena za DVD izdanje ovog filma sa sve potpisom ispod). Gledati sa likom koji više voli film Fargo od serije i sa likom koji više voli seriju od filma, pa im baciti kosku oko koje će se pobiti na kraju, sve to snimiti i okačiti na Jućub.
La Isla Minima ( Marshland )
Što kaže ona Fejsbuk grupa – Ide leto, a ja debela k’o krmača, a sa letom dolazi i nova sezona True Detectivea. Kraj prošle sezone je razočarao podosta fanova, koji su zagrizli na red haringe, Žute Kraljeve i time is a flat circle pseudo filozofiju, umesto da su pratili osnovnu priču i gledali, što bi naš narod rekao, dobar triler. Ta gospoda su još od kraja sezone tražili priče slične Pravim Detektivima, kako bi mogli da palamude na društvenim mrežama i forumima – bolje gledaj to i to, bolje je od ovog sranja. La Isla Minima je film do koga dođete čitajući takva palamuđenja, ali je i zaista dobar. Sniman u isto vreme kad i TD, a možda i ranije, tako da po priči i vizuelnom identitetu više duguje Finčeru, nego HBO seriji. Standardna priča sa dva pandura, a pošto su u pitanju kasne sedamdesete/rane osamdeste, naravno imamo kombinaciju bad cop i malo manje bad cop. Istražuju se ubistva dve devojke, u koja su naravno umešani svi, atmosfera je spora, ali taman kolko treba. Fun fact je da su glavni glumci poznati kao komičari, pa je ovo jedan od onih Džim Keri projekata – molim vas shvatite me ozbiljno. Gledati ako želite da budete jedna od onih sveznalica na netu koji znaju sve, a i ako samo želite da vidite do jaja film.
Lost River
Postalo je pravilo da svake godine na Kanskom festivalu postoji neki film koji bude ili potpuno izviždan, ili se publika podeli pa se nadjačavaju zvižducima i aplauzima. To su doživeli i Linč sa Fire Walk With Me, i Fon Trir sa Antihristom i Vini Čejs sa Medellinom. Ista sudbina je dočekala i rediteljski prvenac Rajana Goslinga. Ovo nije najgori film na svetu, iako će strana štampa pokušati da vas ubedi u to. Interesatno je da se vidi koliko se mladi Gosling loži na Linča i Gummo, remek delo Harmoni Korina iz 90ih. To smo međutim mogli da saznamo i iz Rajanovih intervjua ili nekoliko klipova na internetu, a ne da ga saznajemo kroz sat i po ovoga. Kao celina, film je apsolutni kolaps koji strmoglavo juri na dole, međutim ako posmatramo zasebne delove, pronalaze se fine morbidne minijature. Priča prati samohranu majku, u izvođenju Kristine Hendriks, koja odgaja dva sina u nekoj post-Katrina, post-Obrenovac močvari. Pošto im preti iseljenje zapošljava se u nekom bizarnom underground sex showu, gde devojke izvode striptiz dok se puca na njih, seku svoje lice i gde ih dave plastičnim kesama. Za to vreme njenog starijeg sina juri lokalni klinac krimos (internet kaže da je to jedna od inkarnacija Dr. Whoa) da mu makazama iseče usta. U slobodno vreme mali traži nešto pod vodom (jebemliga šta, valjda Atlantidu) i druži sa sa klinkom čija baba sedi po ceo dan u kući i gleda svoje matore VHS snimke. Glumi i Ben Mendelson, koji polako, ali sigurno, osvaja titulu u popularnoj kategoriji – sporedni glumac kome ne znamo ime, ali glumi svuda i jebe keve. Gore je od Gumma i Blue Velveta, ali svakako bolje od Đavolje Varoši i Noći u kući moje majke, pa ako ima zainteresovanih, izvolite. Gledati sa devojkom, koja se baš loži na Goslinga, a kad joj se ne svidi, možete da budete u fazonu jel’ vidiš kako si sa mnom mnogo bolje prošla.
Let Us Prey
Sve srećne škotske pripizdine liče jedna na drugu, sve nesrećne pune su ludaka na svoj način. Najbolji su filmovi čiju radnju možete potpuno da objasnite jednom rečenicom, a ona ovde glasi Đavo je došao po svoje. Ako posle dvadesetak minuta pomislite da gledate rimejk nesrećnog Neprijatelja Dejana Zečevića, ne gasite plejere, jer LuP nema nameru da vam sat i po dramosera o Bogu, Satani, prvom grehu i o tome ko je počeo rat, već da vas zabavi i povremeno izbije dupe iz stolice. Ovo nije remek delo, niti to pokušava, niti to svaki film i treba da bude. Najveća pohvala je da nećete ni da primetite koliko brzo prođe prvi sat, pre završnog obračuna, i da do kraja filma nećete da pomerite oči sa ekrana, iako su nam serije smanjile koncentraciju na minimum. Đavo je možda i najjači na ekranu u poslednje vreme (nije spojler, shvatite odmah o čemu se radi, da ponovimo – ovo nije Neprijatelj), a tumači ga carić Liam Cunningham, poznatiji u narodu kao onaj iz GoT-a bez prstiju, što se druži sa Stanisom, a malo i liči na njega. Iako čovek dominira svakim kadrom i ostatak ekipe dobro radi posao, pa uspevaju da vam približe likove, koji su inače daleko od simpatičnih. Da nema zastoja dešavanjima, pomaže i odlična muzika, koja non stop pumpa, a duguje očigledno mnogo, skorovima Džona Karpentera. Ima ovde malo i karpenterijanske atmosfere, tako da ako ste fan žanra, nećete se pokajati da izdvojite vreme za Let Us Prey. Gledati uz spremnu hranu i minimalne odlaske u WC.
Hyena
Pre petnaestak godina Skandinavci su postali bogovi krimića, tako što su pokupili brutalnost iz britanskih filmova i na nju nakalemili svoju drndavu kameru iz ruke. Britanci su međutim, u međuvremenu, otkrili Tarantina i počeli da prave filmove u tom fazonu. U međuvremenu su shvatili da ne treba da kradu od Amera (verovatno i zbog ženidbe i razvoda Gaj Ričija i Madone) i da još od zajebanih uloga Majkla Kejna, imaju jaku tradiciju u krimi žanru. Izgleda da se ipak zaboravilo kako se to dobro radi, pa u Hijeni direktno kradu od severa Evrope. Kamera iz ruke ovde dva sata prati doživljaje štrokavih pandura, za koje je Vik Meki iz Prljave značke, prava Majka Tereza. Englezi dakle snimaju svog Pushera sa dve decenije zakašnjenja, ali fali tu malo simpatičnijih likova, jer imate želju da svima koji se prošetaju kroz kadar polupate glavu o drvo. A i Srbi su kao dežurni negativci u Skandinaviji, ipak bolje prikazani, od ovde prisutne albanske mafije. Bolje je i da se prave ovakvi filmovi, nego trieshiljadita varijacija na Dve čađave dvocevke, ali može to mnogo mnogo bolje. Gledati sa kolegama sa fakulteta koji bi se kurčili da su gledali nešto čudno i esperimentalno, a dovoljno su mladi da nikad hisu uhvatili reprizu nekog of tri Pushera na RTSu.
Autori: MimiKraljmamba, RadomirZvoncek
COMMENTS