Spider-Man: Homecoming
Tokom reklama u bioskopu sam shvatio da je ovo treći, od pet superherojskih filmova (onih Marvel-DC najvećih, naravno) iz ove godine. Ok, shvatio sam i da su klinci apsolutno nesnosni, da im ispadaju kokice po svima i da užasno iritirajuće srču sok, ali dobro, nećemo sad o tome. Da se vratimo na ono treći ove godine, a već ko zna koji u pomami, koja vlada već deceniju. I sad, tu biti dovoljno originalan, jeste težak zadatak. Naročito ako ni ne smete da budete previše slobodni, jer zna se da najveći broj fanova ovakvih filmova, na promene reaguje kao na mučenje strujom. Originalnost ovde dolazi iz srednjoškolskog ambijenta, tako da vam povremeno nije baš jasno da li gledate superherojštinu i coming of age film. Ovo je pohvala. A kako će Spajdi i u narednim filmovima da bude u školi, bejbi fejs Tom Holand se odlično uklapa, i uspeva da iznese jaku dozu humora, iako se povremeno ponaša kao oni klinci s početka teksta. Ono gde ovaj film baš odskače od svojih kolega, jeste negativac, koga briljantno tumači Majkl Kiton, kao prvog lošeg momka u franšizi, za koga znate šta radi, zašto radi, i šta želi time da postigne. O akciji i ostalom ne treba trošiti reči, ovo je Marvel film, znate šta možete da očekujete, jedino što je standardna boljka da se povremeno ne vidi ko koga i čime bije, ali dobro, to su nama CGI i 3D doneli. Uz nekoliko simpatičnih omaža, namigivanja drugim filmovima i stripovima, i sa pesmom Ramonesa na početku i na kraju, Spider-Man: Homecoming je definitivno jedno od prijatnijih filmskih iskustava ove godine. Osim onih dosadnih klinaca…
Gledati sa nekim sestričinama i bratancima i naučiti ih lepom ponašanju u bioskopu.
Castlevania
Ako ste zapitali otkud serija u tekstu o filmovima, da se mi razumemo, Netflix vas mnogo laže. Serijom su nazvali četiri epizode od po 20 i nešto minuta. Sve ukupno, 100 minuta materijala. U mom selu se to zove film, ali ajde. Projekat se zaista dugo krčkao i ova adaptacija legendarne video igre je prošla kroz milion faza i formi, da bi se na kraju ostvarila kao animirana serija. Hm, serija… dobro. Iza svega stoji scenaristički pečat velikog Vorena Elisa, autora nekoliko stripova koji mogu da se svrstaju u najbolje ikada. Da nije izgubio zamah prelaskom u drugi medij, vidi se u zaista oštroj kritici crkve, pa su, osim standardnog Drakule, ovde negativci i sveštena lica, koja pokušavaju da kontrolišu masu. Tu je i nekoliko scena gde se objašnjava opštenje sa sitnom stokom, tako da ne možete da omašite da Elis stoji iza toga. Sama priča jeste nezavršena, te bismo ovo mogli da posmatramo samo kao prolog za ono što sledi naredne godine, a to je proširena sezona od osam epizoda (što već malo liči na seriju) i konačno sučeljavanje naših junaka, koji su sada tim, sa zloglasnim krvolokom Vladom Cepešom. Animacija je odlično urađena i nema neke razlike u odnosu na anime koje se prave za japansko tržište. Ostaje samo mala žal zbog zaista prekratkog trajanja, ali bože moj, krosover različitih talenata je dovoljno interesantan, da vam ostavi povoljan utisak.
Gledati, pa kad vam bude malo, pošto je toliko kratko, gledati još jednom.
Autor: Radomir Zvoncek
Win It All
Filmovi o zavisnostima nam skoro uvek prikazuju borbu ljudi, koji od slina u kandžama demona poroka, pokušavaju da se iščupaju i postanu bolji ljudi. Osim ako je zavisnost od kockanja u pitanju. Onda na neki način navijamo za glavnog lika, kome apsolutno ništa ne ide u životu, da sa jednom dobrom rukom odigra all in i orobi i kuću i sve. Filmovi o kockarima i kockanju su uvek zabavni i gotovo je sigurno da ćete ih naći na listama omiljenih filmova lokalnih padavičara. Međutim, uvek ostaje prostor da se desi neuspeh i u ovom žanru, da ne kažemo ćorak. Win It All je novi film Joea Swanberga, koji ih štancuje kao na traci i izbacuje jedan ili dva godišnje. Čini mi se da bi naviše voleo da mu neko prilepi epitet Kasavetesa za novo doba, ali mislim da bi to bilo baš svetogrđe. Njegovi filmovi deluju kao da nema scenarija, već da je sve neka vrsta polu-pijane improvizacije, i tako je i sa ovim. Eddie je neuspešan u svemu što radi, nema pas za šta da ga ujede, i takvom mu dođe određena torba na čuvanje, koju ne sme da otvori, i kad vlasnik torbe izađe sa robije dobiće određenu nagradu. Naravno da otvori, naravno da su unutra pare, naravno da će da krene da se kocka sa njima. Sve se menja kad upozna Evu, mladu medicinsku sestru i pokuša da živi normalnim životom, ali ne lezi vraže. Po ovom sažetku kontate da ste priču videli milion puta, i da sve zavisi od scenarija i glavnog glumca da li će ovo uopšte da valja. Jake Johnson je jedan on najboljih komičara svoje generacije i sjajno je odigrao ovog kockara padavičara i vukao film na svoj šarm koliko je mogao, ali to nije dovoljno. Polovina scena deluje kao da se kamera upravo upalila i tek negde na kraju scene, glumci dobiju ideju šta zaista treba da se dešava. Ipak, čitajući recenzije na stranim sajtovima, ne sumnjam da će se ovaj film naći na listi naslova koje morate da pogledate ove godine. Spoiler alert – ne morate. A ne sumnjam ni da će Joe Swanberg dobiti vetar u leđa da nastavi da pravi dva filma godišnje, bez ikakavog smisla i moranja.
Gledati, prekinuti na pola, pa pustiti Rounders ili Mississippi Grind.
Magic Box predstavlja: Paris Can Wait
Već neko vreme na pomen prezimena Kopola, ne znamo odmah na koga se misli. Da li na iskusnog tatu, ipak jednog od najvećih ikada, ili mlađahnu mu ćerkicu, koja je zacementriala ime u indie pomodnom svetu. E sad, tu se pojavljuju razni Romani, Đie i ostali, za koje biste guglovanjem otkrili da su imali nebitne filmske uratke u prethodnim godinama. U celu priču sada dodajemo i Eleanor, majku Sofijinu i suprugu Frensisovu. Ovo joj je prvi igrani, ali ne i prvi film. Eleonor je režirala Heart of Darkness, dokumentarac o snimanju Apokalipse danas, za koji će neki jeretici reći da je bolji od samog filma. Strašne stvari sebi dozvoljavaju ljudi, pošto su pročitali par knjiga i pogledali tri filma na neengleskom jeziku. Eleonor u svojoj osamdesetoj snima svoj prvi igrani, nije da je morala, mada nije ni da nije. Realno, bilo bi do jaja ako je ovim filmom u stvari priznala neku realnu švaleraciju. A evo i zašto. Naša glavna junakinja, zauvek lepa Diane Lane, je žena poznatog holivudskog producenta (uloga svedena na kameo Aleka Boldvina) i umesto da krene s njim u Budimpeštu, reši da ode u Pariz. Pošto ima probleme sa ušima i ne može da leti, muževljev kolega (Arnaud Viard) se ponudi da je poveze. Naravno, kolega je Francuz, i u najboljoj tradiciji jednog Pepe Le Tvora, krenuo je da skakuće oko nje i osvaja je, kako ono Vesna Zmijanac reče, malo po malo. I da, kako to obično biva u današnjim filmovima, žena od preko 40 ne može samo da ode i švaleriše se, mora da se zaljubi u zemlju u koju je doputovalu, arhitekturu, vina, jela, polja lavande, šarm druge kulture, pa čak i tad na kraju ne znamo šta nam je doneo dan, šta noć. Film je negde na pola puta između romantične dramedije srednjeg doba i putopisa, Gospođa Lejn je već sagradila celu karijeru sa ženskim likovima koji se malo ‘vataju sa strane, a malo pronalaze ljubav u petoj ili šestoj deceniji, tako da ovde pliva kao riba u vodi. Zato se sad vraćamo na početak priče i ono koliko bi bilo dobro da je na premijeri Frensis skontao da mu neki kolega nabija rogove, dok se on već 10 godina mota u neuspešnim nezavisnim produkcijama, koje više niko ne gleda.
Gledati ako nemate para za svoju eat, pray, love avanturu.
Ovaj film, i mnoge druge, možete pogledati putem servisa Magic Box.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS