Ovaj izveštaj će biti vrlo kratak, uzevši u obzir da ga autor kuca u autobusu za Crnu Goru na omalenom pipavom ekranu telefona (nije bio kratak – narator). No, činjenica je da se o događaju kakav je bilo Đurđevo otvorenog srca 2017. valja prozboriti pokoja.
Pre svega, želim da naglasim da nikada nisam bio od onih ljudi sklonih nostalgičnom osvrtanju ka detinjstvu. Prah prahu, pepeo pepelu, a Robotek duboko zatrpan u prošlosti i sve pet. (Ozbiljno, ne pokušavajte da gledate Robotek ponovo ako ste ga voleli pre 20+ godina.) S druge strane, vest o tome da Tap 011 održava koncert u originalnoj postavi, u sred Đurđeva, vojvođanske nekrunisane prestonice lubenica, nežno je prošašoljila moje nostalgične žice. Organizovavši si prevoz i ulaznicu za ovaj event, pristupio sam pripremi za samu svirku uz snimak reunion koncerta iz 2011. (nadajući se da će zaista biti svirka a ne nesrećno zapomaganje uz matricu iz ’98. godine). Tu su brane koje su držale nostalgiju popustile i dozvolile bujici osećanja da me poplavi i potpuno preuzme. Završio sam gledanje snimka, protrljao oči i rekao sebi “dosta za danas”.
(Ovde je napravljena pauza za divljenje putnicama koje već pola sata na svom telefonu gledaju tutorijale za nešto što se crta po očima)
No, ono što je u suštini bilo glavno jelo jeste sam nastup omiljenog neozbiljno-ozbiljnog benda vaše i naše mladosti. Stigli smo u Đurđevo fashionably late, sat vremena pre početka koncerta po najavljenom redu vožnje, mislivši da tako nećemo morati da slušamo Lee Manov DJ set duže od pola sata, ali ispostavilo se da smo tu debelo pogrešili. Osim što je izvrteo pozamašan blok svojih stvari koje smo manje ili više zaboravili i/ili potisnuli, Novosađanin koji je u poslednje vreme najpoznatiji kao voditelj pab kvizova, počastio nas je i divnim spletom raznolikih pesama, ne mareći za beat matching, intonaciju, a najčešće ni za, na rođendanskim kućnim žurkama vrlo popularnu, crossfade opciju. Hrabro i vrlo u njegovom stilu. Možda nam se nije svidelo, ali barem je nekome bilo zabavno. A onda trenutak istine.
Na bini su se, odmah nakon Ivane i Goce (koje su ipak koliko toliko prisutne na sceni poslednjih 15 godina), pojavili proćelavi Pera, osedeli Milan i Đole koji je izdaleka izgledao kao da su umesto njega doveli Marčela. No, dobro, naši stari prijatelji su ostarili, šta sad, rekoh sebi, i zajedno sa njima pustih glas uz stihove “Stigao je sajam, stigao je sajam” kao razdragana tridesetogodišnja konjina kakva jesam. Nakon toga sve je krenulo samo ka boljem. Bunda, Vuk, Pekara, klasici su se ređali jedan za drugim. Nakon toga, ekipa predstavlja specijalnog gosta i Ivana ostaje sama sa bendom na bini kako bi izvela par pesama iz Negativ ere. To će kasnije uraditi i Gordana koja uporno publiku naziva “mačićima”, time mi razbivši iluziju da sam jedina osoba koja to radi na svojim nastupima. U međuvremenu dobijamo jedan srceparajući splet onih bolnijih pesama koji je počeo sa Možda ti se vrati kao Lesi (koja je i dalje jedna od najboljih domaćih pesama ikada prim. aut.) a nastavljena sa Okreni 95 i Vrapcima. Da mi stariji tinejdžeri ne bismo isekli vene, dobili smo na poklon i svojevrstan medley najboljih 90s dance numera sa naših prostora koji se pretvorio u Ja ili televizor. A onda pred sam kraj nastupa, nebo se otvorilo i prosulo pljusak po Đurđevu. “Nemoj da je neko otišao kući!” prodrala se sestra Gordana, bogotac štimunga, i bend je počeo da praši legendarne Gaće. Paralelni univerzum se otvorio, ljudi oko mene skaču po pljusku, baja tri reda ispred pali baklju, a ja skačem i pevam sa njima. U vatru i vodu i nebo i zemlju.
Nedavno sam čuo (parafraziram) tvrdnju da na muzičke događaje idemo da bismo doživeli kvazireligiozna iskustva. Iz mog ugla, ovo iskustvo je bilo vrlo duhovno. To se osetilo i tokom povratka dok smo u automobilu za Novi Sad gledali svako na svoju stranu i pevušili melodije pesama koje smo čuli te večeri. Smatram da sam u svojoj kolekciji cepnutih karata za koncerte nakupio dosta velikih i bitnih stvari koje su mi manje ili više promenile gledište i mišljenje o muzici i svetu. Ali ipak s vremena na vreme dese se neke opskurne stvari kao što je Tap 011 u Đurđevu koje te pomere malo ali te pomere dobro. Moj savet je da, kada na takve prilike naiđete, ne oklevate da ih ugrabite. Kao ćilim ili čarobnu lampu ili mudrost pustinjaka sa planine.
COMMENTS