POSTAVKA
Krenimo od početka. Prva predstava na festivalu bila je Veliki krotitelj. U ovoj alegorijskoj koreografiji koja “kopa” po arhetipima, Dimitros Papajoanu, koga smo već imali priliku da gledamo na Beogradskom festivalu igre (BFI) prošle godine, inače likovni umetnik po obrazovanju, slikao nam je mitske prizore koje je iskopao. U jednom trenutku velika boginja majka se porađa, u drugom Isus je razapet, u trećoj žena žanje žito kao na slikama Van Goga, a potom sledi Rembrantov Čas anatomije i “izložba” se nastavlja prateći istorijske motive i kulturne reference kojima čovečanstvo uobličuje i naizgled kroti divlji svet. Monumentalna predstava i lep početak festivala. D. Papjoanu je za komad Nigde (koji je beogradska publika imala prilike da vidi na prošlogodišnjem BFI u izvedbi holandskog amsambla Introdans) dobio i nagradu Festivala Jovan Ćirilov – za korak dalje.
Druga predstava Jedan, Jedan i Jedan, (Vertigo iz Tel Aviva) nastavlja na istom tragu i ispituje podeljenosti između nas i Drugih, podvojenost prirode i kulture, unutrašnjeg, duhovnog i spoljnog sveta. Ova lepa i nadasve nežna koreografija bi na mene verovatno ostavila dublji utisak da koreografkinja (Noa Wertheim) nije nevešto pokušala da objasni svoju umetničku zamisao pre početka predstave i da iza mene nisu sedele dve devojke koje nisu zatvarale usta tokom cele predstave. Do kraja u meni je tinjala podvojenost prirode i kulture, ali represivna mazohistička kultura je pobedila, te nisam ništa rekao neuviđavnim sugrađankama.
IGRA JE ŽENSKOG RODA – JEDNO FEMINISTIČKO UČITAVANJE
Na tragu već istaknutih tema, dihotomije priroda-kultura, možemo primetiti da, iako to nije bila namera organizatora, većina baleta na ovogodišnjem Festivalu može se vrlo jasno čitati iz feminističke perspektive; to su ostvarenja koja mahom tematizuju rod i rodne uloge, razmatraju pol i telesnost i bave se temama društvenog odnosa prema starosti. Sve je to, ispada, u skladu sa globalnim društvenim i umetničkim tokovima pošto su prethodni meseci protekli u znaku #MeToo pokreta i priče o diskriminaciji, seksualnom uznemiravanju i odnosima moći, ne samo u Holivudu nego i u svetu uopšte.
Balet Trokadero od Monte Karla, ponovo je bio na festivalu i u svom poznatom drag maniru izveo nekoliko koreografija među kojima i Labudovo jezero Čajkovskog. Devetnaestovekovna koreografija koju izvode stameni momci maljavih prsa u pačkama i sa scenskom šminkom na kojoj bi pozavidele i učesnice Ru Paul Drag Race-a svakako su prizor koji ne bi trebalo propustiti kada sledeći put budu dolazili u Beograd. Standarno dobro i nadasve zabavno.
R. OSA_10 vežbi za novu virtuoznost (Silvija Gribaudi) najavljen je kao “poziv da prepoznamo lepotu i izvrsnost u jednom jedinstvenom, izuzetnom telu iz univerzuma igre” i fantastična Klaudija Marsikano (Claudia Marsicano) upravo je to i učinila. Ovo nije bio klasičan balet. Bio je to performans i teatar pokreta i igranje pred ogledalom i poigravanje sa scenskim klišeima i još mnogo toga odjednom. Definitivno najveće iznenađenje na Festivalu što su potvrdile ne samo ovacije iz publike već i učešće publike u predstavi i celokupna atmosfera u maloj sali Ateljea 212. Nema ko sa te predstave nije izašao nasmejan. Klaudija Marsikano ovim komadom izdigla se i iznad svog tela i iznad svih klišea sa kojima se poigravala. Vežba, kako nam govori S. Gribaudi mnogo je više od vežbe kojom oblikujemo telo. Vežba je performativna praksa koja nam može pomoći da život ne shvatamo uvek previše ozbiljno.
Kompanija Roja Asafa sa predstavom Dečaci, još jedno je u nizu sjajnih gostovanja izraelskih trupa na BFI. Po mojoj oceni ovo je bila najsloženija koreografija izvedena na ovogodšnjem Festivalu. Ovaj suptilni komad preispituje šta znači biti muškarac u patrijarhalnom svetu: muškarac kao poza muškarca, muškarac kao borbeni čovek, ratnik i nasilnik, muškost kao masturbacija, kao homoerotika ili muškost kao obrazovanje dečaka koje ih za sve to priprema, i na kraju, muškost kao sloboda i oslobađanje od društvenih stega, pa i rodne uloge muškarca. Na kraju predstave muškarac postaje čovek. Perfektno uvežban mali ansambl od četiri vrlo različita igrača. Izuzetna koreografija i izuzetna izvedba!
Predstava Otac (Peeping Tom) počinje tako što sin, dečak iz prethodno pomenutih Dečaka, ostavlja svoga oca u staračkom domu. Otac je potresna predstava o starosti, smrti i prolaznosti ali i o neprolaznosti napetosti između očeva i sinova, roditelja i dece. Akteri ove životne drame iz staračkog doma nikada ne izlaze, samo u njemu na kraju završavaju. Na sceni su nastupali i štićenici Gerontološkog saveza Srbije, a pažnju medija je, više od same predstave, okupirala činjenica da je jedna od igračica ove prestižne briselske kompanije, naše gore list, Tamara Gvozdenović.
BOŽANSTVENA IGRA
Po mom sudu najbolja predstava na Festivalu bila je predstava Kompanije Akaša Odedre (Aakash Odedra Company). Ovo je prva produkcija ove kompanije. Na sceni igra samo sâm Akaš Odedra, a četiri koregorafije potpisuju A. Odedra, Akram Kan, Rasel Malifant i Sidi Larbi Šerkauji (Akram Khan, Russell Maliphant, Sidi Larbi Cherkaoui) i ne zna se koja je bolja. Četiri brilijantne minijature koje oduzimaju dah.
Akaš Odedra, Britanac indijskog porekla, koristi dve tradicionalne indijske plesne tradicije – katak i baratanatijam kao svoj plesni jezik. I katak i baratanatijam su menjali svoje pojavne oblike i razvijali se kroz vekove od ritualnog do sekularnog plesa, ali su uvek zadržavali svoju osnovnu funkciju – pričanje mitske priče. Tokom i posle kolonizacije, ples je polako bivao skrajnut i označen kao nemoralno senzualan i povezivan je sa prostitucijom. Katak se zbog toga transformisao i počeli su ga učiti i izvoditi dečaci a ne devojčice! Kakav feministički obrt!
Teško je opisati izvođenje kome su prisustvovali gledaoci u Ateljeu 212. Zamislite kada biste korake iz vlaškog ili užičkog kola ili, možda bolje, šote uzeli kao koreografske elemente i od njih počeli da pričate priču igrajuću i ritmu elektronskog zvuka. Tako nekako. Sličnih pokušaja je doduše bilo i kod nas ali bolje da ih ne spominjemo, da ne bismo prizivali nove izvedbe tih horor saga. A. Odedra je već zvezdica, ali će biti ogromna zvezda. Zapamtite njegovo ime!
Kako slovi naslov članka o Odedri objavljenog u NIN-u (Marko Lovrić za NIN, 29.3.2018.) – Ako se ne bi igralo, bog se ne bi pomerio. Pošto se baratanatijam izvodio ispred hinduističkih hramova u sklopu verskih ceremonija. Bogovi i boginje su se morali pomeriti dok je Akaš igrao i to ne samo na nebesima nego potom i u Vrtu zemaljskih uživanja, u izvedbi Kompanija Mari Šuinar (Marie Chuinar) iz Montreala. Ova nesvakidašnja predstava oživela je triptih Heronimusa Boša koji predstavlja, pojednostavljeno rečeno, raj, pakao i zemaljski vrt prepun telesne požude. Iz zemaljskog vrta put uglavnom vodi u pakao koji u postavci Mari Šuinar izgleda kao ludnica iz noćnih mora Markiza de Sada. U poslednjoj sceni, odnosno prvom delu triptiha, pravoverni su sa Isusom, koji, u ovoj pokretnoj slici, definitivno igra.
NAJVEĆA RAZOČARANJA
Neću okolišati, tri koregrafije (Harmonija bogova i ljudi – Fei Bo, Duhovna nit – Liang i Oblik sjaja – Jorma Elo) u izvedbi Baleta Hongkonga bile su potpuno nepotrebne u programu. Prve dve koreografije bile su i podnošljive, „tra la la”, da citiram jednu gledateljku, dok je treći komad bio ne samo dosadan, nego i neuvežban. Kostim i koreografija Oblika sjaja neodoljivo su me podsetili na sletove organizovane tokom proslave 25. maja u Jugoslaviji. To je bio jedan loše uvežban slet! Za novac koji je potrošen da se ova trupa dovede u Beograd i odigra ovu predstavu, organizatori su mogli celu publiku poslati autobusom u Bečku operu i kupiti im karte za Balanchine, Liang, Proietto. I tu je prvi komad lep, drugi, isto Liangov, pristojan, a treći skandalozno loš. Za one koji bi izdržali do kraja, organizatorima bi verovatno preostalo sredstava da ih pre povratka časte Saher tortom. Zbog ove izvedbe, predsednica Vlade, koja je takođe bila prisutna, nije morala da napušta zahuktale reforme i digitalizaciju Srbije.
Festival je zatvorila Sidnejska kompanija igre, takođe u Sava centru. Počelo je fino, koreografijom Gnu (Gabrielle Nankivell) čija je glavna snaga u masovnosti. Nastavilo se ne tako fino sa Svetlošću mraka (Rafael Bonachela). Ovde, koreografski pristup bio je sledeći: igračima i igračicama je dato da sami interpretiraju temu tj. naslov i na temelju toga koreograf je gradio balet. O rezultatu ove hipsterske dekonstrukcije mogu samo da kažem da je dobra stvar da se komad u nekom trenutku priveo kraju, iako sam ja sumnjao u taj pozitivan ishod. Jedan tviteraš je posvedočio i da je u maniru Bošove ilustracije pakla zamišljao kako muči igrače ne bi li kompenzovao bol koju oseća. Moji poznanici koji su gledali nastup imali su drugačije taktike preživljavanja: jedni su se kikotali a drugi su dremali. Treći komad (Pun mesec, Cheng Tsung-Lung) je „izvukao stvar”, ali ne sasvim. Pri izlasku iz sale čuo sam nekoliko ljudi koji su otvoreno komentarisali ko je sve zaspao tokom predstave. Sapienti sat.
Umesto ovih skupih, bombastičnih, a u suštini, ne preterano relevantnih produkcija, BFI je mogao da ugosti nekoliko trupa iz regiona. Lepe, ali i osrednje stvari se rade i u Zagrebu i Rijeci na primer.
OPASNE VEZE
Skapino balet izveo je Skalu, novo ostvarenje svog umetničkog direktora Eda Vuba (Ed Wubbe). Sjajna igra, transponovani kostim i barokna muzika preneli su nam atmosferu drame koja je u najavi bila opisana poput one iz filma Opasne veze. Ja bih ovaj balet pre opisao kao barokni gotik spektakl.
Ta groteskna barokna ulickanost, krinoline koje stežu neoprana tela, elegancija koja prikriva dekadenciju, donekle su i alegorija samog Festivala. Za 15 godina trajanja Beogradskog festivala igre (BFI), iza uljudne fasade Festivala stoji trula baletska scena Srbije koja jedva preživljava i čije je najveće ostvarenje bajata, skoro užegla, postavka Krcka Oraščića u Narodnom pozorištu. Za to vreme, BITEF Dance Company životari, a o manjim inicijativama i avangardnim plesnim grupama da i ne govorimo. Dok predsednica Vlade sa svojom partnerkom sedi u prvom redu Sava centra, homoseksualce, a među njima i neke beogradske baletane, doslovno tuku na ulicama prestonice.
Rečju, BFI, koji je finansiran i javnim sredstvima, gotovo ništa nije uradio za razvoj plesnog stvaralaštva u Srbiji niti, izgleda, ima nameru da to čini. Bila je ovo još jedna spektakularna smotra svetskog plesnog stvaralaštva. Festival je prošao i ostalo nam je samo da čekamo sledeći na kome ćemo možda ponovo videti igrače ili igračice koji su naše gore list. Do tada, organizatori mogu da razmisle na koji način mogu da podstaknu domaću scenu. Možda nekom drugom nagradom ili regionalnim programom, poput onog koji neguje FEST? Možda za će onda za 15 godina neko iz Brisela ili belog sveta u Beogradu stvarati umetnost koju ćemo moći da izvozimo na svetske festivale.
Autor: Damjan Rehm Bogunović
COMMENTS