Iz nekog nepoznatog razloga sve što je stvoreno u SAD, a u domenu zabave je po pravilu nešto najbolje što je ovaj svet video, a to u prevodu znači da je potrošena nerazuma količina para da se to stvori. I naravno sve to lepo izgleda. ali ako se malo dublje zagrebe, ispod površine sve je šuplje i osrednje, kao druga postava Tap 011. Nikakva dublja priča, nikakva emocija ili tradicija, ništa.
Razlog ovolikom nezadovoljstvu je utisak da je sam korisnik na kraju prevaren, ali da nema šta da se buni jer stvari jednostavno tako fukcionišu.
Poslednji primer koji je doveo do izliva negativnih emocija je Destiny. Najave za samu igru su krenule i preko godinu dana pre njenog izlaska i predstavljalo se kao epsko delo, nešto što do sada nije viđeno, kao kada najavljuju novog selektora Srbije. Najveći razlog za takav stav, naravno, je budžet (isto kao kod selektora) koji je spremljen za razvoj i sve ostalo što se tiče igre. Ukratko budžet je iznosio 500,000,000$. Ovde nećemo napisati onu foru „slovima …“, ali to je jebeno mnogo para. Naravno da smo svi čekali da vidimo o čemu se tu radi. Očekivali smo Radomira Antića, a dobili Haviera Klementea.
Kada je objavljena izgledala je kao remek delo. Nije mogla da joj se nađe nijedna zamerka na polju vizualizacije i slike i tona. Pogotovu je izgledala impresivno na konzolama nove generacije koje su se pojavile u sličnom periodu (PS4 i XboxOne). Svi znamo da bi to još bolje izgledalo na PC, ali nećemo sada o tome.
Ali to je prvi utisak. Igrica koja ima budžet za tri Nacionalna stadiona + par dečijih bolnica bi trebalo da raspameti igrače do šuljeva i žuljeva, ali cela euforija je splasnula vec posle desetak sati igranja koliko je potrebno da se pređe glavna priča. Sam izdavač je najavljivao da će igra imati toliko sadržaja da nikada neće biti dosadno, kad ono Operacija trijumf među igrama. Ne mogu da kažem da je to sve bila laž, ali je bilo daleko od istine.
Priča je baš šuplja i ne baš na najbolji način ispričana. Kao da je neki uvod u nešto što tek sledi, a to se ne dešava. Multiplejer deo i ostatak sadržaja igre je osrednji i ne tako zanimljiv pošto se uglavnom ponavlja. Sve se svodilo na besomučno ponavljanje nekih misija zarad dobijanja opreme da bi se budžio lik. Uprkos tome, prikupila je veliki broj igrača i zaluđenika koji su je danonoćno igrali. Valjda je ljudima bilo glupo da kažu da je car go.
Godinu dana od izlaska igre, odnosno pre par nedelje pojavio se i treći DLC, The Taken King, novi dodatak kojim je igrica tek sada postala jedna celina i nešto vredno pažnje na duge staye.Tako i mi vidimo Veljka Paunovića kao selektora, ali tek za par godina.
Igrač koji bi krenuo od početka da igra sve, bio bi u prilici da se poprilično zabavi i da ga igrica uzme pod svoje. Priča igre je produbljena i duža, dok sporedne misije i dodatni sadržaj drže pažnju.
Sad dolazimo do drugog, većeg problema. Poslednji dodatak košta 40$, kada se to doda na original i na prethodne dodatke dolazimo do cifre od 120$. Pritom nas očekuju još dva dodatka, što nam donosi ceh od oko 200 dolara. Gore nego Klemente.
Prebacimo se sad na Evropu i ovdašnju scenu gde trenutno hara igra Witcher 3 stvorena u bratskoj nam Poljskoj. Budžet za ovu igu je bio „svega“ 15,000,000$, a ona takođe nudi vizuelnu perfekciju na svim platformama (PC igrači ovog puta nisu zapostavljeni). Za prelazak igre i svih dodatnih misija je potrebno utrošiti preko 100 sati igranja, a sam izdavač je najavio preko deset DLCova koji će biti BESPLATNI.
Jeste da su obe igre vizuelno nešto najbolje što je gejming industrija izrodila i da će ostati zapamćene zauvek, ali razlika između cena i načina prodaje je drastična. Tu dolazimo do toga Destiny mora da opravda i vrati uloženi budžet koji je jednak otkupnoj ceni Kosova, ali verujemo da baš nije morao da bude angažovan Pol Makartni da radi muziku. Mogli su da uzmu i Kid Roka, isto bi je igrali.
Autor: Dragan Macura
COMMENTS