Rečima jednog od najvećih: „Danas je dan, suncem obasjan, ne igra Zvezda ni Partizan“, želeo bih da započnem ovo, u najmanju ruku, otvoreno pismo narodu ove zemlje.
Ovo pišem samo iz jednog razloga – Imam neopisivu potrebu da svi zavolimo fudbalsku reprezentaciju. Spreman sam da vas ubeđujem, da vam nabrajam razloge i da vas animiram dok ne postanete zaluđeni kao ja.
Od mene nikada nećete čuti da za našu reprezentaciju treba da navijate zato što ste Srbi. Dve hiljade šesnaesta godina je, ljudi se lakše povežu sa brendom sportske opreme nego sa nacijom, jer ako ništa, nove patike su nam dale više srećnih trenutaka u životu nego parče zemljišta opkrojeno granicama.
Taj nacionalistički trenutak treba samo da je šlag na višeslojnoj torti razloga. Kao što bismo svi gledali tenis i da Đoković nije Srbin, kao što bismo svi navijali za njega i da ne nosi brojanicu oko vrata, kao što bismo ga svi smatrali za svog sina i da na liči na Nikolu Teslu.
Znam, ni meni se ne diže penis na Bože pravde, kao što bi erektirao na Vostani Serbie ili Najlepša si kad se smeješ od Miroslava Ilića. Znam, navikli smo da navijamo za „plave“, a dres je sada crvene boje. Znam, promenili su ime Marakane. Znam, košarkaši su bolji.
Ali zašto smo toliko strogi prema našoj fudbalskoj reprezentaciji? Zašto stvari koje opraštamo drugim sportistima njima ne bismo nikada? Reći ću vam! Zato što je fudbal najbolji sport na svetu.
Zato što bismo sve medalje na svim drugim takmičenjima, sve pobede u ratovima i bitkama, sve 13. plate, sve dečije dodatke, sve odložene i položene ispite menjali za jedno četvrtfinale na evropskom prvenstvu u fudbalu. Zato što je fudbal simfonija kosmosa, zato što je fudbal rođenje novog dana, zato što je fudbal rat i mir u malom, zato što je fudbal orgazam sa čokoladom. Eto zato.
Jer je to najbitnije. Nije najbitnije da uđemo u Evropsku uniju, nije najbitnije da pobedimo ISIS, nije nabitnije da nađemo lek za sidu, nije nabitnije da vidimo ko će da osvoji Oskara. Najbitniji je fudbal.
Domaći, engleski, holandski, liga šampiona, evropsko, svetsko, copa america, skudeto, kup zemalja beneluksa, kup makro i mikronezije, kup sajamskih gradova. Bilo koji. Samo daj.
Zato što ga toliko pljujemo, zato što sedimo dva sata ispred TV ekrana a bude 0-0, zato što se dogovaramo kod koga i sa kim ćemo da gledamo, zato što čitamo kolumne Gorčina Stojanovića, zato što gledamo KCN Sport sa Dejanom Anđusom.
Toliko je bitan.
A ti fudbaleri iz naše reprezentacije, oni su ti povlašćeni, oni su ti izabrani da plešu taj tango uz otkucaje i vibracije velikog praska. Oni imaju priliku da se bore, dok smo mi smrtnici samo svedoci toga. Oni imaju priliku da skoče ka nebesima i poljube lice Boga, a mi možemo samo da gledamo. Mi im zavidimo, mi im se divimo, mi ih volimo, mrzimo, želimo ih i gade nam se.
Oni su govna koja bolje igraju u matičnim klubovima nego u reprezentaciji, oni se ne nerviraju oko poraza jer kako god okreneš zarađuju mnogo para. Oni više vole da idu na splavove nego da sede u karantinu.
Dobro. Jeste tako.
Pa šta? Ozbiljan sam, pa šta? Takvi su. Seljaci, nepismeni, švaleri, pokondireni, tetovirani, mutavi, smarači, jadni, muževi pevaljki. Jesu sve to. Ali znate li šta su još? Dobrotvori bolnica, sponzori dečijih kampova, investitori sportskih terena. Jasno, vole da se napiju i vataju za dupe sponzoruše u Stefan Braunu, ali jbg, šta da radiš kad to vole.
Pored toga što jesu, oni dosta stvari i nisu. Nisu se tukli i svađali na treninzima, nisu odbili da dođu na pripreme rerezentacije jer moraju da potpišu neke ugovore, nisu se prepucavali sa trenerom preko novina, nisu blokirali jednog igrača da igra u reprezentaciji i nisu davali medalje Vučiću.
Nisu dobri i kulturni kao košarkaši, nisu najbolji na svetu kao vaterpolisti i nisu gospoda kao odbojkaši. Neće nikada ni biti.
Ono što mi možemo od ovog kvalifikacionog ciklusa da napravimo, a da nema veze sa rezultatima, je to da se ponovo zaljubimo u reprezentaciju. Da od nje napravimo tako dobru priču i tako dobro zezanje da jedva čekamo sledeću utakmicu. Da pevamo, da vrištimo, da zvižidimo jer bukvalno nemamo ništa da izgubimo. Ništa.
Možemo od njih da napravimo legende i heroje, ako su nam legende i heroji potrebni. Možemo od tima da napravimo vojsku, ako nam je vojska potrebna. Možemo od tribina da napravimo hor, ako nam je hor potreban.
Ovo je novi početak, i kao što će Muslin praviti tim, mi ćemo praviti atmosferu. Atmosferu za pobede i poraze. Atmosferu za svadbe i sahrane.
Tako da vas pozivamo da se priključite stvaranju nečega novog. Nečega što samo mi možemo. Pozivam vas da se ložite. Da se zezate. Da se zezamo. Da zviždimo himni i da zviždimo himnu.
Autor: good_neighbor
COMMENTS