Zašto sam pojela svoj prvi doner u životu i šta inače ima u Kelnu

Gastronomsko-sportsko-muzička reportaža iz Nemačke. Šta je nateralo našu drugaricu, inače nesklonu takvim eksperimentima, da proba novo tradicionalno nemačko jelo?

Ako poznajete Danijela Farkaša sigurno vam se bar nekada desilo da je pri dogovaranju za viđanje odgovorio – “Tad je Arsenal”. Ton te kratke rečenice je isti kao da je izgovoreno – tad počinje uragan i svi će umreti ako se zateknu napolju. Dakle, viđanje nije opcija.

Tako sam ja svoja skromna fudbalska interesovanja (znala sam za nekog plavušana Majka Ovena iz Hupera i za Dejvida Bekama) proširila saznanjem da postoji Arsenal, znam čak i kakve im je boje dres i odakle su.

Na izgovorenu rečenicu da idem u Keln, dobila sam instant informaciju da je tamo Mangal Döner, koji je otvorio Lukas Podolski, bivši igrač Arsenala, i da moram tamo da odem.

Jasno je da pojma nemam ko je Podolski, ali sam sticajem okolnosti u Kelnu bila smeštena na dvadesetak minuta od ulice Bonner, u kojoj je ovaj doner (da i ja sam se smejala) i pripremljenog stomaka, odnosno bez doručka, krenula sam da probam svoj prvi doner.

Doneri su u Nemačkoj, kao i u Austriji, prilično česti, a u Kelnu ih ima bukvalno na svakom ćošku. Restorana i fast foodova je mnogo, i za nepuna tri dana tamo nisam nigde videla red, čekanje, gužvu. Svi jedu napolju, ali je sve poluprazno zbog ogromne ponude. Da sam naišla na Mangal nisam videla po mapi ni po znaku, zapravo je vrlo neupadljiv, nego po gomili ljudi koja čeka u redu.

Stojeći u redu i shvatila sam da su skoro svi Nemci, možda bih se usudila da kažem i lokalci, koji od milion donera koje mogu da dobiju, odmah staju u red i čekaju ovaj.

Što se samog donera tiče, ja sam čovek low carber i nisam navikla na ovakve stvari, pa ne mogu ni da uporedim, ali je bilo zaista jako ukusno i obilno i onemogućilo me je da jedem drugu hranu do kasno uveče.

Inače, iako je doner dobio centralnu ulogu u prvom delu teksta, razlog posete nemačkom gradu svakako nije bio sendvič, već ipak malo manje bizaran – nastup post hardkor benda Boysetsfire iz Njuarka (ne Njujork, Njuark, država Delaver).

Moj četvrti njihov koncert prošao je u pomalo šokantnom saznanju da nije sva HC publika svuda na svetu prijateljski nastrojena i vrednuje zajednicu, ili su takvi samo Nemci koji su bili na koncertu, a nisam čula apsolutno nijedan drugi jezik. Nisu baš precizni sa doziranjem pića i ostalih zanimacija, jer je publika bila neartikulisana, agresivna i ne preterano zainteresovana za bend, što je zaista retkost za koncerte ovog tipa.

Ok, euforiji nisu skloni ni Mađari, po mom iskustvu (sorry Farki), ali recimo da biste ovde stekli potpuno pogrešan utisak o hard core muzici i njenim fanovima.

Sama svirka je bila možda najbolja njihova, sa momentima koje ne ubacuju prečesto – tipa akustična verzija Misery Index kao ovde ili sviranjem moje omiljene pesme koju mislim da nikad nisu svirali na koncertu Still Waiting for the Punchline.

Uostalom, nisam merodavna, ja se i dalje naježim kad vidim ovo.

Samo zbog ovih 30 sekundi je vredelo preći 1.500 kilometara.

A post shared by Jovana Milicevic (@milicevic_j) on

Sve u svemu, ako su vam dragi doner, Arsenal ili Farkaš, a u Kelnu ste, navratite do Mangala, a što se Boysetsfirea tiče, kreće evropska letnja turneja, pa se vidimo u Beču.

Autor: Jovana Milićević

 

Zašto sam pojela svoj prvi doner u životu i šta inače ima u Kelnu

COMMENTS

WORDPRESS: 0