Jednom se Hana iznervirana što nije u centru pažnje ostale dece, naljutila kao puška i upitala drugare: “Šta tu samo lupetate gluposti, što ne uzmete nešto da pročitate”. Izgleda da mi vaspitavanje potomstva u pravcu knjiga i navijanja za Juve ide odlično, iskreno očekujem da moja ćerka u budućnosti izvede neki performans, tipa upadne na projekciju “Ratova zvezda”, polije platno mastilom i zavrišti, “Strip je bio bolji”. U Srbiji se dobre knjige uglavnom ne prevode, valjda ne mogu da stignu na red od svih Veronika koje su rešile da umru i popova što prodaju Ferari jer je Audi komotniji. Na listi nema domaćih izdanja, ovde ljudi uglavnom ispadaju smešni pokušavaju da budu Bukovski u Boleču ili Čak Palahnjuk iz Brusa. Ima i druga varijanta, ruralni tipovi što razglabaju o tome koje je makaze koristio pater familias za strižu ovaca ili šta se desilo u okolini Smedereva 1418.
Ovo nije generalizacija, prosto, pristojna srpska književnost je neupadljiva studentkinja sa premalo novca i previše moralnih obzira.
1.Pseće godine (Ginter Gras)
Ove godine je Marko iz “Nedeljnika” pisao o ideji neke budale da Grasu 1999. isporučimo sve njegove knjige jer podržava bombardovanje. Osim što verujem da idiotizam nije ideologija šačice u Srbiji, pristalica sam i teorije da je svaki grad pomalo Gdanjsk ili Dancig, ako ste “merkelizovani”. Društvo koje stenje u malograđanštini, budući fašisti i žrtve koji se igraju u blatu Pomeranije i kasnije iskupljenje, sve to može se primeni na Boljevac koliko i na poljsku vukojebinu. Eto, čak i Miloš Krasić igra tamo, a mogao je mirne duše da nastupa za lokalni, boljevački Rudar da je imao manje sreće.
2.Nulti broj (Umberto Eko)
Sve što on napiše je didaktika, ovoj knjizi samo fali da u prolog zalepi naslovne strane srpskih oglasnih tabli što se lažno predstavljaju kao novine. Početak 90-tih u Italiji je praktično ono što mi živimo, jedino što se oni nisu dosetili da upašu džemper u trenerku, i to isključivo jer Đani Ćurčić nije bio dovoljno dobar za Serie A u to vreme. Mediji kao bič za neposlušne, teorije zavere bazirane na tome da su partizani obesili Musolinijevog dvojnika, ovo je must have štivo za svako piskaralo u Srbiji, ali i taksistu (trebalo bi uz knjigu deliti i peškir za oko vrata u letnje dane). Novine koje nikada ne izlaze i čiji su stvarni vlasnici bogatiji od Đilasa i Miškovića, nekoliko priloga teoriji novinarstva umesto gluposti kojima vas uče na FPN, knjiga je super i za ubijanje iluzija o profesiji.
3.Drugi svetski rat (Entoni Bivor)
Rat kroz prizmu malog čoveka, batalite Histori to je limunada za površne, tamo nećete videti kao kod Hejstingsa i Bivora italijanskog soldata koji se rasplakao kada mu je kapetan naredio u afričkom rovu da promoli glavu ili prognozu nemačkog generala iz 1936. da će rat izgubiti onaj na čijoj strani budu Italijani. To je, priznaćete kao da je neko tipovao da će Lester za Božić biti lider u PL, šteta što tipu nisu mogli 1945. mogli da isplate opkladu, mislim da ga je Hitler streljao tokom rata. Obožavam ovakve knjige, kao da čitaš Džonsonovu “Istoriju američkog naroda”, samo horor verziju sa druge strane Atlantika.
4.Proširenje područja borbe (Mišel Uelbek)
Ok, upaljen sam za Uelbeka, ovo je poslednja knjiga koju sam pročitao, prva koju je napisao. Sad će mu neki važni kritičar intelektualac zameriti na stilu i vulgarnosti, ali ti ne bi prepoznali genija ni da im Dejo Savićević tetura po hodniku kad se ujutru vraća kući iz provoda. “Pokoravanje” ste čitali svi, Francuzi će ga živeti, ali “Proširenje područja borbe” je prijemčivija malom čoveku, priča o raspadanju i besmislu. Sad, neko se raspadne u saobraćajnoj gužvi kao Majkl Daglas u “Padu”, dok kod Gala to ide finije i uz mnogo manje buke…
5.Lav (Nelson de Mil)
Ovaj čovek je na svakoj mojoj listi, ne toliko zbog sadržaja jer niko nije veći Paterson od Patersona samog, stil je u pitanju. De Mil piše kao zmaj, u pitanju je tip koji je sročio “mafijaškog Velikog Getsbija”, “Zlatnu obalu”, obično se naučnici iz izdavačkih kuća kasno dosete da prevedu njegove knjige, pa “Lav” kasni pet godina, iz 2010. je, a valjalo bi da prvo pročitate “Igru lava”, ona je sa početka veka. Tema je arapski terorizam, kao i u u gotovo svakom serijalu o detektivu Džonu Koriju koji je u “Sutonu” zakasnio na sastanak 11. septembra 2001. i nastavio da živi.
Šta je ostalo van liste?
Pre svih Kežman jer osim što o njemu samo Bog može da sudi čvrsto verujem da je njegova knjiga kombinacija ilustrovanih tetovaža i praktičnih saveta na koje se situacije može primeniti. Zorannah nije na listi jer je njen content preskup za lokalnu IT sirotinju pa od njenog čitanja prosečni Srbin nema nikakav benefit, niti otkriva tajnu gde su nestali kablovi sa “Nove energije”.
Sad bez zajebancije nemam mesta za Filipa Kera. Njegovo “Kristalno leto” je noir književnost, Berlin 1938. uz neverovatnu sličnost Olimpijskih Igara sa onima koje su 2014. održane u Končarevu kod Jagodine. Ako preferirate Vajmarsku Republiku, preporuka je Hans Falada “Mali čoveče, šta sada”. Pre toga pročitajte “Svako umire sam”, zaboleće vas stomak koliko zlo ume da bude efikasno. Da ne dajem više ideje, shvatiće neko ozbiljno…
Ciao.
Autor: Boris Jovanović
COMMENTS