Top 5 ličnih momenata sa Darkvudima

Za razliku od standardnih situacija, kada medijima i intenetom prohuji vest da taj i taj bend (uneti ime po želji) više ne postoji, o raspadu grupe Darkwood Dub prethodnih nedelja nismo mnogo čuli. Kao da se to krije, ili samo niko ne želi da poveruje da su najveći sa beogradske scene, koje su mnogi obožavali da mrze i mrzeli sebe što im noge i kukovi spontano kreću u ples na ritam svake njihove brže pesme. Darkwoodi više ne postoje, eto, ako niste znali, sad znate. Ja ne verujem u raspade bendova. Jbg, istorija je pokazala da svi mogu da se pomire, svako je zamenjiv, a i uvek neko drugi može da uzme ime i vozi priču i zabole ga. Lynyrd Skynyrd i Beach Boys sviraju svuda po svetu, a većina tih likova imaju veze sa originalnim bendom, koliko i vi koji ovo čitate. Da ne idemo toliko daleko u beli svet, Oliver iz KKN-a je pre otprilike 15 godina raspuštao bend sa pričom ako to nije ta ekipa to nije to, a četiri nova albuma kasnije, ko te pita ko je svirao na Igrački plački i Guarda Tomi. Ipak, priče koje kruže gradom govore da u nekom narednom periodu pomirenje između članova Darkvuda nije moguće, kao i da neki nastavljaju sa drugim projektima. Za svojih 30 godina sam upoznao mnogo ljudi, a od kojih samo jednu koja kaže da zaista ne podnosi taj bend. Iako su na prvi pogled umeli da budu hladni, ponekad čak i hermetični, emocija koja je kuljala iza njihovih pesama vezala se za ljude, pa ima nas koji smo vest o raspadu primili sa dozom tuge. Nije baš ona situacija omiljeni bend mi se raspao, ‘ajde da sedim kod kuće i da slušam tu jednu tužnu pesmu (mislim da je oni i nemaju), ali možeš da kažeš jebiga i da pustiš omiljenu traku. Ovo je mojih 5 omiljenih Darkwood Dub momenata. Podvlačim mojih, vi verovatno imate neke druge.

#1. Bacaj kamenje na sistem

Darkvudi su deca rahmetli B92. Njima možda najviše duguju što je veći broj ljudi čuo za njih. Ako ništa, ja sam jedan od tih. Moja porodica i ja. Moji su bili u toj priči demonstracija devedesetih, počev od 9. Marta, pa do 5. oktobra. Sa manje ili više uspeha. Kada se nije išlo, bio je pojačan B92 radio, ali razumite, samo zbog vesti. Moji su sa ogromnim gnušanjem trpeli i gutali program muzičke redakcije, jer ih je mrzelo da stalno pomeraju skalu na radiju. U moru elektronske muzike koja se tada rađala i koju apsolutno niko od nas četvoro ukućana nije razumeo, kao i u gomili mladih domaćih bendova koje više niko i ne pamti, pojavila se pesma Sistem, sa jedva 10 reči koje su se konstantno ponavljale, a one su postale miks svojevrsne mantre i dečije brzalice koju smo ponavljali. Možda ova slika najbolje govori o tom vremenu, gde dvoje ljudi u kasnim tridesetim i ranim četrdesetim, kojima više leži mediteranski zvuk Olivera Dragojevića, klinac od 10 godina kojem se još ne nazire pubertet i dečak koji ne zna sva slova, za stolom uz nedeljni ručak pevuše između zalogaja bacaj kamenje na sistem.

#2. Ja znam da je ovo treći Vavilon

https://www.youtube.com/watch?v=5ubjnvhWjw0

Iz ove perspektive, klinci izgledaju smešno kad ubacuju omiljene stihove u pismene zadatke iz srpskog. Mahom jer su to uglavnom stihovi Milana Mladenovića. Sećam se nastavnice koja je dala temu na osnovu stihova Partibrejkersa, a zatim naravno dovela televizije da sve to snime. Moja priča je dosta skromnija. Čak nije ni moja. Ortakinja je rešila da na neku slobodnu temu, u kojoj ste mogli da spojite koncept neke društvene teme i mladalačkog stava i melanholije, protka stihove Trećeg Vavilona. Svaki stih je bio početak novog pasusa, od toga da ona zna da je treći Vavilon, da nije slobodna, ali da kiša kad udara po staklima, to je najbrže uspava. Pet kao vrata, a mi smo to skontali kao malu pobedu, jer smo samo nas dvoje znali koja je to pesma i imali osećaj da je pametno podvalila nešto tuđe, ne shvatajući koliko je to njeno zapravo originalno.

#3….ipak nije dovoljna

Odrastao sam na Muzičkim toboganima i raznim školskim kvizovima. I uvek se pitao gde su moje škole i zašto se mi ne takmičimo. Imao sam osećaj da je u svakoj epizodi svakog kviza uvek bila OŠ Drinka Pavlović. E pa jednom je i moja gimnazija došla na red. Naravno da nisam učestvovao, čak se i ne sećam koji je to kviz, ko ga je vodio, šta je bila nagrada i svrha. Samo znam da je svako morao da pogodi zagonetnu pesmu. Ovim mojima je dopalo da pogode Zapreminu tela, koja je tad ponovo bila aktuelna, jer se našla na soundtracku za Munje. Te prazni poglede desetak ljudi koje sam polupoznavao sa hodnika i ekskurzija nikad neću zaboraviti. Nemaju oni rođače pojma šta je to što uživa na talasima toplog vazduha i u najboljem slučaju znaju za formulu zapremine tela. Drao sam se malo na TV, kao onog leta kad je Partizan primio pet komada u Zagrebu protiv Croatia osiguranja i izašao iz kuće, besan taman koliko jedan prepotentni pubertetlija može da bude.

#4. Znamo da će oćiščeni u raj biti uvedeni

Ne znam da li ste ikad bili na žurci koju organizuju istoričari. Dobro, žurka je krupna reč, više je to nešto kao okupljanje, ili pijanka sa puno pegliranja. Žena ima kao na prosečnoj gej žurci, znači ili ništa, ili par entuzijastkinja, koje se nadaju da će biti primećene. Spoiler alert – ne budu primećene. Kao večiti student, povremeno bi se na tim okupljanjima pojavio iz čistih mazohističkih poriva. Muzika je najzabavniji deo žurke. Prvo se krene sa zabavnom, ako pod zabavnom mislite na vizantijsku duhovnu muziku, ili na kompilaciju Pesme iznad Istoka i Zapada, sa ”rok’’ pesmama, napisanim na stihove Vladike Nikolaja Velimirovića. Nakon toga idu narodnjaci, pa četničke pesme, a onda se ugasi muzika i na suvo se pevaju ljotićevske pesme. Verovatno zato što i ne postoje snimljene, ili se smišljaju u hodu. Međutim, vratimo se rokenrol Nikolaju. Na toj kompilaciji se nalazi užasna pesma Darkvuda, Molitva blagom hristu, gde na standardnu melodiju i post-elektropionirski ritam imate tekst koji je prikladan svetosavskom zvoncetu, ili tako nešto. Međutim, u celoj konstalaciji takvih žurki, ovo je bio kao dašak Endi Vorhola na koncertu Žareta i Gocija na Grmečkoj koridi.

#5. Život počinje u tridesetoj

Sprcaš u dupe neke godine, sve manje ljudi se seti i kad ti je, i koji ti je rođendan po redu. Međutim, oni koji se sete, mahom ti ovom darkvudastom rečenicom čestitaju. Kao obećanja nekih drugih koji su tridesete proživeli, pa poručuju veruj mi, biće bolje, đačko doba je kurac, a za vreme studiranja se ne zna ko pije a ko plaća. Pravi život tek nastupa. Ovo je poslednji veliki album Darkvuda. Nakon njega, mnoge pesme više i ne znam, a neki naslovi mi zvuče polu-poznato i nisam siguran odakle i da li ih znam. Da li to znači da život prestaje posle tridesete? To baš i ne želim da znam.

Autor: Miloš Dašić