Top 33 najboljih albuma 2016.

Još jedna godina polako odlazi u blisku istoriju, brojimo još nekih 3 dana (ili manje, zavisno kad nas čitate) do 2017. i red je da vidimo šta je valjalo u njoj od muzike. Ova godina će ostati poznata po tome što je imala više smrtnih slučajeva muzičara, nego zajedno pali avioni Lynyrd Skynyrda, Buddy Hollyja i prosečne svadbe u Mrčajevcima. Otud smo rešili da u listu ne uključimo albume Bouvija i Koena. Ipak su oni prešli igricu odavno, a i mišljenja smo da o ovim albumima treba da se priča za neku godinu, kad se zaustave rasprodaja bola i RIP Legendo statusi. Pošto realno, samo nas dvojica u celoj redakciji pratimo frišku muziku, normalno je bilo da se mi prihvatimo ovog posla. Neki albumi su izostavljeni da bi neki drugi bili pomenuti, nekih nema jer Mimi nije slušao mnogo crnaca ove godine, a Andrija misli da belci već neko vreme nemaju šta zanimljivo da ponude. U svakom slučaju, uzivajte u 33 najboljih Teglinih albuma za 2016.Broj je omaž emisiji Lista albuma 25 na 33 sa rahmetli B92. Gnevne komentare slobodno ostavite ispod teksta, najverovatnije vam nećemo odgovoriti.

33. Brian Fallon – Painkillers

Veliki sam protivnik teksas jakni, i to je možda moj najneomiljeniji odevni detalj koji muškarac može da obuče. Jedini čovek na ovom svetu kome nikad ništa ne bih prisrao za takvujaknu je Brian Fallon. Gaslight Anthem su jedan od mojih omiljenih bendova, ali na poslednjem albumu, i live nastupu kom sam prisustvovao, videlo se da Brian želi napolje, i to je konačno dočekao ove godine. Možda je bilo boljih albuma ove godine, ali ne i onih koji su podsetili na to kako ovaj čovek piše pesme, i uz malo pravog PR-a i spontanih pojavljivanja Bruce Springsteena na nastupima, može postati novi Boss. A i jebeš godinu koja nema pesmu u kojoj se pominje jedan od najvećih, Steve Mcqueen. (M.D.)

32. Mac Miller – The Divine Feminine

Sveukupni utisak o Macu Milleru bi se mogao svesti na najpotcenjenijeg lika iz serije Friends, kog tumači jedan od najpotcenjenijih glumaca današnjice. Reč je o rođenom bratu Phoebe Buffay, Franku Junioru, u izbedbi Giovanija Ribisija. Napornim radom na sebi, on sazreva od impulsivnog osamnaestogodišnjaka, do odgovornog oca troje dece, kome životne prekretnice nisu oduzele duh. Slična je situacija i sa umetničkim konceptom Maca Millera, koji na novom albumu ne nudi striktnu definiciju ženstvenosti, već proširuje pojam, i dodaje mu na težini.Zvučno slojevitom albumu je poziciju na listi obezbedio pažljiv draft muzičkih saradnika, pa tako izvedbe sa Cee Lo Greenom (We), Kendrickom Lamarom (God Is Fair, Sexy Nasty), Ty Dolla $ignom (Cinderella) i Andersonom .Paakom (Dang!) zvuče kao školski primer hemije u dominatnom narativu o cunnilingusu kao kičmi svake zdrave veze. (A.S.)

31. Imarhan – Imarhan

Morali smo da imamo jedan World Music na listi. Možda je Bombino bio očigledniji izbor, ipak već postaje headliner na festivalima i sarađuje sa Danom iz Black Keysa, ali su se Imarhan istakli kao omladinci Tuareg ekipe. Pritom ,imaju lika u bendu koji se zove Sadam. Tekstovi su naravno nejasni (osim za štrebere koji su tražili translate po netu), tako da možemo da zamislimo klasične dodole o dozivanju kiše u pustinji, ali i žalopojke kako je teško u tuđini, kad vam nedostaju staramajka i kamila, jer, iako iz južnog Alžira, bend je prvo postao popularan u Bruklinu i Williamsburgu, pa tek onda u rodnoj grudi. Ovaj pustinjski fanki afrobit smo najviše slušali u ovoj godini, i očekujemo da ih preuzme neki Pitchfork budža u sledećoj i napravi od njih novo svetsko čudo. (M.D.)

30. Flume – Skin  

Nisam se ni okrenuo, a već sam sprcao u dupe 30 godina, a klinci koji su rođeni u godinama kojih se prilično dobro sećam, krenuli su da prave muziku, i to dobru. Onu koja je tu da ostane, a ne da se zaboravi do sledećeg džingla neke radio stanice. E pa takav je i Flume, koji dolazi iz Australije, i već u svojoj 24. godini pravi prvi veliki album. Pritom na njega dovlači all star ekipu, poput Becka, Litlle Dragon i Vince Staplesa, ali i izmišlja i gura napred svoju drugaricu iz Down Undera Kučku, kao i Kanađanku Kai. U ovoj godini, Flume nam je doneo dobru zabavu, nešto kao kad bi Flying Lotus bio malo mlađi i imao više entuzijazma za pijane žurke. Flume je postao soundtrack za sve one koji ne prave razliku, i đuskaju i uz Becka i uz Diplov i Skrillexov Jack U projekat. (M.D.)

29. Glass Animals – How To Be a Human Being

Volim kad bend razuveri neku moju pametnjakovićku tvrdoglavu tvrdnju. Tako sam mislio da je, iako odličan, prošli album Glass Animalsa Zaba, prvi i jedini put da čujemo za ove momke, i da njihova popularnost dosta duguje bendu Alt J, jer je uz svaki veliki bend, potrebno još par manjih. Kao u životinjskom svetu, gde ćete uz slona ili nosoroga uvek naći par ptičica koje žive na njihovim leđima i šlepaju se. How To Be a Human Being ide dalje od prošlog albuma i postavlja staklene živuljke na poziciju iz koje će moći da grade nastavak svoje karijere, istražujući sve ono što im je pop muzika ostavila. Ako ne verujete, poslušajte Season 2 episode 3, pesmu koje se ne bi postideli ni trenutni živi kraljevi pop muzike poput Justina, ili Pharella (jedan je Džastin, ako treba da ti objašnajvam koji, onda nemamo šta da pričamo). (M.D.)

28. Frightened Rabbit – Painting of Panic Attack

Pošto National nije imao šta da kaže i pokaže, a Matt Beringer je izbacio album sa projektom El Vy 2015, ovo je nešto najbliže što je prišlo kultnom statusu omiljenog hrvatskog benda. A i jedan od članov, Aaron Dresner se prihvatio produkcionog posla. I to se čuje na nekoliko mesta. E sad, ovaj album ima remek delo u vidu I Wish I Was Sober i ostalih 13 pesama neujednačenog kvaliteta. Srednja ocena ipak donosi ovaj album na ovu listu, jer realno nema benda ovakvog tugaljivog indie usmerenja koji ne bi ubio za alkoholičarsku himnu i tužnu priču o tipu koji pokušava da smuva cicu, ali zaplitanje jezika mu predstavlja priličan problem, a opet sve to da zvuči nekako čudno optimistično. (M.D.)

27. Shura – Nothing’s Real

Rođena pod imenom karakterističnim za pripadnicu džedajskog reda, Aleksandra Lilah Yakunina-Denton, Shura, izdala je svoj debi album kao 25-ogodišnjakinja. Pitanja koja ćete sebi postaviti nakon slušanja njenog prvenca zavise od vašeg senzibiliteta, a ja sam za sebe imao dva: 1) Šta je radila Grimes tokom 2016. godine? 2) Da li je Shuru više pogodila izjava ljubavi Stevie Nicks Lindsayu Buckinghamu (Dreams), ili se više pronašla u uglu pesimizma i ljutnje Lindsaya Buckinghama prema ljubavi Stevie Nicks (Go Your Own Way)? Iako je, za sada, daleko od pop plemstva u koje je bend Fleetwood Mac iniciran albumom Rumours, Shura je svoju prizemno filozofsku introspekciju uokvirila renoviranjem najjačih instrumentalnih utisaka koje je njen sluh registrovao za prvih 25 godina života. (A.S.)     

26. Blood Orange – Freetown Sound

Strogi individualizam Deva Hynesa deluje šarmantno skoro punu deceniju. Kao pisac i producent albuma Sky Ferreire, Solange i Carly Rae Jepsen, Hynes je svoj muzički život vodio u sopstvenim senkama, pod pseudonimima Lightspeed Champion i Blood Orange. Blood Orange je Dev Hynes sa laptopom i gitarom, ovo mu je treći album, a Freetown Sound kombinuje sirovost albuma Coastal Groves i fank dostojan modnih revija viđen na albumu Cupid Deluxe, sa Hynesovim najozbiljnijim produkcijskim radom do sada. Na svom novom longpleju, uspeo je da šarmira publiku vintage fankom u saradnji sa Empress Of (Best To You) i pesmom koja zbog prisustva Debbie Harry, retroaktivno zaslužuje mesto na soundtracku video-igre GTA: San Andreas (E.V.P.).  (A.S.)

25. Gonjasufi – Callus

Gonjasufi je jedini muzičar pored kog sam prošao i poželeo da se sa njim slikam. Nemam baš tu naviku da jurim selibritije za fotku. Gonjasufi je i jedini instruktor joge s kojim sam poželeo da se slikam. Šest godina je prošlo od kako je oduševio ceo podzemni svet svojim fantastičnim albumom Suffi and a Killer, a od tada je stigao par puta da se skine, navuče i ponovo skine s dopa, a i da ga sempluje bivši prvi crni predsednik Amerike, Jay Z. Na novom albumu čujemo šta mu se dešavalo u prethodnih šest godina. Cepanje duše na sitne atome i izvrtanje kože na iznutra. Kad pogledate sliku ovog šamana, njegovo pajdomansko izmoreno lice i uštavljene dredove, nekako znate šta da očekujete. Stanicu voza gde retko prolaze i kučići i mačići, a gde vam gudru diluju Tricky i ekipa iz Disposable Heroes of Hiphoprisy. Pa ko voli. (M.D.)

22. BadBadNotGood – IV

Retko koji bend je u nekoliko poslednjih godina uspeo da pomiri mlađi hipsterski naraštaj i matore drtine koje od muzike priznaju samo džez, kao BadBadNotGood. Naravno, ako su uopšte čuli za ovaj kvartet. Počeli su kao ekipa klinaca koji sviraju svoje omiljene hip hop pesme u jazz modernom ruhu, ali to ih je odvelo dalje u istraživanje. Ovakav opis može da zaliči na nekakve Richard Cheese gluposti, ali takvo poređenje je samo svetogrđe. BBNG na ovom albumu imaju samo svoje stvari, a odličnu saradnju koju su ranije imali sa Sam Herringom, pevačem Future Islandsa, nastavljaju ovde u vanvremenskoj Time Moves Slow, koja je zaslužila da bude soundtrack prošle jeseni. Meni je barem bila, iako se vreme nije pomeralo sporo, već je letelo, a ni BBNG nisu uopšte spori, i sam bog zna šta nas novo čeka od njih. (M.D.)

23. Young Thug – JEFFERY

U godini koja je obeležila dvadeseti rođendan albuma ATLiens Outkasta na kom su se Andre 3000 i Big Boi predstavili kao vanzemaljci u američkoj kulturi, još jedan kulturološki vanzemaljac je odlučio da konačno elaborira svoj identitet. Iako to radi zbog onih koji još uvek ne kapiraju koja je fora u vezi s njim, Young Thug svojom muzikom nezadrživo ide napred. Androgenim omotom albuma karakteristično za sebe privlači pažnju, dok vas na samom albumu čekaju muzička nepredvidivost i projekcija budućeg značenja internet termina swag. Melodični refreni upakovani u teme ljubavi i identiteta nazvani prema njegovim muzama (Wyclef Jean, Kanye West, Rihanna, Harambe), integralni su delovi najznačajnijeg albuma Young Thuga do danas. (A.S.)

22. Jamila Woods – HEAVN

Jamila Woods se uklapa u profil devojke sa kojom bih rado captionovao sliku na Instagramu heštegom #RelationshipGoals. Dobro je informisana o svim slojevima stvarnog života o kojima ne preza da postavlja pitanja, ima divan glas i na njoj je primetan uticaj alternativnog roka osamdesetih. Na taj način, predstavlja alternativnu i prihvatljiviju verziju lika Zooey Deschanel iz filma 500 Days of Summer koji te ne razočara na kraju. Naslovna numera albuma predstavlja respektabilnu obradu večnog hita benda The Cure Just Like Heaven koja slavi svu lepotu crnačke kulture i predah na albumu od smele introspekcije o policijskoj brutalnosti poput: If I say that I can’t breathe / Will I become a chalk line? / Your serving and protecting is stealing babies’ lives. (A.S.)

21. Car Seat Headrest – Teens of Denial

Ako posmatramo ovogodišnju listu kao pretežno crnačku, onda je ovo verovatno najbelji album na listi, a da pritom nismo rešili da ubacimo neki skins oi pank bend. U svetu gde Arcade Fire postaje stadionski bend, ovo je alternativni rok. I to zabavan. Kad vidite ovog štreberčića ni ne poverujete da su mu glavni hitovi sa albuma pesme o pijanoj vožnji, i o uzimanju miksa esida i pečuraka (verovatno najbolja pesma dugog naslova ove godine (Joe Gets Kicked Out of School For Using) Drugs With Friends (But Says This Isn’t aProblem).  Doduše, pesme umeju da mu traju ko gladna godina i nisu primerene radio puštanju, mada ko zna zašto je to dobro. Voleli bih da ovaj mladić (pošto je ovo u globalu one man band, proširen tek pošto je bend malo uspeo da se izdigne iz Bandcamp anonimnosti) izdrži, i ne potone kao i mnogi pre njega u sophomore izdanju. (M.D.)

20. Nick Cave – Skeleton Tree

Cave se bavi temom smrti od svojih prvih pesama, s tim što se, za razliku o pripovedanju o raznoraznim ubicama i ostalim veseljacima, prvi put u njegovoj diskografiji javlja album gde on komunicira kroz žaljenje i posledice. Ceo muzički svet je obletao oko njega kao kakvo jato lešinara i iščekivao prvo izdanje posle smrti sina. Moram da priznam da sam i ja jedan od tih njih. Tako smo u tom našem letu oko potencijalnog izdanja i stihova za koje smo verovali da su ultra-mračni i depresivni, saznali da su većina, ako ne i sve pesme na albumu, napisane pre smrti šesnaestogodišnjeg Arthura Cavea, ali i da se u trenucima snimanja albuma improvizovalo sa stihovima. I to se na nekim pesmama vidi. Ili mi lešinari želimo da vidimo. Vreme će pokazati da li će ikad ovaj album moći da se sluša van trenutnog konteksta, gde se jure svaka linija i stih, kako bi se doveli u vezu sa pokojnim mu sinom, i da bi neki prepametni lik sa neta mogao prstom da uperi i kaže evo tu Cave iskreno plače i žali. (M.D.)

19. ANOHNI – Hopelesness

Da mi je neko pričao da će se Anthony iz Anthony and the Johnsona praviti plesno tužni album sa Hudson Mohawkom, pomisilio bih da je duvanje lepka opet ušlo u modu, ali takva je bila ova godina, puna bizarnih stvari kao da je Dejvid Linč režira. Tako da je ANOHNI jedan pravi Linčovski projekat, sa sve Naomi Campbel koja je bila muza cele priče, takoreći Lora Palmer. Album je, i pored Anthonijevog jecanja, ipak hard core politički, pa tako možete da đuskate uz reči poput child molester, chemoterapy itd. A pesma Obama je korak do guslaškog zapomaganja. Najveći hit Drone Bomb Me je pesma iz perspektive bombardovane sedmogodišnje devojčice. Mada ne znam kad ćete sledeći put imati ovakve plesačke stvari uz album koji vam već u naslovu kaže da nema mnogo nade. (M.D.)

18. Angel Olsen – My Woman

Ženska verzija Justina Vernona (Bon Iver) je njegov emotivni parnjak koji je muzički tvrđi. Kao Vernon, Angel Olsen je dobar deo svojih dvadesetih godina provela posvećena kanalisanju buke koju izaziva saznanje da je biti sam, preko potrebno za odrastanje i preživljavanje svega što dolazi kasnije u životu . Skica najnovijeg života Angel Olsen se jasno vidi u spotu za Shut Up And Kiss Me: svesna je svih svojih dosadašnjih faza koje su emotivno imale negativan ishod, ali je svesnija činjenice da je nakon svakog pada ispod pozitivne crte, ustajala još odlučnija. (A.S.)

17. Bon iver – 22, A Million

Justin Vernon je veliki car. Ako Morrissey kaže da some girls are bigger then others, onda za Justina važi nešto slično – neke depresije su veće od drugih. Na trećem albumu svog benda Bon Iver je reinventovao svoje poimanje depre, tako što je umesto kolibe i snega kao na prvom albumu, odabrao neko grčko ostrvo van sezone, Destinacija i klima su različite, ali proizvod je isti. Dobro, ne baš isti, slabije je ovo od prva dva albuma, ali opet dovoljno novo i sveže da nas zaintrigira. Ovog puta, gomilom semplova, raznih zvukova i gličeva je sakrio osnovnu emociju, i morate malo da se pomučite, ali kad dođete do cilja bićete zadovoljni iskopanim blagom. 2017. već kida jer mi se sa stola smeška karta za cert ovog carića. (M.D.)

16. Damien Jurado – Visions of Us on the Land

Priznajem da nikad ne bih ni kliknio na link sa Juradovom pesmom Qachina, da me sama reč nije podsetila na onaj čuveni Jutjub klip gde Đuro iz Modriče pogađa zagonetnu reč i pita da nije možda kurčina. Tako da hvala osobi koja je okačila ovu pesmu na FB, hvala mom užasnom smislu za humor i Đuri iz Modriče, jer sam kombinacijom svih ovih elemenata došao do pravog malog singer-songwriterskog dragulja. Ovo je verovatno najbolji koncert ove godine na kom nisam bio, ali to je zato što sam debil. Ceo album je konceptualan, i kraj je ustvari početak priče sa njegovog prošlog albuma, ali to ne morate da znate da bi ste ovo slušali i voleli. (M.D.)

15. Danny Brown – Atrocity Exhibition

Danny Brown je u 2016. napunio 35 godina i završio svoju albumsku trilogiju o odrastanju, koju sam povezao sa likom Billa, narkomana kog Neil Young na albumu Tonight’s The Night predstavlja kao beznadežni slučaj koji ulaže obrnuto sizifovski trud guranja lopte nizbrdo. Albumi XXX i Old su predstavili Browna sa karakterom koji bez problema može da podnese trodnevnu žurku, ali se iz njegove lirike mogla osetiti sve veća netolerancija na takav stil života. Atrocity Exhibition je samopouzdana prezentacija mudrosti koja se gomila svakim danom ispunjenim pokajanjem zbog neodgovornog partijanja. Veština bivšeg detroitskog osuđenika je neporeciva: odmah nakon highlighta albuma (Really Doe), sledi pesma Lost na kojoj je Danny Brown Raekwon svom unutrašnjem Raekwonu i Ghostface Killah svom unutrašnjem Ghostface Killah-u. (A.S.)

14. Whitney – Light Upon a Lake

Da li se sećate Smith Westernsa? Imali su dva albuma, od kojih je jedan bio nešto kao popularan sa pola hita, pre 4, 5 godina. Ne sećate se. To je ok, pošto i ja nešto kao kroz maglu. E pa ti likovi, umesto da odrastaju u jednom bendu, napravili su drugi. S tim što sad zvuče odraslije i orkestarskije, ako izuzmemo glas ovog lika koji malo zvuči kao Kermit iz Mapetovca. Ali ne uzimamo mu za zlo, jer svi volimo Kermita. No Woman (bez No Cry) je svakako jedna od boljih break up pesama godine, i govori o tom memljivom post raskid periodu koji bi svi voleli da provedemo kao junak iz pesme u nekom coast to coast putovanju, a ne kako to obično biva, cmizdreći ispod jorgana i plačući u rusku salatu. (M.D.)

13. Radiohead – A Moon Shaped Pool

Ono čemu nas Radiohead već dve decenije uči, je da se lepota najčešće krije u detaljima i evoluciji. Nakon elektronskog King Of Limbs, kvota da će sledeći album biti In Rainbows gitarski je bila 1,25, ali je došlo do klasičnog plot twista. Bazen jeste pun gitara ali akustičnih, u kom Thom Yorke pliva pripovedajući o raskidu veze dugačke kao ukupna karijera Radioheada, na pesmama Present Tense i Glass Eyes. Decks Dark predstavlja audio razglednicu albumu OK Computer i pesmi koja će u serijama zameniti Halelujah Leonarda Cohena (Exit Music), dok pesma koja od 2001. godine funkcioniše kao otvorena rana benda (True Love Waits), zatvara Bazen za posetioce. (A.S.)

12. Rihanna – ANTI

Najtužnija stvar u vezi sa današnjom muzikom je surova statistika da svaki izvođač ima pravo na samo jednu vrstu uspeha, kritički ili komercijalni. Rihanna je ove godine napravila zaokret za 180 stepeni i postavila standard pop muzike spavaće sobe. Iskreno žalim ljude koji su se zadovoljili Rihannom prvim ANTI singlom (Work) bez pružanja šanse ostatku najkompletnijeg  albuma koji je izdala: tu su neočekivano dobre balade (Higher, Love On The Brain), Ririn pokušaj Fka Twigs (Needed Me), sanjiva Kiss It Better kao i fenomenalna obrada Tame Impale Same Ol’ Mistakes. ANTI zvuči kao prva Rihannina ozbiljna analiza ljubavi i rezultat deluje iskreno. (A.S.)

11. Kaytranada – 99,9%

Potcenjena producentska zvezda Soundclouda je privukla pevački potcenjene zvezde poput Andersona .Paaka, Little Dragon i Vica Mense kako bi se upustili u čudno, ali ispostaviće se, divno mesto, gde se okupljaju pop, hip hop i elektronska muzika. Kevin Celestine a.k.a. Kaytranada je napravio visoko kvalitetan album, čijim pesmama nije potreban stroboskop, da bi pojačao utisak koji bi ljudi sa podijuma za igru ostavljali.  (A.S.)

10. A Tribe Called Quest – We Got It From Here…Thank You 4 Your Service

Akronim ATCQ je godinama neizbežan u razgovorima o repu, politici, percepciji herojstva i aktivizma. Stih Had no destiation / We was on a quest sa večne I Left My Wallet In El Segundo dobija još više smisla na novom albumu A Tribe Called Questa, zato što Q- Tip, Jarobi i preminuli Phife Dawg prilaze svim socio-političkim zagonetkama i dalje kao A Tribe Called Quest, a ne kao veterani sa porivom da se dopadnu svima. ATCQ pokušava da raščivija najbesmislenije društvene devijacije poput rasizma i policijske brutalnosti, sa samopouzdanjem jednog prosečnog ćaleta koji je ceo dan pred ekranom televizora, ili smartfona i ništa mu ne promiče u izgradnji argumentovanog stava o svemu. Gospodarprstenovski quest i dalje traje. (A.S.)

09. Anderson .Paak – Malibu

Nakon pet zapaženih pojavljivanja na prošlogodišnjem povratku Dr. Drea Compton, pretpostavilo se da će sledeća godina biti velika za razigranog Franka Oceana iz Malibua. Za razliku od Oceana, .Paak je manje ćudljiv zen majstor. Prema njegovim rečima pretvara more u svetu vodu i pažljivo planiranim tonovima ritam sekcije pravi talase koji ga odbacuju dalje u R&B plemstvo, gde sirova seksualnost postaje striktan pijetet prema ljubavi koju pokreće najiskrenija požuda. (A.S)

08.Beyonce – Lemonade

2016 je godina u kojoj je liberalna Amerika ostala praznih rukava u svom cilju da ima prvu predsednicu. Rojalisti ipak mogu da budu nešto zadovoljni, jer Queen B je sa Limunadom uspela da zadrži presto koji se kao nešto prividno mrdalo. Naravno, malo nervira što je morala da se popiški na sve moguće moderne trendove i izvođače, i tako zabeleži teritoriju, ali konačan proizvod je bitan, a on nam donosi pregršt velikih pop pesama. Omiljena svakako ostaje pop rege poskočica Hold Up, sa sve lyricsima Maps Yeah Yeah Yeahs, koje je tvitnuo Ezra iz Vampire Weekenda, a B rešila da uključi u pesmu. Ako vam ovo zvuči čudno, bizarno i glupo, hej – živeli ste u 2016. Pomirite se sa tim. (M.D.)

07. Michael Kiwanuka – Love and Hate

U kategoriji najbolji album iz ove godine na kom je radio Danger Mouse nagrada odlazi ovom mladiću, koji nosi prezime mladog engleskog reprezentativca u fudbalu, koji sve pare šalje kevi i tetki u Nigeriju. Iza ovako užasnog naslova za album, koji zvuči kao da je ovo zbirka 80’s šlagera, nalazi se verovatno, ako ne najbolji, onda barem najzvučniji soul album godine. Mada, greh bi bio ovom albumu nalepiti samo soul etiketu, iako ga možda najviše ima, jer Kinwanuka pliva i kroz momente klasičnog roka, psihodelije, pa do najbrže afrobitične i fankoidne Black Man in a White World.  Dolazi u Zagreb sledeće godine, pa eto prilike da vidimo valja li to čemu uživo. (M.D.)

06. Frank Ocean – Blonde

https://www.youtube.com/watch?v=N0cav1SaXpo

Svi „prijatelji“ koje je Frank Ocean imao na pesmi Super Rich Kids sa savršenog albuma Channel Orange sada više nisu Oceanovi prijatelji. Sve zvuči nihilistički. 1501 dan je prošao u čekanju novog albuma Franka Oceana, njegove nove perspektive. Emotivno, Ocean danas ima problem oko buduće ekspresije ljubavi što za njega nije bila teška ukrštenica kada bi se smestio u prošlost, odakle sve izgleda lakše, bez digitalnih trauma koje mogu da izazovu Instagram postovi i lajkovi, Facebook prijateljstva i DM na Twitteru. Blonde ne targetira prevaru ili izdaju u jednoj vezi, već nudi budući psihološki profil ljudi koje značajna kolekcija ljubavnih patnji oblikuje. Nudi više scenarija u koje biste mogli da utonete – možda ćete ove godine pronaći sebe na Nights, sledeće na Close To You. (A.S)

05. Childish Gambino – Awaken, My Love

Top 5 otvaramo sa likom kog smo već proglasili za lice godine. Gospodin Donald Glover nas je u nekoliko proteklih godina radovao u više svojih inkarnacija – kao pisac u 30 Rocku, Troy u Communityju (#SixSeasonsAndTheMovie) i kao Childish Gambino. Ipak, kao reper nikad nije potpuno ispunio svoj potencijal, koliko smo se mi pravili da jeste i želeli da to uradi. Sve do ove godine, i potpunog zaokreta kao masnom 70’s Sly and the Family Stone meets Curtis Mayfield funku. Jedna od najzabavnijih priča godine je svakako ona kad je Questlove rešio da probudi D’Angela u četiri ujutru, da mu saopšti kakvo remek delo sluša. Ja nisam probudio Andriju u četiri ujutru, ali sam pustio poruku na Whatsappu oko 11. Vremenska razlika, jbg. (M.D.)

04. Solange – A Seat At The Table

Solange je ove godine servirala hrabre lekcije. Na baladi Weary, istražuje kako konstantna borba za poštovanjem može biti jako iscrpljujuća, dok Mad predstavlja odgovor formiranju sve većeg broja šovinističkih stereotipa. Album je pun priznanja. Cranes In The Sky  u tom smislu daje Solange koja od problema beži na put kroz „70 država“ na kom joj društvo prave alkohol i neobavezni seks. Kao lepo aranžiran i savršeno otpevan, aktuelan, feministički ugao, Solange daje svoje socijalne komentare kroz kratke skitove i saradnju sa Samphom Don’t Touch My Hair. Najsvesniji trenutak albuma je poruka da ukoliko hoćeš da proslaviš sebe, moraš početi iznutra.  (A.S.)

03. Chance The Rapper – Coloring Book

https://www.youtube.com/watch?v=Cxc_egMgY80

Bojanke za odrasle su postale popularne u poslednje vreme. Ljudi ih koriste kao neku vrstu antidepresiva, gde bojenje i kontrolisanje situacije valjda smiruje. Colloring Book album je svakako jedan od boljih antidepresiva nastao ove godine. Pritom, ne mislim da je neki nategnuti hehe ljudi budimo srećni album, već samim pogledom na Chancea i slušanjem njegovog glasa,  shvatite da se radi verovatno o jednoj od najpozitivnijih osoba koje hodaju zemaljskom kuglom. Čak i ako ne volite hip hop, ne možete da pobegnete od šarma ovog momka. Pored klasičnih hitova poput Angels i No Problem, sleeper hit je Same Drugs, verovatno najbolja pesma o odrastanju koju sam čuo ove, a i nekih prethodnih godina. Titula najboljeg Petra Pana 2016. odlazi mom najboljem imaginarnom drugu, gospodinu Reperu. (M.D.)

02. Kanye West – The Life Of Pablo

Ova godina je za Kanyea bila Ikarov let. Hiperaktivni vajb TLOP-a je izvukao album na kom se Kanye čuje oko 50 odsto, dok ostali procenat sačinjavaju epski trenuci: cameo Andre 3000-a, poziv gitariste Max B-a iz zatvora, sedam sekundi Young Thuga, prozivka Taylor Swift, promena savršenog naziva albuma iz Swish u manje savršeni The Life Of Pablo. Izjavom da bi, da je glasao na američkim izborima, glasao za Donalda Trumpa, napravio je još jednu kontradiktornost sebi zbog nečega što je nekada bilo skandal, poput izjave da Georgea Busha nije nimalo briga za afroameričku zajednicu. Nedugo zatim, na svom Instagram profilu je 150 puta postovao slike svoje odeće, da bi sledeća vest o njemu bila iz bolnice gde je završio zbog posledica umora i manjka sna. Pored svega ovoga, niko se ne usuđuje da Kanyeu oduzima titulu muzičkog genija koji svakim novim albumom menja žanrovski DNK, a brak sa očiglednim manama između Yeezusa i My Beautiful Dark Twisted Fantasy što The Life Of Pablo predstavlja, možda može biti poslednji samostalni muzički uradak gospodina Westa pre kandidature za predsednika Amerike. (A.S.)

01. M83 – Junk

April je mesec, i ja se spremam da poslušam novi album benda koji je sa pesmom Midnight City obeležio jedan deo mog života. Album se zove Junk, i takavi osećaj i dobijam posle prvog slušanja. Kakvo je bre ovo đubre! Sem prvog singla Do It, Try It, ništa mi se nije zalepilo, i sve je delovalo kao da muzika ide na shuffle kroz neke radio stanice iz osamdesetih. Zato je ovaj album danas na prvom mestu. Ne zato što je đubre naravno, nego zato što me je posle milion godina, neki album me naterao da mu se ponovo vratim, poslušam ga i zavolim. Rastao je tokom godine, pored mene, ali i sa mnom. Bio je nešto kompleksniji nego što sam mislio u aprilu, ali isto tako i potpuno lepršav i jednostavan, na baš onaj način, kako samo pop muzika može da zvuči. Nijedna pesma neće imati veličinu Midnight City, ali i ne mora. Za godinu kakva je iza nas, Go je prilično dovoljna himna. Čak i veća od ove godine. (M.D.)

Autor: Miloš Dašić i Andrija Savić