The The Hitchhiker’s Guide to BG ćevapi

Volim ćevape (ko ih ne voli?!), ali ih ne jedem često. Iz par razloga. Nisu bas najzdraviji izbor, a i nema ih mnogo u mojoj okolini. Tako da svaki put kad dođem u Beograd dam sebi malo oduška. Svaki put kad ih jedem je posebna prilika. Kao mala svetkovina. A pošto ih ne jedem često, onda su očekivanja i standardi na najvišem nivou. Pažljivo biram lokaciju i još oštrije sudim o kvalitetu. Zato sam odlučio da bacim lične utiske na papir. Ovo je moja lista top četiri najboljih ćevapa u Beogradu – tri dobitnika medalje, plus onaj sto je ispušio za bronzu. Pa da krenemo.

4 – Drama ćevapi

Biti četvrti je nekako najbolnije – na korak od finala, a na kraju ne osvojiš ni medalju. Mada ja to ne gledam tako, jer vidim času kao do pola punu. Ipak je ovo ekskluzivna lista. Ako ste ikad razgovarali sa nekim iz Mostara duže od pet minuta, onda znate da izraz “drama” tamo kolokvijalno znači “mnogo dobro”. Npr. – “jao kakvu sam ribu sinoć upoznao! Drama!” U tom kontekstu, Drama ćevapi su stvarno drama. Moj prvi susret sa ćevapima koji se naručuju na komad. Nepoznavanje ovog koncepta je dovelo do opasnog prejedanja. Na putu do Drame drugar je predložio da ih nazove i naruči, da ne čekamo kad stignemo. “Koliko ćeš?” “Ja ću veliku bez luka.” “Nema toga ovde. Naručuje se na komad.” “Onda daj 15.” Šta je 15 ćevapa za nekoga od dva metra i sa apetitom dva osrednja konja? Al’ Mile nije očekiv’o… Ćevapi od pola metra puta 15 = brdo mesa. Ali brdo kakvog mesa! Drama mesa! Bilo je dramatično dok sam jeo poslednjih par komada. Ali ne baš tako dramaticno. Nakon toga sam pojeo i palačinku tamo na Trgu.

Bronzana medalja – Kod Cice

Mislim da Cica ima najmanji jelovnik ikad. Cirka četiri stvari za narudžbu. Banjalučki ćevapi, sarajevski ćevapi, pljeskavica i neki desert, ja mislim. Nisam ni stigao do kraja ovog najmanjeg jelovnika, jer kod Cice se ide na ćevape. A šta drugo? Zato i veličina jelovnika apsolutno odgovara filozofiji restorana. Uska specijalizacija, vrhunski proizvod. Filozofija bez mnogo filozofije. Ovde imamo dva najpoznatija tipa ćevapa sa one strane Drine – sarajevski i banjalučki. Ako ne znate razliku, banjalučki su oni što su četiri ili pet ćevapa zajedno spojeni u pločicu, a sarajevski su po komad. Ali ono što izdvaja Cicu od ostalih je somun. Natopljen i prepečen na grilu. Interesantno je kako nešto tako jednostavno može da bude tako genijalno. Ali to se valjda uklapa u gore navedenu filozofiju jednostavnosti ovog restorana. Somun kod Cice bih ‘ladno mogao da pojedem bez ćevapa. Ali ćevape bez somuna ne bih. To onda ne bi bilo to. Što ne znači da su Cicini ćevapi loši. Naprotiv. Jer da su loši ne bi bili na ovoj listi.

Srebrna medalja – Ćevabdžinica Savčić

U ovu ćevabdžinicu sam otisao na preporuku mog frizera. Po već staroj tradiciji, brice su bolje informisane od BIA-e, tako da nisam sumnjao u ovu preporuku. Pravac Savčić na moj prvi sledeći cheat day. Kako je to ujedno bio i moj poslednji dan u Beogradu, to je ovu moju mini svetkovinu učinilo jos više posebnom. Nije baš bilo “best for last” (best je dole ispod), ali je definitivno bio korektan oproštaj od Beograda i ćevapa. Sarajevski ćevapi u punom sjaju. Savršen balans između junećeg i jagnjećeg mesa, uz već gore navedeni grilovani somun. Kazu da su kod Savčića česti gosti pripadnici lokalne estrade. Pa ako njima valja šta onda ja ima da se bunim?

Zlatna medalja – Walter

Čuo sam da ovaj restoran drzi Čolin brat. Izgleda da čega god se Čolići uhvate to mora da bude epic. Walter ćevapi po kvalitetu definitvno mogu da izađu na crtu kvalitetu Čolinog glasa. Kao sto je Čola najbolji vokal što je Balkan ikad čuo, tako su Walter ćevapi najbolji koje sam ja ikad jeo. No joke. Prica se po beogradskim kuloarima da je Čolin brat kupio “originalni” recept za sarajevske ćevape. Ne bi me čudilo da je pod brojem jedan na tom receptu krek. U čitav doživljaj Walter ćevapa treba da se uzme i ambijent u restoranu (lokacija na Dorćolu). Retro dizajn, dok sa zvučnika idu narodnjaci koje smo slušali u Tesnoj koži i Žikinoj dinastiji. Valjda buđenje tog nekog sentimenta prema nekim dobrim, starim vremenim otvara još neku diznu u mozgu, koja utiče na to da ovi ćevapi dovode do transa. Zaslužena zlatna medalja.

Autor: Ivan Brlek