To je to. Izdržali smo. Sedam dana Szigeta (plus onaj jedan dan pre). Možda nismo svi na broju, možda nemamo glas i snage u nogama, možda je otišao svak ko valja, ali evo nas u vozu za Beograd. Sve što želim u ovom trenutku je da se naspavam jedno par dana i da ne vidim svoje prijatelje, ako je to moguće tamo nekad do 1. septembra. Mada znam da je to poprilično nemoguće.
Za početak izveštaja, odradili smo jedan omanji eksperiment, before – after sliku, da vidimo kako se odrazio festival na psihu četvorice likova iz Tegle nakon sedam dana. Primetićete da smo izgubile neke usput.
Na početku dana, dočekala nas je kiša i ma koliko nas sve to obradovalo, kao ohladilo je malo, sad će moći da se diše, e pa nije moglo. Na ostrvu je širio užasan vonj, sve je smrdelo kao kad se klošari voze u tramvaju dvojci, valjda od onog blata ili šta već. Tako da ne bio u koži ljudima koji su morali ovaj dan da obitavaju u kampu. Dan sam mogao da počnem ili na koncertu Joze Gonzalesa, ili da ponovo gledam utakmicu sa Arsenalovim navijačima, ali mislim da sam poklonio dovoljno pažnje Arsenalu za sedam dana. Joze Gonzales, Šveđanin pustinjskog izgleda i Miladin Šobić pojave, svirao je na neomiljenom A38. Da Šveđanin je, ako može Ibrahimović da bude Šveđanin, može i Gonzales. Sve to zvučalo poprilčno fino i prijatnije nego što sam očekivao. Mada, svi smo došli zbog one dve obrade koje ima, Teardrop i Heartbeats. Dodao je na sve to i jednu obradu od Kajli, onako da nam se nađe.
Tada shvatam da noge polako kreću da otkazuju, i da se nema snage za Rudimental, iako je bilo tek nekih šest popodne. Morao sam da odmorim da bih sačekao Limp Bizkit. Taj Rudimental je ustvari bend zbog koga sam se uvek osećao strašno matoro, jer to je nešto što nikad nisam kontao, a mnogi klinci jesu.
Kad smo kod matorosti, pre neki dan smo sreli neke tipove iz Srbije koji su ’96. godište i koji nikad u životu nisu čuli za Limp Bizkit. Ja bogami jesam, veći deo cele srednje škole sam slušao upravo njih i njihove nu metal saborce. Tako da oprostite na izlivu emocija, ali petnaestogodišnje dete u meni je pevalo (dralo se), piškilo i plakalo od sreće na ovom nastupu. Baš su omatorili, bend je deblji nego ikad, osim Fred Dursta, koji kapiram da kad skine onaj kačket izgleda kao neki neprepoznatljivi čikica. Počeli su nastup sa 1999. od Princa, a završili sa Stayin Alive od Bee Geesa. Valjda se zajebavaju na svoj račun. Odsvirali su sve hitove, mada je moglo da se nađe mesta za još po koji da nisu produžavali stvari za svaki put kad je Fred hteo da nam se zahvali i da nam kaže da nas voli. Sve je u suštini izgledalo i zvučalo kao da biologičarka pita u utorak, a ja pojma nemam.
Mislim da sam se nakon ovoga odužio detetu u sebi i sad mogu da pređem na neku modernu klasičnu muziku, jazz ili Tuxedomoon. Ne, neću. Nakon ovoga, mogli smo da se opredelimo za Martina Garixa, ili za Milky Chance, ili da čekamo C2C. Ili da lepo odemo kući, skuvamo supicu i gledamo nešto na TVu, nedelja je, možda negde u Mađarskoj ide repriza Srećnih ljudi. Naravno da smo se opredelili za ovo poslednje, samo što nismo našli Srećne ljude, pa smo pustili prve epizode Communitya. Ko još ide na put bez Communitya.
Na kraju, zahvalio bi se svim zaposlenima u kulturno umetničkom društvu Sziget koji su nam omogućili da vidimo malo sveta. Bendovima koji su poprilično kidali. Osoblju bifea Teksas koji su nas služili kafom i internetom. Tv kanalu Muzsika koji nam je oplemenjivao prepodneva pre odlaska na ostrvu. Ostalima iz Tegle koji su obrađivali ove tekstove, dok sam ih mamuran slao ujutru, oprostite na nepismenosti. Mađarima na svim ljutim proizvodima koje smo probali ovih sedam dana. I vama koji ste ovo čitali, fejvovali, retvitovali. Sledeća stanica Beer fest. Šalim se.
Autor: MimiKraljMamba
COMMENTS