Znate ono u High Fidelity, kad Džon Kjuzak krene da obilazi svoje bivše ribe, pa ode kod one druge što ju je ostavio, koja mu nije dala da je ‘vata za sise. Kasnije kad se sretnu odu u bioskop, jer ona radi kao kritičar i vodi beleške za vreme filma. E pa, tako i ja pomalo zapišem nešto za vreme sviriki. Hvatam beleške jer imam pamćenje kao zlatna ribica, a pijem kao šesnaestogodišnja ribica kojoj su roditelji otišli za vikend na selo. Pomalo sebi i ličim na tu Rob Gordonovu ribu, a pomalo na nekakvu Keri Bredšo, jer navijam sat da ustajem i čukam svoju kolumnu na lap topu. Tako da, ako popušim nekome do kraja festivala, uopšte se ne bih iznenadio.
Ako se sećate da sam juče bio u fazonu, kako nećemo nikad da se vratimo sa festivala – bože koja sam ja budala i paljevina. Sad sam više na – jebo vas i Sziget i sve, ajmo kući, dosta je bilo. Rečima narednika Murtoa I’m too old for this shit. Doduše, kapiram da imam nešto malo festivalskog entuzijazma, iako je battery low, mada ko zna, možda se napunim večeras.
Juče sam propustio da napomenem Dixona koji je bio na Coloseum stejdžu. To je bina na kojoj se vrti nešto tvrđa elektronika, za razliku od Telekom Arene na kojoj uglavnom idu haus hitovi koje možete slušati u dnevnom programu TDI radija. Elem, nisam pominajo Dixona, jer naša ekipa se vratila sa njega nekad kad smo se mi ostali spremali da idemo na peti dan festivala. To valjda dovoljno govori kako je bilo.
Umor koji nam je doneo peti dan nam je pomogao da se odlučimo da se ni ne trudimo oko nekih izvođača i da se uputimo na plažu. Tako da nismo videli Awolnation, bend o kojem ne znam skoro ništa, osim da im je ona jedna pesma godinama bila u relatedu na Jućubu za sve živo, dok nisam siguran da li imaju neke druge. U nedostatku slika evo moje razjebane patike sa plaže.
Zakačio sam nešto malo Marine and the Diamonds i ona zvuči kao nešto lepša, ali manje talentova sestra od tetke od Florens. Tako da me nije privuklo da odvojim više od vremena, koje sam proveo u redu za WC na njenom nastupu.
Dok su se svi spremali za Kasabian i bacali neki obojeni puder po sebi, pošto je na mainu u 19 bio Color Party, ja sam gledao Imam Baildi na World Music Stageu. Kad bi me pitali šta idem da slušam, odgovarao bih sa neke grčke narodnjake i nisam baš mnogo pogrešio. Bend zvuči kao neke od najboljih pesama moderne grčke narodne muzike, koje jedva čekaju da ih Damir Handanović ukrade. Sve to najviše liči na miks nekih Miligramovih pesama i Tarantinovog saundtrek,a ako bi ovaj rešio da nekad snimi vestern u Grčkoj. Svakako je bilo sjajno, ali nisam ostao do kraja, jer kao, ajde Kasabian ipak ima jedinu himnu Premijer lige koju priznajem, pa vredi barem to overiti. Ipak do himne, morao sam istrpeti nekoliko nepodnošljivih njihovih pesama. Realno Kasabian nikad i nije bio nešto preterano zanimljiv bend, a ubacivanjem elektronike su postali još nebitniji. Sve to danas zvuči kao neki Chemical Brothers tribute bend iz Rakovice. Gitarista pritom ima taj neki fake Fruisciante stav i izgled i išao mi je na kurac sve vreme. Onda je došla himna, svi su zapevali Fire, izgledalo je ko na stadionu, pa sam na trenutak zaboravio da su ovi padavičari iz Lestera užasni. Posle sam se sklonio, da ne kvarim koliko toliko pozitivan utisak.
I dok se na Mainu i u VIPu okupljao creme de la creme budimpeštanske šabanske scene, jer se spremao Avicci, vreme je bilo za odičan back to back pank rock koncert koji se spremao na A38, kao pravljen za nas koji smo odrastali na muzičkoj sekciji pokojnog magazina CKM. Prvo su svirali Gaslight Anthem, pa Dropkick Murphys. Gaslight Anthem su jedini legitimni naslednici Springstina, ako njemu uopšte i treba naslednik, jer će Boss svirati zauvek. Kada vidiš gomilu polugolih muškaraca pored tebe kako se grle i uzvikuju samoglasnike, tada znaš da si ili na pank rok svirci, ili u gej porniću. Mada u ovom slučaju može i oba, jer dok su Gaslajti svirali Great Expectations dva klinca su se izgrlila pevajući o tamo nekoj bivšoj ženi i potencijalnoj budućoj, a onda se do’vatili i krljali dobrih tri minuta, na opštu radost svih prisutnih. U svakom slučaju besprekoran cert, konačno sam ih pogledao, jer ih jurim već godinama unazad po regionu, tako da sam ih taman uhvatio pred raspad benda, pošto su kačili skoro na Fejsbuku da idu na pauzu.
Dropkick Murphys su omiljeni pank bend Toni Soprana i Krisa Moltisantija, tako da to nosi određeni kredibilitet. Na Myrphysima je manje ljubljenja, a više lomljenja zuba i igranja onih irskih poskočica. Izgleda da je u prvim redovima bilo toliko ružnih likova, da su na video bimu puštali snimke publike sa Interpola od juče. Najviše volim kad neko u ovoj masi izgubi novčanik ili nešto drugo, pa se napravi velika rupa u sredini, svako ode na drugu stranu i onda kad nađu to izgubljeno, svako se sa svoje strane zaleti radostan drugoj strani u zagrljaj. Neki to zovu i wall of death. Sačekali smo Shiping out to Boston, njihov najveći hit pa polako krenuli na sada već standardno ćutanje i kljucanje u noćnom prevozu.
Danas na programu – Tamni vilajet Szigeta, iliti poklapanje Kings of Leona i Brege. Odeš li na Bregu kajaćeš se, odeš li na Kraljeve Liona, kajaćeš se.
Autor: MimiKraljMamba
COMMENTS