Svakog gosta tri dana gosta, pa tako smo smo i mi nakon trećeg dana rešili da napustimo Zagreb i naš smeštaj u Zagrebačkom ogranku Tegline redakcije. Ovaj tekst ide ipak dan kasnije, pošto ga kucam u vozu. Inače u vozu je divna atmosfera, klime nema, i sve je puno nekih Slovenaca koji idu na momačko veče u Beograd, i jodluju sve vreme. Jako mi je drago što su se odvojili od nas onomad, i ako budete čuli da su neki Slovenci dobili batine na nekom splavu ovih dana, to su ovi što su putovali sa mnom – garant.
Da se ipak vratimo na događaje iz ZG-a. Tek trećeg dana, na samom kraju, smo naučili kako da na najbrži način stignemo sa festivala kući, tako da imamo dovoljno vremena do sledećeg festivala da zaboravimo ovaj put i ponovo duže putujemo ili da se izgubimo.
Grad je bio u znaku pobede protiv Španjolske, pa ste čak mogli i da gledate reprizu tekme na videobimu po danu. Od selebritija trećeg dana smo sreli General Wooa i Anu Bebić, ali mislim da je ona selebriti samo u Srbiji.
Prvi bend za danas je bio Wilco. Wilco je u jednom momentu bio moj omiljeni bend, al onda smo se rastavili u nekom momentu, i njihovi poslednji albumi mi nisu prijali. Očekivao sam da će da udave sa novim pesmama, a i termin u 18 i 30 nije baš obećavao gužvu. Međutim solidno popunjen prostor ispred maina, a i na prve taktove I am trying to break your heart sam razvukao osmeh od uva do uva koji kao da kaže gde si bre Wilco jebote, 100 godina. Tako da sam istripovao kojekakav reunion sa nekadašnjim najboljim prijateljima. Tweedy je debeli kamiondžija, a Nels Cline brat blizanac Josh Hommea. Skontao sam da je Wilco ustvari moja Florens ovog festivala, i da ako su devojčice nosile cveće u kosi na njenom nastupu, možda sam ja trebao da ponesem kaubojski šešir. Izdvajaju se pored malopre pomenute i ona o tome kako se ribe lože na bubnjare (Heavy Metal Drummer), nervozno soulična I am the man who loves you, kao i himna najvećeg srpskog grada, Via Chicago. Upravo je ova sporija numera prvo terala ljude na singalong, a zatim i na divljenje bubnjaru, koji u sred baladnog dela je ubacivao noise ritam i tako rastavljao i sastavljao pesmu po nekoliko puta. Wilco je svakako jedan od najvećih, ako ne i najveći bend tog nekog Dad Rock žanra novije generacije. To je ono što bi vaši očevi slušal ida ih ne boli kurac za muziku.
Nakon toga par pesama hrvatskog benda Sleepyheads, koji ako verujemo hrvatskim tviterašima koje pratim, već ima zavidnu fan bazu. Nakon toga na Kookse. Jbmliga, na njih nisam ni pomislio, a kamoli ih slušao nekoliko godina. Znam samo da je bio jako popularan onaj prvi album sa tim nekim hitovima, pa kao ajd da overimo i to. Čekale su se Naive, She moves in her own way i Oh la, ali svirali su i neke pesme koje prvi put čujem, ali omladina pored mene je znala reči od početka do kraja. Kad se takve stvari dese osetim se poprilično matoro. Možda je to pivo govorilo iz mene, ali svoju okolinu sam probao da ubedim da me pevač iz nekog razloga podseća na Lošu iz Plavog Orkestra, ali niko se nije složio sa mnom.
Nakon njih, jedan od iščekivanijih bendova festivala, Yeasayer. Poslednji put sam ih gledao 2010. na Exitu, a poslednji put sam ih video na istom tom Exitu u prvom redu na Gonja Sufiju. Tad smo bili njih petorica i ja samo, pa mi je malo krivo što nisam ovekovečio ceo taj događaj. Yeasayer zvuče kao da su uzeli sempl iz Bajaginog Plavog Safira i rastegli ga na dvadeset pesma, usporili, ubrzali, promenili je, pokrenuli je sad više nije tako dosadna. Vidi šta su ti uradili od pesme Bajaga. Bina je bila izložena sa finim gipsanim radovima antičke grčke, iako je mene sve to podsećalo na gipsane lavove i labudove. Inače, pošto nisam pratio nove video radove benda, pevača sam upamtio kao fino i kulturno podšišanog mladića u odelu. Sad je bio zarastao i u havajci, i poprilično je podsećao na nekog lika koji živi na kevinom kauču. Znači brat. Sve u svemu, odlična svirka, pregršt tih hitića koje ste mogli da čujete u svakom hipsterskom lokalu koji drži do sebe u proteklim godinama.
Pj Harvey nije moja činija sutlijaša, poslednji album koji sam aktivno slušao i voleo je onaj od pre 100 godina Stories from the sity, stories from the sea ali sam rešio da poslušam par pesama, ipak priznajem da je ona jedna od najvećih heroina menstrualnog roka, a i Nik Kejv joj je svojevremeno uvalio svog Henri Lija. Tako da 20-ak minuta je bilo dovoljno.
Nakon toga tumaranje po festivalu, čisto iz nekog tripa, žao nam je što se završava, pa tako smo nabasali na šator sa karaokama. Posle standardnih varijanti pevanja mtv hitova i Tajči, bum, iznenađenje na sceni. Penje se pevač Kooksa, i kao sve kul i to, kad onda baja krene da peva svoju pesmu. Pa matori, karaoke su, pevaj Dilajlu, ili Yellow Submarine, ne moraš She moves in her own way. Posle njegovog nastupa gomila devojčica oko njega, gde je i uspeo da odvoji jednu. A on realno na status selebritija može da pojebe nešto još uvek samo po ovim našim balkanskim pripizdinama.
I to je to. Tri dana festivala, evo me na kraju u vozu, klima nije baš proradila, ali Slovenci su barem prestali da pevaju i jodluju. Za kraj, hteo bih da se zahvalim našem @RenaUsklicnik i njegovoj lepšoj polovini, na super smeštaju i ugođaju. Svilenim Bubama što se nisu mnogo bunile jer su tri dana morale da slušaju moje hrkanje. Gradskom prevozu jer smo se vozili za dž, Luki Modriću zbog onog voleja koji mi je doneo pare na kladionici. Pozdrav za sve fine ljude koje sam upoznao, video u Zagrebu i popio pivo, i nadam se da se svi vidimo na CMC festivalu u Vodicama.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS