Tegla u Zagrebu – INmusic, dan prvi

Otišli smo na INmusic, iako imamo na šta da se žalimo. Naravno ne na muziku, muzika je vrhunska.

Mili bože čuda velikoga, eto Tegle na novim putešestvijama po festivalima. Sada smo na omiljenom penzionerskom letovalištu za festival-manijake, InMusicu u Zagrebu, inače, omiljenom nam u okruženju. Moramo da kažemo da je ove godine na našu ljubav prema festivalu pala velika senka. Nisu nam dali akreditaciju. Nakon povratnog maila u kom nam objašnjavaju da ne idemo za dž ove godine, ali da nastavimo da treniramo, prošli smo kroz svih pet faza žalosti . Na kraju smo ipak rešili da pišemo izveštaje, iako ljuti što ove godine nemamo novinarsku narukvicu, za razliku od kolega iz dnevne štampe kojima se realno jebe za festival, ali je nečija devojka verovatno poželela da vidi onog lepog iz Kings of Leona. Kako smo verovatno jedini na teritoriji Srbije obrađivali prošlogodišnji festival i cimali ljude za rukav da bi valjalo da ga posete, o tome nećemo. Ok, ovo prvo nije proverena informacija, ali šta sad.

Ove godine festival je rasprodat, prvi put u svojoj istoriji, i to me je pomalo plašilo, jer prethodnih godina bilo dobro baš to što si bez mnogo muke i gužve mogao da se pomeraš sa bine na binu i sa šanka na šank. Ok, jeste malo je zajebanije nego proteklih godina, ali nije strašno. Sem malo većeg broja ljudi, sve je isto kao i lani, tri stejdža, šatori u kojima se pevaju karaoke i pušta indie rok/KST muzika i šuma koja podseća na prvu baštu Dragstora, u kojoj se vrti moderna muzika za mlade Engleze i one koji se tako osećaju.

Prvo što sam slušao bio je Darko Rundek, koji slavi 15 godina svog kultnog narodnjaka Apokalipso, pa je rešio da proslavi to uz veliko veselje, veliki bend, sve pesme sa albuma, ponovno šminkanje kao za vreme Haustora, a i ceo šou je nazvao Apocalypso Now. Uz pesme sa prvog albuma dodao je malo i najvećih hitova sa drugih, poput Ruku, i Ay Karmele, uz čije izvođenje se u publici prolomilo “Vučiću pederu”. Ono što me je obradovalo je to što je Rundek vratio u bend trombonistu Manija, bez koga ništa nije bilo isto prethodnih godina, i njegov povratak je kao povratak Saše Ilića u Partizan.

Nakon njega, tihi elegični momak sa imenom desnog krila mlade engleske reprezentacije na čije prezime podigneš obrvu. Michael Kiwanuka i njegov savršeni miks Al Greena, Elioth Smitha i one stare krilatice “dođi kod mene da slušamo ploče”. Ovom prilikom bih se zahvalio radioAparatu što je izvrteo svaku pesmu sa njegovog novog albuma Love and Hate, pa sam otud znao ceo sinoćni reprtoar. Ipak, nije moglo da se ostane do kraja, jer je valjalo najveće slušati iz što veće blizine.

Već sam na izveštajima iz Primavere pisao koliko su veliki momci i devojke iz Arkadne vatre. Prva stvar koja mi je prošla kroz glavu kad se završio nastup u Barsi je bilo – jedva čekam da ih ponovo vidim za dve nedelje. I tako je i bilo. Ne možete da pojmite momenat rastopljenosti kad smo skontali da je setlista promešana u odnosun na katalonski koncert i da nećemo slušati identičan cert. Deset ljudi na bini koji rade sve, sviraju sve instrumente, plešu, silaze u publiku i divljaju, čak iako ne znaš šta su i ko su, ostaćeš zatečen samom pojavom i onim što se dešava ispred tebe. Akcenat se malo više baca na prva dva albuma, uz nove Abba stvarima i DFA disco sa prošlog albuma. Wake Up za kraj, čisto da završimo navijačkim horom. Gledati danas Arcade Fire je kao gledati Pirla, Jaju Turea i Lamparda zajedno u najboljim godinama.

Nakon svega ovoga, vraćamo se na početak teksta i sve te šatore i šume u kojima svako možda izabere svoje otrove za nastavak večeri.

Autor: Miloš Dašić

Tegla u Zagrebu – INmusic, dan prvi

COMMENTS

WORDPRESS: 0