“Svi gradovi su isti! Samo ti je bitno da znaš gde je železnička stanica. Ako to znaš, odatle je sve lako, nema puno razlike” – govorio je moj deda. Valjda je to naučio jureći za suknjama i novcem širom Evrope. Dosta sam razmišljao o njemu dok sam blejao u Šangaju. Šta bi deda rekao za grad sa 25 miliona ljudi koji je za par decenija postao centar Azije? Verujem da ne bi puno kenjao kao ja, već bi, kao svaki deda, izgovorio nešto duboko rasistički.
U Šangaj se sa aerodroma stiže metroom na magnetni pogon, mono rail fazon, brzinom od 450 kilometara na čas, za sedam minuta. Odatle možeš da uskočiš u jednu od dvadeset linija običnog self driving metroa koji pokriva ceo grad. U prevozu sam postao svestan da će ovo biti dobrih sedam dana piljenja u mene. Kapiram da se ovako oseća bilo koji crnac koji se vozi 56-icom na Žarkovu: najviši čovek drugačijeg pigmenta. U prevozu je uvek gužva, i ako ne gledaju u jedinog belca u vagonu, onda im je pogled zarobljen za ekran mobilnog telefona na kome se vrti neka serija umetničke vrednosti Porodičnog blaga. Retko ko nosi slušalice, nego je zvuk na uređaju odpanjen na maksimum, ali to apsolutno nikome ne smeta.
“Druga planeta” je možda najbolji opis onoga što sam doživeo kada sam izašao na ulicu. Umesto taksista, spopali su me neki likovi sa skuterima da me voze u hotel. Kao “matori sedaj pozadi, evo ovaj lik će da ti nosi kofer i mi te vozimo gde treba”. Ovo sam naravno razumeo koristeći univerzalni jezik pokazivanja i turiranje gasa na motoriću. Odmahivanjem glave i kezom sam im poručio: hvala tebra nije Gogo baš tolika lobanja. Srećom, nisam odštampao put do hotela pa sam narednih pola sata pokušavao da izgledam kao ne-retardirani stranac koji se izgubio u gradu. Kažem srećom, jer sam bauljajući naučio da Kinezi brojeve i preko deset pokazuju na šaci jedne ruke, da možeš da pojedeš dobar batak za ispod pola evra, da mi znanje engleskog neće ama baš ništa pomoći ovde, da je grad savršeno bezbedan i da ljudi rade vredno sve poslove i do jedanaest noću.
Hteo sam za Teglu da šaljem Instagram storije i snepčet forice kada ono prc – kineski internet! Gmail, Google maps, Telegram, Facebook, Twitter su ćao ćao u Kini. Umesto toga imaju neke servise za koje nikada verovatno niste čuli. Devojka pored mene u metrou je koristila neki čet program, koji joj je na svakih trideset sekundi izbacivao preko ekrana neke zlatnike koje je morala da skuplja. Da, ja sam taj šaban koja čita poruke preko vašeg ramena u prevozu, @najgoricovek na Tviteru, hvala, molim lepo. A naročito gledam ako vam telefon na svakih par minuta nekontrolisano ispušta zvuke zlatnika kako padaju sa neba.
Da sam mogao, najviše bih verovatno fotkao i kačio hranu. Za par evra čovek se odvali od različih vrsta dumplinga, nudli i supica. Najskuplja stvar koju sam plaćao su pivo i kafa, pri čemu su barovi i kafei napravljeni za strance. Za grad koji ima stvarno svašta da ponudi, mana je da bleje nema nigde. Svi barovi su zapravo napravljeni za Engleze koji gledaju Premijer ligu u večernjem terminu. Nedostatak i cena alkohola valjda objašnjava zašto nisam video nikog pijanog i drogiranog za svo vreme tamo.
U kineskom tržnom centru u bloku 70 nisam bio, ali u Šangaju sam overio par marketa. Jedan je elektronski market gde možeš da kupiš sve od kablova, preko matičnih ploča do računara. Izgleda kao postapokaliptčni sajamski bazar. Ako odemo u kurac kao civilizacija, a i dalje zavisimo od struje, e na takvim mestima ćemo da trgujemo. U jednom štandu lik u odelu valja matične ploče od stotina evra, u drugom lik spava pored nekih kablova u kartonu, a na trećem nešto leme direktno na matične ploče laptopova i prodaju to nešto na licu mesta.
Drugi market je market garderobe, gde ljudi dođu sa praznim koferima jer su stvari kvalitetne i ne koštaju više od 10e. U njemu sam bio četrdeset minuta, jer nemam ja baš psihu za to. Neki moji drugari stranci su, prvi put izloženi takvom načinu kupovine, proveli šest sati u tom tržnom centru, za koji bih ja reko da je veličine Pančeva.
Većina šopinga se ipak odigrava u fensi tržnim centrima, kojih ima bukvalno na svakom ćošku. Odmah iza tržnjaka gde se nalazi Armani radnja je lik koji pravi nudle u nekoj prikolici, neka žena valja lažne satove, a tu su i babe i dede koji se bore sa unucima. Siromaštvo je pristuno, ali niko se ne pretvara da nije tu i sve nekako izgleda normalnije i poštenije od drugih većih gradova koje sam posećivao. Uveče stariji ljudi iznesu razglas na ulicu, puste neke azijske šlagere i plešu lagano u ritmu muzike. Ili se na ćoškovima skupljaju ljudi svih uzrasta, gde cepaju neku verziju šaha, poker ili mahjonga. Ili se skupljaju oko skutera koje besomučno rastavljaju, sastavljaju, budže i doteruju. Izgleda mi da je život dostupan svima, i liku koji je svoju gajbu izlepio duck tapeom, i liku koji u nekom tržnom centru kupuje NIKE patike na poskupljenju.
Intresentan trip je bio boraviti u Kini dok je svet padao u šok zbog pobede Donalda Trumpa. Da li će Kina biti nova dominantna sila? Ekonomski verujem da već jesu, ali dokle god trendove diktiraju hipsteri iz Bruklina, dokle god slušamo muziku koja je na engleskom, i dokle god gledamo filmove i serije koji za temu imaju “naše” probleme i fantazije, zapad će biti zapad.
Mogao bih još da pišem kako lik zavrće pilićima šiju na licu mesta, čisti perje i prodaje sveže meso, ali bih onda morao da pišem i o liku koji na Kaleniću prodaje svinje iz svog gepeka. Mogao bih da pišem kako niko ne poštuje pešake, ali onda bih morao da pišem kako u Čikagu pešaka nigde nema. Mogao bih da pišem kako se deca igraju bez gaća, ali bih onda morao da pišem kako se deca u Nemačkoj igraju samo u pratnji roditelja. Sve je isto, nema puno razlike…
Ako barem znaš gde je železnička stanica!
Autor: Goran Ojkić
COMMENTS
Bravo Gorane! Živ bio!