Postoji taj period u životu (procenimo ga laički na vreme od 15. do 25. godine) kada vam je svaki događaj najbitniji, svaka pesma najbolja na svetu, a sve devojke su epske ljubavi. Takav osećaj pratiće vas, verovatno, i dalje kroz odrastanje, i bez obzira kakvo to vreme zaista bilo, ostaće vam u sećanju kao doba kada ste baš bili car. Upravo tim životnim razdobljem (sa naglaskom na posednje godine), bavi se Dejan Manojlović u svom romanu prvencu. Ono što određuje ton knjige jesu , s jedne strane, nostalgični ponos, a sa druge, činjenica da se radnja dešava u Srbiji, usranih devedesetih godina prošlog veka.
Čuvar vatre je Nikola, mladi student u revolucionarnom naboju protesta 1996/97, opterećen sudbinom brata, koji je zbog sličnih uverenja, neku godinu ranije, morao da pobegne iz zemlje, kao i kasnijim povlačenjem njihovih roditelja u dobrovoljni egzil, u vikendicu podno Avale. Nikola će tokom tristotinak strana knjige stići da zviždi u Kolarčevoj, osnuje bend, padne pod kolena nekim devojkama (bukvalno), a u neke se ozbiljno zaljubi. Uspeće i da raskrsti sa prošlošću, i uz neke žrtve (nažalost velike) započne odrasli život u tranzicionoj post-petooktobarskoj Srbiji. Koja će se kasnije ispostaviti, kao ne mnogo manje usrana, od one iz prethodne decenije.
Moram da priznam da sam se teško probio kroz prvu trećinu romana, i da sam zamalo odustao od čitanja. Jedan od razloga za pisanje ovog teksta da ne ponovite grešku. Čak i da vam se na kraju ne svidi, ovo štivo, uprkos svim manama, zaslužuje makar vašu pažnju, ako već ne možete da mu date pohvalu. Ne znam koliko se toga autoru zaista dogodilo, šta je samo inspirisano stvarnim događajima, a koliko je izmaštano, ali definitivno se radi o jednom snažnom ličnom shvatanju tog perioda. Taj lični momenat mi je i pravio problem u početku, budući da, kao malo mlađi, nemam ni blizu isti odnos ka tim vremenima, a i zbog (makar meni) previše lirskog opisivanja svakodnevnih dešavanja. Iako junak svašta prevali preko glave, delovalo mi je da mu ljudi i događaji u život upadaju slučajno, bez nekog posebnog plana autora, osim da opiše taksativno kako je sve zaista izgledalo. Što ne mora uvek da bude kvalitet. Makar u tom prvom, „revolucionarnom“ delu knjige.
Kada Nikola uđe u muzičke vode, stvar postaje zanimljivija. Osnivanje Madredeus tribjut benda sa najboljim ortacima, neće ga potpuno odvojiti od ostalih aktivnosti, ali opisi ljubavi prema muzici deluju iskrenije, ili bar manje patetično, od izliva protestnih emocija. Ovde se otvara prostor i za pravu ljubavnu priču, u kojoj će verovatno svako moći da se prepozna. Sa sve zadrtim roditeljima sa motkom u dupetu i problemima koje oni mogu da izazovu. Kada se u doba rađanja „Otpora“ vratimo na revoluciju, roman ostaje na relativno istom nivou, jer nema romantizovanih ideja iz prvog dela knjige, već sve dobija obrise dečijih naslova koje smo toliko voleli, budući da urbani gerilci više liče na hajduke iz „Orlovi rano lete“, ili na družbu Pere Kvržice, nego na gradske diverzante. I to je dobro, jer daje poslednji dašak nevinosti, pred konačno odrastanje.
Na kraju ostaje pitanje da li uopšte možemo objektivno da sudimo o nečijim najličnijim utiscima, ili time što ih je neko dao na uvid javnosti, dobijamo pravo da ih tumačimo kao bilo koje književno delo. Ponavljam, izdržite do kraja romana. Nešto će se popraviti, nešto će vam postati jasnije. A ako vam se ne svidi, šta sad. Poklonite nećaku sa Filozofskog koji bi sad dizao revoluciju, možda nešto i nauči.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS