Tegla u Budimpešti: Sziget Festival 2017 – dan prvi

Još uvek penzionerski, ali polako ulazimo u fazon.

Prvi regularni dan Szigeta dočekali smo kao i sve ostale festivalske dane ove sezone, a i prethodnih – u krevetu pored ventilatora. Da fabrika Lazer zna koliko ih pominjemo već godinama, sigurno bi nam dala neke pare za promociju, ili barem plaćala put i troškove po regionu. Daćemo nekome da prevede ovo pisanije.

Juče je bio svetski dan hip hopa, ili tako nešto jbmliga. U svakom slučaju, Google doodle je izbacio mogućnost da se igrate DJ-a, kao da ste lik iz Get Downa, tako da je svaki Petar iz Barajeva mogao da se tripuje da je DJ i obesmisli umetnost na kojoj neki vredni ljudi rade decenijama. Tako je jučerašnji dan vredelo započeti nekim velikim hip hop imenom, i svaka čast Szigetu što nam je na noge doveo Dannyja Browna. Mada on i nije baš opšte mesto kad se govori o rep muzici, više mekeće čak i od B Reala iz Sajpresa, a matrica mu je uvek nešto malo tvrđa elektronika, što i nije čudno jer izdaje svoje albume za Warp etiketu. Danny izgleda malo uljudnije od idanja u kojima smo ga ranije viđali, a znamo ga sa čupavim kao-dredovima i zubima kao u Šabana Bajramovića. Ošišao se i izgledao je pristojno, ili je samo bilo osam uveče, pa nije stigao da se uneredi. Ipak, crnja koji sve vreme pokazuje onaj rokenrol potez prstima, ili đavolje rogove, ili ono kad digneš kažiprst i mali prst, kako već to volite da nazovete, a ne dabuje, je naš crnja. Pritom je DJ nosio roze Evertonov dres, čisto da se zna da je počela Premier Liga. Na binu je izašao uz prve taktove Iron Mana od Sabata, na šta je nastavio sjajnu Die Like a Rockstar. Nisam neki fan hip hopa uživo, ali ovo nije bio klasičan hip hop uživo, jer su razni dropovi i menjanje ritmova više podsećali na neki set Rustieja set ili Hudson Mohawka. Najbolje su naravno bile primljene pesme Smokin & Drinkin, Dip Pneumonia. Hvala Danny, come to Serbia, vodime to na bleju.

Main nije bio nešto naročito interesantan, a skontao sam da i Rudimental i Pj Harvey koji su svirali juče, imaju nešto zajedničko. Oboje ih uspešno izbegavam već godinama na raznoraznim festivalima koje posećujem. U tome sam ponosno ponovo uspeo. Kasabianu sam dao šansu jer nose titulu najboljeg live benda za prošlu godinu. Prešli su dugačak put od lazarevačkih Stone Roses, do rakovačkog tribute to Chemical Brothers benda. I dalje mi ne prijaju, ali prave atmosferu za britansku i zapadnoevropsku publiku, koja uglavnom i posećuje festival, a to je valjda najbitnije. Ne volimo, ali podržavamo.

Beg od Kasabiana sam potražio na omiljenoj mi bini – World Music stageu, gde je prašio italijanski ska mozzarella fank bend Roy Paci & Aretuska. Roy nam se sve vreme obraćao na italijanskom i delovalo je kao da ga apsolutno niko ne razume, ali dok su svirali apsolutno nije bilo bitno da li je italijanski, turski ili tadžikistanski, ljudi su se lepo provodili i đuskali.

Onda mi se učinilo da će skoro kiša, probao sam da uđem u šator a38 i sačekam DJ Shadowa, ali je to naravno pomislila svaka treća osoba na ostrvu, tako da ništa od toga.

Stigli smo i malo da zablejimo po gradu, a umesto već standardne turističke Szimple, otišli smo u turistički Fogas, u kom naravno Mađara nema, već stranci đuskaju uz nove hitove, KST muziku ili onaj seljački britanski disko, za koji je Abba Aphex Twin. Nismo imali puno slika, ali evo vam dupe od kipa debelog kupidona.

Postoji indicija da ćemo večeras da ostanemo i posle ponoći, da vidimo kako se mladi zabavljaju dok ne dođu matorci sa ranča i pobacaju pljuge.

Autor: Miloš Dašić

Tegla u Budimpešti: Sziget Festival 2017 – dan prvi

COMMENTS

WORDPRESS: 0