Vratile smo seeeeeee. Treću godinu za redom dolazimo u glavni grad Mađarske na naš omiljeni Viva Zwei festival, Sziget. Ove smo odlučili da gusti jednonedeljni raspored festivala smanjimo za jedan dan, ali o tome kasnije. U svakom slučaju, tamo smo nekad do sredine naredne sedmice, pa ćemo da javljamo šta se ovde sve zbiva, a vi nam šaljite kreme za proširene vene.
Došli smo juče, jer smo rešili da proustimo minus prvi dan, na kom su zvezde večeri bili P!nk, Billy Talent i Dubioza Kolektiv. Tako da ne znamo šta su radili ovi Talenti sa svojom jednom i po pesmom, da li je P!nk pevala onu kad sestra i ona pate što joj se roditelji ne vole, ali kapiramo da je Dubioza otpevala sve svoje smoking marihuana fuck hamburger fuck pizza eat only gibanica pesme.
Voz još duže putuje nego lani, klima prducka, tako da nije baš najlepša situacija, a naši na granici su postali gori od Mađara, iako smo uvek milsili da je to nemoguće. OK, cena povratne karte je i dalje 26 evra, tako da ti je jeftinije da odeš u Budimpeštu nego u Paraćin.
Knap smo stigli na Biffy Clyro. Da smo morali da biramo jedan bend koji apsolutno treba čuti na ovogodišnjem festivala, to bi bili oni. Bend koji je najbolje spojio emo vajb i zaostavštinu, sa pub estetikom ispijanja piva, kafanskih tuča i zagrljenog horskog bratskog pevanja. Dobro, ima i tih religioznih zajebancija. U svakom slučaju, verovatno bi bili omiljeni bend Johns Snowa. A kad to kažemo, njihove pesme imaju dosta te slučajne(?) GoT simbolike, pošto u Wolves of Winter prizivaju zimu jer su tu svoji na svome, ali i prete da I’m a fire and I’ll burn burn burn tonight. Drakaris! Pevač Simon liči na zapadnjačku vreću Boža Vreće, sa sve plavim šalvarama. Što bi rekle Šveps reklame – samo pravi muškarci znaju da iznesu šalvare.
Odvozali su nas Bifiji od tvrđih stvari, preko balada za urlanje. Doduše, mladi iz prvih redova su na sporije pesme seli na pod i izvodili I am Sailing momenat, koji nas sve povezuje sa pabovima, daleko kućama, gde nas čekaju žene i staramajke. Naravno, prvi put je bilo simpatično, drugi put onako, a kad se treći put to desilo već smo bili u fazonu da se nadamo da neće ovako sad svaki dan. Oprostite nam, matori smo. Ono što odvaja Biffy od ostalih bendova sličnog usmerenja je što se iza buke krije pop melodija i seksi bas, jer ipak su oni em fanovi, em vlasnici jedne od najboljih obrada Justina Timberlake, like ever.
Kad sam prvi put bio na Szigetu, poželeo sam da što više Main stage/a38 programa bude nešto što me ne zanima, ili nešto što sam već gledao, da bi mogao više vremena da provodim na World Music Stage-u, aka najboljoj bini festivala. E pa ove godine, izgleda da će želja da mi se ostvari. Slučajno došli na bend Sondorgo, očekivali da ubijemo vreme uz klasične tamburice, a dobili smo nešto mnogo veće. Prvo je lik najavio ‘ajd nešto sporije, i zasvirao fantastičnu verziju Stani stani Ibar vodo, koja se pretopila u Aj čija frula ovim šorom svira. Onda su krenuli u one narodnjake za koje nikad nisi siguran da li se prave da oteraju nesreću ili da ti lakše postojiš dok piješ i nesreća je svuda okolo. Sondorgo zvuče kao bend koji svira na kraju sveta, ako je kraj sveta ciganska svadba.
Nakon njih Vaccines, koje slušam treći put u životu, i uvek se iznenadim koliko pesama znam. Rekao bih – koliko hitova imaju, ali to su realno hitovi samo u mojoj glavi. Pritom, kada sam ih davno gledao na rahmetli Teraneo festivalu, izgledali su kao Iron Maiden tribute bend, danas nose treše. Ako je to sad moderno – count me in.
Probali da slušamo Lajka Felixa, očekivali nešto kao što je svojevremeno radio sa Bobanom Markovićem, dobili nešto kao da je radio sa Darkvud Dabom, pokupili se i otišli, pa pazi sad, poslednjim dnevnim prevozom. Što Severina kaže lete mi lete tridesete….
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS