Ako ste kasnije uključili, nas nekoliko se nalazi u Budimpešti na Szigetu, gde mahom uživamo, ali i kukamo, jer što da ne. Subota na Szigetu je rezervisana za konferenciju na kojoj se organizatori mahom kurče dobrim stvarima koje su uradili tokom godine, jer su tako u mogućnosti. Naravno to sve izgleda prilično isto svake godine, novinari ih pitaju o parama i o Orbanu, gde ovi pokazuju level pucokurca prema sadašnjoj vladi Mađarske. Najbolji je bio neki batica koj je pitao zašto nema više holandskih DJ-eva na glavnoj bini, a Sziget fazon narandžast ceo od Holanđana, što izvođača, što publike. Lik iz organizacije mu je samo odbrusio da ima previše Holanđana. I time pobedio. Nakon toga, siromašna redakcija Tegle je sela za sto na kom je bilo posluženje i pojela po 20 sendviča, tako da nismo baš predstavljali Srbiju u najboljem svetlu. Nismo baš bili Đoković.
Prvi izvođač kog smo slušali juče bio je Manjifiko. Da, taj Manjifiko. Lik koga znamo iz Here I Come, Here I Go i Pukni zoro je opasan gypsy rege world music bend. Malo izgleda kao mlađi Brega, pošto još uvek stoji, a malo kao da je celog dana radio pored Morave, pa je uveče krenuo u diskoteku sa drugarima. Učio je malo ljude u publici da govore Kuku lele, malo je pevao uvek nekorektnu Ubiću te ja. Sve u svemu, jako zanimljivo. Nakon njih, Tamikrest nije uspeo da israti tempo svojim meditativnim pesmama o staramajkama iz Sahare i njihovim kamilama.
Za sad najveće iznenađenje festivala je svakako Roosevelt, umetnik kome su dali usran termin na Europe stageu (koji ne može baš da se pohvali posetom), a koji je kvalitetom ispred nekih sa većih bina. Muzika je u stilu M83 i ostalih Kišobran bendova, što je svakako pohvala. Štaviše, na većini stvari može da krene hook iz Midnight City, navećeg hita pomenutog brojka i slovo sastava. Čak sam je par puta i zapevao na oduševljenje ljudi okolo. Pored najvećeg hita Moving On, Roosevelt i bend su odsvirali su i obradu velike Teardrops od dua Womack & Womack. I da podelimo sa vama fun fact da je Roosevelt dobio ime po po ulici u Beogradu, koja spaja Vukov spomenik i Bogosloviju. Dobro, nije, ali ćemo nastaviti to da govorimo.
Za 25 godina festivala, posetioci su usvojili nekoliko običaja. Italijani imaju svoj deo ostrva, Francuzi svoje pabove, Srbi i ostali ljudi sa Balkan koncert Brege subotom uveče. Brega izlazi sa svojim bendom i iPadom, ali i bend bi mogao da stavi na ajped, jer realno, da je mlađi par godina, bio bi DJ, a ne bi morao da se cima sa plaćanjem muzičara. Pored Balkanjerosa ima i ostatka sveta, jedino nam nije jasno gde su sve one klinke naučile da mešaju u Holandijama i Nemačkama. U principu, atmosfera je mahom ovakva:
Lepo je osloniti se na neke stvari koje se nikada ne menjaju, a tako nešto je nastup Bad Religiona, koji je isti turnejama unazad, ali in a a good way. Crystal Fighters su bend koji raste na Szigetu. Tu su od prvog EP-a, pa evo do poslednjeg albuma i publika je sve veća i veća. Izgledaju kao par šamana koji se nikad ne kupaju. Nekoliko hitova za đuskanje je zamalo pokvario bubnjarski solo na kraju. Moramo da se dogovorimo da više ne sme da se radi. Brega je ranije svirao Gas gas, da bi ustvari najavio Gus Gus. I da, kaže se Gus Gus, a ne Gas Gas, tako su nam se predstavili. Fina vožnjica za kraj dana, koji je trajao predugo, ali konačno nas je proradila festivalska atmosfera.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS