Tegla u Barseloni – Primavera Sound, dan prvi

I sezona festivala je počela! Prvo, pa žensko, pa Primavera!

Sve je počelo tako što sam prošle godine izvukao 200 evra iz koverte gde je bila plata sa mog bivšeg, slabo plaćenog, posla i rešio da ih sve potrošim na kartu za jedan od najjačih svetskih festivala. I nisam ni trepnuo, i osećao sam se odlično. Neki ljudi bi uzeli tih 200 evra i krenuli u planiranje letovanja, ali pošto volim festivalsko raspadanje, ovo sam uradio sa uživanjem. Ako niste shvatili, otišao sam u Barselonu, na Primavera Sound festival. Ovde je sve i svja od trenutne alternativne muzičke ponude i selektori očigledno prave program tako što otvore Pitchfork i vide ko je na turneji te godine. I to je to. Svi su tu.

Za one koji bi me pitali šta sam video u gradu, odgovori su uglavnom “nemam pojma”, i “ona zgrada baš je velika”, jer se od gustog rasporeda na festivalu ne stiže nigde, a Barsa je toliko velika, da 60 odsto stanovništa ni ne zna da ima festival. Ovo je grad u kom ljudi spavaju po ceo dan, pa vilene do kasno, penzioneri hrane papagaje u parku i svaka treća žena je toples na plaži. Zbog čega onda uglavnom pre festivala blejimo pored gej bara sa nudističkom plažom, jbmliga.

Organizatori savetuju da se ne juri po festivalu, jer je nemoguće sve da se vidi, ali šta oni znaju?! Ako se preriči oko 2 km preko glava drugih ljudi, koji su mahom pijani od popodneva, a pritom noseći neko pivo u ruci (koje je btw pet evra, pa svaki put kad platite skupo pivo na Exitu znajte da može gore) možete da stignete i na malu indie rock atrakciju, ali i na underground apstraktni hip hop. Barem ja to tako radim.

Jučerašnji dan je počeo rano, jako rano. Sunce je još fino pržilo, kad je na jednu od bina izašao Cimbals Eat Guitars. 15 minuta njih, pa onda prvi izvođač na jednom od dva Main stagea (Heineken) – Kevin Morby. Zajedničko za ove izvođače, kao i za gomilu pre, pa i posle, je što dolaze iz raznoraznih američkih pripizdina, gde rade to što rade, niko ih ne jebe pet posto, ali onda kad pređu okena, osete delić slave i možda dobiju blow job od neke pomahnitale klinke koja taj dan nije došla do većeg izvođača. Dobro, eto mala razlika je što je gospodin Morby nosio sako sa nacrtanim notama, čime je odavao utisak nekakvog šaljivdžije.

Hteo sam samo da bacim pogled na Broken Social Scene, jer Primavera je upravo takav festival, da možeš da vidiš bend za koji znaš desetak godina i sumnjao si da ćeš ikada videti uživo, pa da jurim na Glass Animals. Shvatio sam da znam barem tri pesme BSS-a, pošto sam ispratio svoje vreme sa njima mumlajući stihove i lupajući ritam po nogama. Da je kanadska scena Partizan, Broken Social Scene bi bio Teleoptik te scene – rasadnik talenata, jer nema ko nije prošao kroz ovaj summer camp indie rokenrola. Ipak, prva prava preporuka su ‘’Staklene živuljke’’. Pravi festivalski party bend za intelektualnu publiku. Kažem intelektualnu pošto je ovaj gospodin deo takve publike.

Bina za Glass Animals je ukrašena kičasto-zlatnim kaktusima i ananasom kao shiny disco ball-om. Bend zvuči kao Alt J koji je imao srećno detinjstvo, ili kao da su onaj mlađi brat koji izlazi i zabavlja se, dok stariji Alt J sedi kući, sluša ploče i čita knjige. Prvo smo se istripovali da je sve na matricu i da pevač ide na plejbek, jer sve zvuči identično kao na albumu, ali ispostavilo se da lik samo ima savršeni džastintimberlejkovski falseto. Poređenje sa Džastinom je verovatno najveći kompliment koji možete da uputite nekom muškarcu, a da niste spremni na seksualne odnose sa njim.

Kretali smo na Bon Ivera, i prolazili pored Mango Main Stage-a, na kom je svirala Solange. Da, jako je bitno da kažemo da su dve glavne bine postavljene jedna naspram druge, tako da čim se završi jedan headliner, počinje drugi. Dok smo čekali Justin Vernona, Solange je pevala svoje nahajpovane r’n’b hitiće, dok je bina izgledala kao studio Soul Train emisija iz ’70-ih.

Ipak, Bon Iver je bio najveća enigma večeri. Svi ga slušamo, znamo pesme, ali opet, slušati sat i po njegovog autotune jecanja može da bude ok, dok u sluškama čekaš noćni prevoz, i gde nema pedeset hiljada ljudi. Naravno, posle nekoliko pesama sve je palo u vodu. Ljudi su kao začarani buljili u binu, pokušavali na neke načine da sprovedu singalong, ali u ovom slučaju je to jako teško. Odsvirao je ceo novi album, posle kog je zaslužio titulu “brat moj”. Čovek ćelavi, otkrio je droge posle tridesete, radije bi da didžejiše u Berlinu, nego da sedi pored logorske vatre u Viskonsinu. Okupio je bend kojim diriguje, gde je posebno akcentovao duvače. Saksofoni, oboe i svi ti marching band instrumenti zvuče jebeno kul. Za vreme njihove svirke, prekoputa je Slayer imao tonsku probu i verovatno su se ta dva sveta sudarila prvi put. Ako Kanye već za sebe kaže da je Bog, onda je Justin Vernon jedan od apostola u takvom Svetom pismu.

Nakon tihog kontempliranja o depresiji, raskidu i životu Bon Ivera, otišao sam na isterivanje đavola, koje su izvodili Death Gripsa. Ili je to bilo prizivanje đavola? Ili obe stvari odjednom? Jedini bend koji po svojoj brutalnosti može da izađe na crtu gore pomenutom Slejeru. MC Ride je pravi šaman, samo ne znamo za koju stranu radi. Death Grips stvara muziku po onom starom Kojinom principu sviđa mi se da ti ne bude prijatno. Jedinstvena kombinacija buke, pa još malo buke, neke minimalne melodijice, još malo buke, sa ritmovima (što elektronskih, što živog bubnjara) koji se sastavljaju, razilaze, voze jedan pored drugog paralelno, pa ponovo sastavljaju. I da, još malo buke za kraj.

Nakon toga, kultni Aphex Twin je morao biti žrtvovan, jer realno, da se ne lažemo, njegovu muziku retko ko sluša. Odlazak na njegov nastup bi bio samo bacanje high five-a za protekle godine i rad. Umesto toga, odlazimo na Fatimu Yamahu. Veseli Holanđanin ženskog imena je izvrteo sve svoje hitove, smeškajući se, jer zna kakve adute ima u svom rukavu i kakve melodije ime preko bitova koje ljudi pokušavaju da zvižde, a malo i da singalonguju. Svakako prava stvar za sve domaće rejv bukere, dovedite ovog lika, biće žurka godine.

Nakon toga malo psihodeličnog post roka grupe Tycho, pa vraćanje na elektro bine i Bicep, ali tu već otkazujem, jer sam proveo 12 sati na festivalu. Nisam baš siguran kako se zovem, ali ovi žuljevi od prvog dana mi se smeškaju, dok drugi počinje kroz koji sat.

Autor: Miloš Dašić

 

Tegla u Barseloni – Primavera Sound, dan prvi

COMMENTS

WORDPRESS: 0