Tegla u Barseloni – Primavera Sound, dan drugi

Festival se nastavio, ali nismo baš sigurni koji je dan. Znači da je odlično!

 

If you wake up at a different time, in a different place, could you wake up as a different person? – Chuck Palahniuk

Koji je ovo grad, koje je ovo mjesto? – Zdravko Čolić

Juče je bio petak. Tako bar kažu. Posle nekoliko dana cimanja, nacvrckavanja i konstantnog dolivanja, juče mi je delovalo kao da je neka sreda. Dobra sreda, doduše. Sreda kojom ti počinje produženi vikend. Dok ovo pišem, pročulo se po internetima da je Arcade Fire prvog dana imao iznenadni nastupa na improvizovanoj bini, i to baš dok smo slušali neki pokušaj nove kantautorice, 20-ak metara dalje. Toliko o sreći. Zato smo juče na vreme saznali da Mogwai ima nastup iznenađenja, ali ipak nisam toliko lud za njima, da bih kvario već nacrtane planove. Uostalom, pogledajte koji je red bio.

Prva svirka dana i jedini izvođač sa DFA etikete (aka najbolje etikete od kad je sveta veka) – Sinkane. On je bivši Caribouov bubnjar, koji se odmetnuo, vratio majci u Afriku, i rešio da nam prezentuje afro/roots/rock/reggae zvuk na nešto moderniji način, provučen kroz Death From Above disco fazon. Ustvari, on zvuči kako bi sva priznata i nepriznata deca Fele Kutija i Boba Marlija želela, da su nasledili barem mrvicu talenta od svojih očeva. Pritom je Sinkane jasno pokazao na čijoj je strani, uzvicima Hello Catalonia. Ostali izvođači i dalje pozdravljaju Španiju.

Nakon vraćanja u Afriku, kreće lik koji se zove kao da nikad nije odlazio iz nje, Sampha. Verovatno jedan od najboljih glasova na današnjoj ‘’estradi’’. Dugo ga je SBTRK vukao sa sobom, pa se nadam da je uložio neke pare u nastavak njegove solo karijere, pošto bi uskoro mogao biti milioner, jer prepun Ray Ban stage govori da je Sampha mogao komotno na neko od headline mesta na Main Stage-u, i da ćemo ga tamo verovatno videti sledeće godine. Anđeoskog glasa i punačkijeg stasa, izašao je u perjanoj jakni u sred juna, ali hvala bogu pa nije ostao u njoj, bilo bi nama vruće za njega. Pritom, pored svog glasa, podseća pomalo na jednog drugog anđela, Šabana Bajramovića. Brčići iz rane faze karijere, i krivljenje usta nam to pokazuju, a legenda kaže da je i Šaban nosio dredove posle turneje po Karipskim ostrvima. Jedan od hedlajnera trebalo je da bude i Frank Ocean, ali je otkazao, a posle Samphinog nastupa, jedino što smo mogli da kažemo je Frank who? (ili kako su se dovitljivi prodavci majica oko festivala dosetili Fuck Ocean).

Mac DeMarco je možda najautentičniji glas generacije. E sad, kakav glas, takva i generacija. Mac i četiri najružnija lika na festivalu (prateći bend) su u sat vremena izveli miks novih i starih setno-melanholičnih-postironijskih-fart humor himni. Svi zajedno izgledaju kao grupa trailer trash redneka sa užasnim zubima, koji uzmu esid posle ručka, pa gledaju šta će onda da se desi. Pritom, bubnjar je bio ko od majke rođen, go k’o radikal, pa je publika u više navrata tražila od njega da ustane. Poen više je što lik izgleda kao Weird Al Janković bez brkova. On the Level sa novog albuma je još bolje uživo nego na traci, dok su stare pesme zvučale malo umornije, jer je i Macov glas malo otišao dođavola, ali su sve to nadoknadili konstantnim glupiranjem i kreveljenjem na sceni. U jednom momentu su se momci iz benda Whitney popeli na binu, čisto da bi svirali neozvučen doboš, nakon čega su ih ostali maltretirali još jedno pola sata. Svi mi koji smo na Primaveri, pa smo sprečeni da večeras prisustvujemo Sinanovom spektaklu na Tašu, barem smo dobili jednu odu Viceroy-u, cigarama omiljenim i bogu narodne muzike i kralju redneck hipstera.

Nakon svega toga na bini se pojavljuje The XX, koji u svom standardnom nadžnjeva se momak i devojka stilu, kreću sa hitom sa novog albuma Say Something Loving. Ipak, posle Mac DeMarca, ovo je bio potpuni zaokret u stilu i načinu svirke, sa premalo golih muškaraca na bini. Kroz glavu mi je prolazilo koliko mi je novi album u prošlim mesecima prirastao srcu, koliko mi je dobro što su neke starije stvari žrtvovane zarad novih, ali i kako je sve pretiho. Kako treba tu malo više gruva za koji The XX ima potencijala. To je generalno problem današnjih indie bendova – iz najmanjih klubova i spavaćih soba su izeleteli na stadione i arene pred desetine hiljada ljudi, sa pesmama koje i dalje najbolje zvuče kad idu u slušakama, dok šetaš psa. Ali The XX ima najbolje tajno oružije, brata Jaimie XX-a, koji je zakuvao u poslednjih pola sata, podigao atmosferu, sa Romy odradio i svoj prošlogodišnji veliki hit Loud Places, i najavio ludilo koje će uslediti za nekih sat i po. Ali o tome posle.

Opet šaltanje na drugačiju atmosferu i emociju. Posle nežnih i tihih The XX, prekoputa kreće black lives matter propoved Killer Mike-a i EL P-ja. Verovatno najpopularniji hip hop dvojac u hipsteraj krugovima, Run The Jewels su konačno došli do main bine Primavere. I realno, ovo je najbliže što sam ikad bio političkom mitingu na nekom festivalu, a Killer Mike je kao neki crni Vuk Drašković, od koga se očekuje da se prodere ZA MNOM, i svet bi se srušio. Da se pojavio Zac de la Rocha na Close Your Eyes (And Count To Fuck), verovatno bi cela Španija bila osvojena do devet ujutru, sa sve kolonijama.

Na drugoj strani, brat Jamie je spremio svoj set, kao zamenu za headlinera Frank Oceana, koji je otkazao jer mu je upao pesak u vaginicu, ili tako nešto. Hipsterska raja festivala je popizdela, sudeći po komentarima na netu kako je ovo cop out, i kako se nisu iscimali da dovedu nekog, s obzirom da su doveli lika koji već svira na festivalu. Nas su realno bolele brige, jer mi je Jamie jedan od omiljenijih DJ-eva i ne bih imao ništa protiv da i večeras zameni nekoga. Počeo je set sa pesmom Oceana, eto čisto, ako je neko kupio kartu samo zbog njega, pa kao ‘ajde. Fina vožnjica kakvu smo od njega i očekivali, mada su nam krupni kadrovi na video bimu potvrdili ono što već dugo vremena nagađamo. Brat Jamie je davno izgubljeni brat golmana Čelzija Tiba Kurtoe.

Jamie XX sinoć na Hainiken stageu Primavere

Za kraj, ostavili smo acid horror nastup Flying Lotusa. U nešto preko sat, izvozao je sve svojenadrealne matrice i bitove, koje su previše dragoceni da bi ih neki reperi uprljali rimama. Osim ako to nije Kendrik, pa je pred kraj odvrteo njihov zajednički hit Never Catch Me. Za kraj je ostavio desetak minuta odličnog drum and bassa, kao da Akademija još uvek postoji, a Munje tek treba da se snime.

To je to,  još jedan dan nam je ostao. Svima u domovini želim srećan Sinanov koncert na Tašu, lepo se provedite, ja ću se već nekako snaći.

Autor: Miloš Dašić

 

Tegla u Barseloni – Primavera Sound, dan drugi
Šta misliš o tekstu?

COMMENTS

WORDPRESS: 0